Snežna pesnikinja – poezija ,,Nebeskog rukopisa“ Snežane Čkojić

Filed under: Srbija |

nebeski rukopisIntima koja se gubi iz ličnog u idilično, iz idiličnog u mračno, iz mračnog u čisto, iz čistog u odsjaj koji nastavlja da tinja. Osećaj što se poigrava sa energijom. Snaga koja se gubljenjem vaskrsava. Tragičnost na rubu sadašnjosti. Estetika ivica. Pesnikinja kojoj je teško odrediti mesto. Zemaljsko joj je strano, kao i nebesko.
Snežanina poezija sadrži urbanost, ali ne i vulgarnost. Ona je urbani klasik, veoma retka pojava u današnje vreme parapatriotskih pesnika s jedne, i pornografsko-filozofskih, sa druge strane. Njena poezija se ne čita, ona se sluša, osluškuje, kao poslednja kap, koja izlazi iz flaše, i uvek biva, pretposlednja, iznenad, nastavak, najava, opstojanje: ,,Mravlja snaga/nošenja tereta na dušama
pokošenim preberbe“, ,,Prevarili smo ovaj život
i sad ne zna šta bi“ (str.16).

Ono što je važno istaći, ona ne luta ni u formi ni u stilu. Nije joj važno da se dokazuje kvantitetički, patetički ili etički. Kod nje se može osetiti Atmosfera života, njegov miris, HLADNIRINT*, kako kaže naslov jedne pesme, lavirint hladnoće, samoće, skupoće smisla:
,,Bezbroj ispisanih strana
učinilo je da niko ne zastaje
pred tvojim rečima ni godinama“.

Kada neku pesmu nazovete NOVA onda je jasno da ne želite da se sakrijete od manije pisanja. Sva njena poezija mogla bi stati u stih ,,Udahnem pustoš i izdahnem život“. U nekim trenucima oseća se vanljudska, gotovo vanzemaljska sveprisutnost:
,,Udahnuću maglu i otrov
za svako novo jutro
upaliti plamen da podseti
da neki od nas
zaista dolaze iz
belih Eona da poprave svetlo“.

Ironija ka sopstvenom biću (pesma ,,Da umreš od smeha“), ništenje individuEGAlije, otkriva drugu tragičnu nit poezije Snežane Čkojić, sukob individualnosti i nadindividualnosti. I kad piše (primedba Svemogućeg: peva!) ,,Snežanu i Pepeljugu ne čitaju više ni deca“ mi kao da možemo zamisliti one pedofile iz novijeg srpskog filma čije ime znam ali neću da kažem, Janeza iz Kursadžija i Guzu iz Boljeg života, kako uz viski čitaju ovu pesmu polunapušeni pretražujući porniće sa decom na netu, uz uigrani osmeh i kezosmeh ironizujući stih, definišući trenutak: ,,O groznog li vremena što bajke čini smešnim“. Ritualistična poezija (naročito pogledaj pesmu ,,Siva voda“) halucinistično obojena. Obnažena. Nadražena.
Trenut-mažena. Ponavljanje smisla prati počesto ponavljanje suglasnika (zaboravio sam da li se to zove aliteracija ili asonanca, ili teorijska racija poezije?!) čime se ostvaruje jedinstvo, suštastvo, su-bivstvo: aliteracija ,,propuštenih prilika/propasti nadarenih“ (str.31). Snežana Čkojić vidi ljude kao nedoraslu odojčad, kao one koji se plaše stvarnoga života i razgovora krijući se u unutrašnjem razgovoru, između sebe koji bi nešto hteo i sebe koji bi hteo da je hteo (pesma ,,Govorniku“). Ova pesnikinja oseća ritam života ,,Diše se brzinom koraka“, kao što i oseća da je to ritam smrti:
,,Učvrsti mi noge za zemlju
da se ne pomerim
da se ne okrenem
pašću na leđa
i slomiti led
i slomiti štit
i prasnuće u smeh
odvratni zimski stvorovi“
(str.37).

Najuspelija pesma zbirke ,,Nebeski rukopis“ je pesma DRUGAR, antologijska, lirska gromada. A odmah, rame uz koleno s njom, stoji pesma HODANJE:
,,dah zadržan na silu
to je sadašnji trenutak“,
,,Misao vrti istu pesmu
uspela sam da ti napišem žensku reč
i dasaslušam“,
,,Upiši se na listu ljubitelja
ja nemam karte za taj put
odavno ne posećujem pozorišta“
(str.45).

Većina pesnikinja, naročito naših, glumi ženstvenost, osećajnim kovanicama i konstantnom upotrebom ženskog roda glagolskog. Kod Snežane se ženstvenost jednostavno oseća, ona ne podražava, ona peva, izistinski, ,,muški“ (u
nešovinističkom značenju te reči, što se i vidi u pesmi ODMOR. Moram priznati da mi se više sviđa mistična pesnikinja Snežana nego angažovana (pesme str.48-54), ali to je njen vulag, i njen pečat. Mada je i pesma ,,Prostačka sa manjkom filozofije“, iako angažovana, fantastičnih momenata:
,,sve kreće da ispada iz ruku fioka polica
slomi ti se nokat
ušineš leđa na stolici spotakneš se o kutiju“.

Više mi se dopada ona (šovinistički determinizam) pesnikinja ironije, želea apsurda
,,Neke žene su lepe samo na slikama
neke stvari su dobre samo u prolazu“,

koja, na sreću, nadvladava prvu, ostavljajući je u obrisima. Pesma ZANOS Snežane Čkojić kao da je odgovor ISKRENOJ PESMI Milana Rakića. Kao da se tu, pred nama, odvija, jedna nemoguća a moguća, ljubav, između živućeg pesnika i pesnikinje, i između dve pesme. Volim i Snežanu koja ume da opsuje, što čini tek u šezdeset i nekoj pesmi. Istovremeno, to daje zbirci poseban štimung (pesma ,,Sluga“). Pesnikinju koja se vešto služi rečima, izražava smisao na jedan drugi način:
,,Ni po cenu života
ne padam na strah“
(str.72).

Onu, čija je ironija uperena protiv ironije:
,,Promeni grad
Promeni pol“,
,,Konkurencija je prevelika
I nikad lakša“
(str.74).

Bunt protiv kritičara iskazan je poslednjom pesmom zbirke koja decidirano nosi ime KRATKA dajući do znanja svoje poetičko opredeljenje i obrazlažući vrlinu svoje formalne veštine, kontradiktorna, kao i kvantitetski umovi.

Miloš Ristić
U Kruševcu
Juna 2013

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*