Specijalno priznaje u 2013. godini međunarodni beogradski Sajam knjiga dodelio je izdavačkoj kući Mediteran pablišing (Mediterran Publishing) iz Novog Sada, “za doprinos razvoju srpske kritičke kulture, teorije i umetnosti”. U prestižnoj i ključnoj ediciji Arhipelag, Mediteran pablišing je objavio kultnu knjigu američkog sociologa i pravnika Dejvida Rismana Usamljena gomila, Funkcije društvenog sukoba američkog sociologa Luisa Kozera, Teoriju dokoličarske klase Torstena Veblena, knjige Karla Manhajma, Verbera Zobarta, Zigmunta Baumana, Luisa Mamforda, Mišela Fukoa, Ervinga Gofmana, Jejtsovu Veštinu pamćenja, delo Jirgena Habermasa pod nazivom Javno mnjenje, Histori magistra mortis Iztoka Simonitija i dela mnogih drugih, u svetu humanističko-društvenih nauka, nezaobilaznih autora.
Među knjigama koje su obeležile ovogodišnju produkciju Mediterran publishinga pažnju čitalaca svakako privlači i delo iz domena beletristike objavljeno u ediciji Lettera pod nazivom Oni koji jedu sirovo meso novosadske autorke Ljiljane Maletin Vojvodić – imagološka priča o susretu sa Eskimima, priča o dalekom Severu i Grenlandu, o Drugom i Drugačijem.
Oni koji jedu sirovo meso treće je romaneskno delo Ljiljane Maletin Vojvodić (Patuljci i Hiperboreja 2008, U egzilu 2011) u kojem autorka čitaoce suočava sa nepoznatim zemljama, neobičnim kulturološkim kontekstima i oneobičajenim životima junaka svojih priča.
Ovog puta nalazimo se nadomak Severnog pola, na Grenlandu u Upernaviku gde autorka, kroz nesvakidašnja iskustva glavne junakinje, otkriva sve nijanse koloritnog sveta severa. Pričom o dalekom Grenlandu i nepoznatim Eskimima autorka knjige Oni koji jedu sirovo meso govori o suštinskom, pa pitanjima ko smo i kuda idemo dodaje – koliko daleko bi trebalo da odemo da bismo pronašli sebe?
Na početku grenlandske priče glavna junakinja, spisateljica, otkriva svoj identitet kroz umetničko – estetske kategorije i različit kulturološki kontekst.
Volim Sofi Kal… Bjork …
Fon Trira … Volim crveno i crno.
Iz čitaonice Matice srpske gde je ćutala sa Crnjanskim i Andrićem, Kišom i Pekićem, preko grada renesansnih palača, tesnih kanala i pitoresknih uličica i tamošnjeg Bijenala, preko Venecije, kreće u potragu za Drugim i Drugačijim ali i za samom sobom. Čitljivi kodovi zamenjuju neprepoznatljivi sistemi kada sa saputnikom D.-om sleće na jednu od najmanjih aerodromskih pista na svetu, na „zeleno ostrvo“ Grenland. Od tog trenutka pa sve do povratka za Kopenhagen, kada su se ponovo našli u avionu sa svega tridesetak sedišta, pokušavaju da ostvare komunikaciju sa ostrvom gde žive oni koji jedu sirovo meso. Iako se na samom početku čini da je takav poduhvat ostvariv, sumnju podstiču susreti sa nepredvidivim životnim uslovima. Junaci ove severne priče smeštaju se u kuću koja je mogla postojati samo u bajci, u crvenu kućicu od drvenih dasaka sa crnim crepom, opasanu morem u kojem su blještali delovi glečera. Ipak, njihova stvarnost postaju rezervoari iz kojih se snabdevaju vodom, žute plastične kese koje služe kao kanalizacija, miris ljudskih izlučevina, smrad izmeta i mokraće.
Ubrzo shvataju da na Grenlandu glavnu reč vodi priroda. Dok jednog trenutka pije kafu pod vedrim nebom, grenlandskim suncem, na klupi nedaleko od najsevernijeg muzeja na svetu, spisateljica se u drugom bori sa divljom olujom koja je umalo odnosi u Atlantski okean. Civilizacijski jaz između balkanskog (srpskog) i inuitskog (grendlandskog) kulminira u (ne)komunikaciji junakinje sa Eskimima, ravnodušnim prema svemu što nije u direktnoj vezi sa njihovim golim opstankom.
Obrt ove severne drame dešava se u trenutku kada Eskimče čekinjaste kose ošišane u paž pušta junakinju u svakodnevne grenlandske živote, čije prednosti uočava tek kada se opet izmesti, kada se vrati u poznate kulturološke sisteme. Tako kroz imagološku prizmu autorka piše o procesu individuacije, o oslobađanju vlastitosti od persone i arhetipova u cilju samospoznavanja.
Dinamičnu naraciju prate meditativni pasaži u kojima Ljiljana Maletin Vojvodić komunicira sa grenlandskim bajkama i legendama, sa naučnicima i umetnicima koji su se nekad ili tad obreli u toj tradicionalnoj i modernoj, evropskoj i inuitskoj atmosferi.
Ivana Miljak
Pročitajte i:
