Počelo je lepo. Čekao sam društvo iz Beograda u kafani „Galija“ blizu pravnog fakulteta. Taman se počeh zapijat, oni stigoše. Tad mi gazda reče da se kafana zapravo zove „Talija“. Ma znao sam ja da je „Galija“ u „Kazandžisko sokače“, nego sam hteo da dam do znanja gazda junoši da mu se firmopisac malo zaneo, pa je slova toliko iščivuljio, da na kraju ni on nije bio siguran šta je napisao.
Popismo po jednu, i pravac stan, koji sam iznajmio od komšije iz Prokuplja, majstora za beskonačno pričanje umetničkih nebuloza, da gosti potpuno dehidriraju čekajući pauzu koja kod njega ne postoji, kako bi zatražili čašu vode. Na kapiji nas dočeka crni labrador, mnogo razumniji od našeg gazde.
Na tvrđavu smo otišli još u četiri, sve bežeći od nadahnutog stanodavca, oratora.
Sve uslužne radnje, radile su uobičajeno, po istim cenama i „redu vožnje“.
Setih se da sam jednom prilikom zalutao na novosadsku tvrđavu i platio par skvrčenih peciva 750 dindži. Na pitanje zašto toliko, ljubazna prodavačica mi lepo objasni: Pa, Egzit je !
E pa u Nišu nije bilo: Pa Nišvil je !
Na tvrđavi je sve funkcionisalo besprekorno, i ako su direktoru festivala Ivanu Blagojeviću opet ubacivali srdljive bombe u tenk. Te, tvrđava je kulturno istorijski spomenik, srušiće vam se zidine na glavu, te ne mogu da se koriste zelene površine, tu opštinske pčele beru med …
Onaj žvaljavi jež iz kruga dvojke kojeg ortaci iz skupštine zovu ministar za kulturu kao i sponzori, poneli su se i ove godine prema Nišvilu kao prema muzičkom kopiletu i festivalskom klošaru, pa je Blagojević opet morao da izvede nama još uvek nepoznatu magiju kojom svake godine uspeva da stvari postavi na svoje mesto, i nikad ne izda vernu publiku ovog, po svemu izuzetnog festivala.
Došlo mi da predložim Ivanu da izvedemo masovni performans, tako što ćemo svi prisutni na tvđavi da se iskenjamo na njihove zelene površine, i zauvek se oprostimo od Nišvila.
Jer, ako grad ne živi za festival, neka živi govno za grad !
Medije bi sigurno više zainteresovalo čija je guzica zasvitkala u mraku osebujnih tvrđavskih travnatih površina, nego 20 godina Ivanove borbe da od Niša naprav grad džeza.
Kako se bližila noć prostor tvrđave je sve više počinjao da oživljava. Osećao se miris džeza i dobre atmosfere.
Kako sam nestašne prirode, nisam se još uvek stacionirao na jednom mestu. Bilo je puno otvorenih stejdževa koji su bili interesantni za majanje. Od Kubanaca, do Dobojaca. A svratio je i „Gandi“, da demonstrira niški slobodni ples i etno – urbano duvanje u frulicu i flašu.
Izađem iz tvrđave da se napijem vode na gradskoj česmi, kad tamo neki klinci oće da svraju, al nikako da počnu, dok mame njih i pudlice ne uslikaju pomoću svojih svemogućih mobilnih aparata.
Vratim se na tvrđavu da se divim mladim volonterkama i rčkam žandarmeriju, sad mora da budu fini, ipak je ovo međunarodni festival, a i ja sam neki međunarod.
Uto se pojaviše i beogradski rođaci koji su bili da se iznatepaju niškog roštilja, tegleći punu kesu limenki ladnog piva. Taman počesmo da ga izuvamo, kad moja sestra vrisnu : Počeo Maljoković, i odjuri ka glavnom srejdžu a ostali za njom. Tako ja ostadoh s onom kesom piva da osvežavam mozak za neki marifetluk.
Raskopčah košulju, uvukoh ruku u džep farmerica i ponovo zakopčah pustajući da rukav visi prazan. Malo teturajući, ali odlučnim korakom priđoh, i stadoh na sred ulaza za glavni stejdž. Sa obe strane stajale su po dve volonterke i dva momka iz obezbeđenja koji piljiše u mene.
Pogledah ih tragičnim pogledom : Deco, ja sam invalid rada, radio sam kod Ivana dvadeset godina …
– Izvolte gospodine, izvolte gospodine … ponavljahu svi redom, dok sam ja kao neki od nepriznatih titovih sinova dostojanstveno hodao prema bini sa koje je pržio Maljoković. Kad stigoh do poslednjeg mladića iz obezbeđenja izvadih ruku iz dzepa (oko koje uredno beše obavijena narukvica – propusnica) i rukovah se s njim. Dečko se prvo zabezeknu, pa onda prasnu u histeričan smeh.
– Jebeš život bez zajebancije druže, nasmejah se i ja od srca i nestadoh u mraku u kom je vrila džez džezva.
Posle Joce nastupio je simpatični „bugarski Sinatra“, koji me svojim umilnim glasom natera da odem iza bine i zalegnem oslonjen leđima o stablo jednog drveta. I sa zadnje strane je postojao video bim koji je verodostojno prenosio atmosferu s prednjice, tako da sam na miru mogao da pratim program uz „Grand tursku kafu“ koju mi donese neka promoterka, privučena snagom moje harizme kojom sam blještao u mraku kao fluorescentni komunalni prsluk.
Tad na binu izađe Carmen Souza i poče da stvara istinsku world džez magiju.
No posle 3 – 4 numere meni se primoča, tako da sam morao do WC – a. Na izlazu me osoblje ni ne primeti i ako sam bio isto obučen i imao istu bradu. Jedina razlika je bila u tome, što sam ovog puta imao obe ruke.
Iznad WC – a kod galerije – pres centra igranku su pravili kubanski muzičari. Neki mangupi domaći Romi koji su naučili da mrdaju guzicama u ritmu salse, pokušavali su da zbare neke ribe predstavljajući se kao kubanci. Bilo je veselo.
Rođaci su me zvali na mobilni da ih sačekam na izlazu sa glavnog stejdža. Tada sam od mog druga Peđe iz Beograda čuo reči, koje su mi sve rekle o veličini Nišvila : – Ja sad slobodno mogu da se vratim za Beograd. Ovo veče je ispunilo i prepunilo sva moja očekivanja.
Na putu prema stanu naiđosmo na kiosk s rashladnim vitrinama te sedosmo na klupe iza da popijemo pivo. Iz mraka se izmota neki đanki s flašom piva u ruci i sede na klupu preko puta nas. Odmah poče da zanoveta kako je ovde pivo skupo, kako ne može da ode na Nišvil jer nema mobilni da pozove ortaka, ukrali mu 600 kinte iz stana, 40 hiljada evra, i uopšte je sve u životu počelo da mu ide niz brdo … (a imaše dvadesetak godina)
– E, moj ortak, reče Peđa ustajući da pođemo kako nebi pokvario utisak s tvrđave, ja sam deset godina čekao mogućnost da dođem na Nišvil … I ja čekam deset godina da odem na Egzit, vapio je izgubljenko iz mraka za nama. – Znam kako ti je brate, reče Peđa odlazeći, ja sam barem svoj san ostvario, promrmlja više za sebe, gledajući nekud u daljinu.
Osvrnuh se oko sebe na kante pune smeća i pomislih u sebi, ne bez doze gorčine : E, moj grade, zaslužuješ li ti uopšte Nišvil !?
Samo u daljini zalaja naš crni labrador Gari.
Slavko Mali
Pročitajte i:
