Sonja Savić: Rana C (Narodna biblioteka Bor 2001 – druga nagrada)

Filed under: Biblioteka Bor 2001,nagrađeni radovi |

Na putu koji vodi ka mostu, pa dalje preko reke u mahali koja liči na potonulu barku, eto mene po nastresnicom dugo nešišane kose. Koračam lagano, noseći na leđima ranac od žute kože, pun knjiga. Ne žurim a i da hoću, sunce je pripeklo I usporava me, rosi mi čelo i kao da je rešeno da mi oduzme sve vreme ovoga sveta. A vreme je jedino što imam, sada kad nemam nikoga ni tamo, ni ovde.

Čuju se tupi udarci srca u tihom sokaku, koji presreće moje korake, grli ih zemlja moja zavičajna, sipkava i bela kao brašno. Ciče moje patike i preskaču znane mi rupe spotačice. Već od mosta, gde opipah njegove glatke drvene grede, vidim kuće, stidljivo skrivene pod krošnjama dugoletnih hrastova. Vidim bašte kraj reke, duge redove plavog kupusa, leje žutih paprika, patlidžane vezane uz pritke, a po krajevima bosiljak, lepe kate i đurđini. Sve vidim samo ljude bezbojne razaznajem po pokretima. Čudno kako ljudi ovde ne postoje, srasli u stabiljka i grane, tek likom svojim zasenče motike pred sobom. Mirni i saneseni svojim baštama, oni ne postoje. Čak i kad mi klimnu glavom u znak pozdrava. Zdravo, kazem a oni već nestaju. Nema ih ni pred svojim kućama. Dvorišta su im puna muškatli u konzervama od marmelade, koje poređane na stepeništu, kraj bunara, pod prozorom, zaziru od mojih pogleda. Na žicama prostrt veš, pleše sa vetrom, ko neki ćilim na plotu, što miriše na naftalin, plekani lavori uz basamke i kokoške što mirno kljucaju sitni troskot i kamilicu.

Dobar dan, kažem baba Leposavi, koja sedi pred kućom na tronošcu, kruneći neki žuti kukuruz. Ćuti, ne diže glavu. Ne čuje, mislim, ogluvela, već je odavno prešla sedamdesetu. Crna marama joj spada niz leđa, a seda kosa joj sija na suncu. Neka je, mislim I nastavljam dalje.

Prteći svoj dragoceni ranac, pomalo umorna, reših da se spustim niz selo, dole prema izvoru. Zaobiđoh svoju kuću u širokom luku, ne okrenuh ni glavu. Idući puteljkom koji krivuda, setih se Kosovke, moje najbolje drugarice, sa kojom sam ovde drugovala, i ovom izvoru u Medveđoj Šapi, gradila predivne dvorce od blata i kamečića. Te naše građevine često su prerušeni u indijance, rušili dečaci iz Gornje Mahale, a mi smo onda neumorno pravile druge, sve dok nismo sa njima sklope neke tajne ljubavne saveze…

I evo me, sva u sećanju, silazim niz padinu, koja liči na harfu sa svojih devet visokih jablana. Jedino ovde vetar peva božanstvenu pesmu, grleći jablanove, on je Prometej na harfi. Zastajem da opet čujem te iskonske zvuke… Tišina. Previše sunca. Vetar pod pazhe neba. Gledam ispred. Osvrćem se iza. Podižem glavu gore. BLJESAK. Nešto me štrcnu u oko. Žmurim, dugo i ne pomeram se. Čekam da iscuri voda iz zenice. Kaplje mimo oka kroz dlanove, kroz stomak, kroz prašnjave pertle. Sva sam u vodi. Dišem kroz kosu. Umreću kao alga, mislim. I polako otvaram školjke, razapinjem peraje, otvaram oči. DVORAC, zamak, šta li je? Ogromna građevina preda mnom, puno velikih prozora, bršljen u kamene zidove. Vidim a ne znam gde sam. Jeli ovo jedan od onih mojih i Kosovkinih dvoraca? Ne. Uopste nije lep, vrata su mu velika, gvozdena i ružna. Idem prema njima. Šta li je unutra? Čuju se glasovi. Otvaram. Mrak. Ne vidim ništa. Stavljam fenjere pod kapke. Zenice bljesnuše… Svetlost, jaka neonska. Ljudi, žene, puno dece. Smeju se. Drže raznobojne balone u rukama. Bože, oni me grle, ljube me, nešto mi govore, govore mi srpski, lepo i razgovetno… Gle, baba Leposava skinula crnu maramu, smeje se, nešto nosi, pa to je…TORTA! To gore svećice! Ima ih puno, ima ih dvadeset. SREĆAN TI ROĐENDAN, reče baba Leposava. Srećan ti rođendan, povikaše svi, moji seljaci, moji kopači, izbeglice moje!

Nisi sama rođeno moje, reče baba Leposava i poljubi me posred čela. Upakovan u sjajni crveni papir, poklon za mene. Hajde, otvori, znamo mi šta naše čedo svaki dan gleda u izlogu one lepe radnje u gradu. Šušti nemirna hartija u mojim rukama, drhte  prsti a srce pršti ko vreli uštipak…

Držim žuti,kožni ranac i plačem a šta bi… Baba Leposava me tapše po ramenu i kaže, strpaj sad u to torbiče one svoje knjižurine pa ajd, u te velike škole, pa nas lečiš i previjaš, zlu ne trebalo.

Ja, student medicinskog fakulteta…

O autorki: Sonja Savić 2001. godine osvojila drugu nagradu na konkursu za kratku priču Narodne biblioteke Bor.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*