Први Сомборски књижевни фестивал и Градска библиотека „Карло Бијелицки“ у Сомбору крајем октобра 2015. године расписали су конкурс за другу књигу аутора до 35 година старости. Будући да у Србији постоји неколико значајних конкурса и едиција намењених првом рукопису, конкурс Сомборског књижевног фестивала идејно је усмерен искључиво према ауторима млађе генерације који већ имају једну објављену књигу (без обзира на жанр).
Према пропозицијама конкурса, рукописи су слати под шифром. Конкурс је закључен 15. јануара 2016. године.
На конкурс је пристигло 35 рукописа. Жири, који је заседао у саставу Бранислав Живановић, Душан Вејновић и Тамара Крстић, након вишеструког читања и дискусије, издвојио је три рукописа који су се наметнула својом зрелошћу, идејном заокруженошћу и целовитошћу:
• Уморни као пси Милоша К. Илића,
• Огањ Анђеле Пендић, и
• Демонштранд Андрее Попов Милетић.
У наредној серији разматрањима, жири се одлучио да на конкурсу Првог Сомборског књижевног фестивала награди рукопис под шифром „Боја коначних птица“, иза кога се налази песнички рукопис, Огањ, ауторке Анђеле Пендић, из Београда.
Награда, која се састоји из штампања награђеног рукописа, биће уручена другог дана Фестивала, који ће се одржати од 13. до 15. маја текуће године.
Анђела Пендић (Београд, 1993), студенткиња је Катедре за општу лингвистику и руски језик Филолошког факултета у Београду. Учествовала је као финалиста на Фестивалу поезије младих у Врбасу, Фестивалу младих песника у Зајечару, те Ратковићевим вечерима поезије. На фестивалу Пјесничка реч на извору Пиве 2014. године је освојила прву награду и том приликом је била објављена њена прва збирка песама, Белег (Центар за културу Плужине).
Рукопис Огањ састоји се из четрдесет осам песама разврстаних у пет тематских циклуса неједнаког обима, а отвара и затвара га пролошка, односно епилошка песма. Ове песме уједначеног тона и ритма одликује дужи, слободни стих на граници да пређе у реченицу. Структура песама је превасходно монострофична, једноделна, и варира од наративнијих формација до лирских минијатура попут епиграма. Реторична и наглашено метафорична поезија Анђеле Пендић промишља однос историје и фикције, језика и стварности, лирском тананом стишаношћу песничког субјекта кроз кога проговара деконструисан/реконструисан мит. Глас који нам се обраћа и саопштава удес и драму човека, својом лирском имагинацијом сједињен је са садржајем који је одређен насловом и имплицира идеологију песме. У покушају артикулисања позиције из које се оглашава, уочава се песникињин напор за објективизацијом и дистанцом, односно деперсонализацијом.
Pročitajte i:
