-Dobro veče, mogu li nekako pomoći, dočekao je portir Lukasa na glavnom bolničkom ulazu diskretno mu preprečujući zacrtanu putanju kojom se bio naumio probiti unutra.
Starčić se pomete u kretnji koja nasilno bejaše ukočena i iz blago pognutog položaja – u kakvom su i inače ljudi njegovog doba koji su još u stanju uopšte hodati – savladavajući trenutnu neravnotežu, zadignu glavu u vratu tražeći pogledom lice koje mu se obratilo.
-Mmmda, vidite mladiću, došao sam da posetim starog prijatelja… zbunjeno je otpočeo Lukas mada bi se zbunjenost mogla shvatiti vrlo uslovno: pred njim je stajao uniformisani dugajlija koji je, po prilici, mogao imati pedeset i pet, pa o mladosti, u svakom slučaju, nije moglo biti ni govora. Doduše, u odnosu na njegovih osamdeset, to je još uvek bila mladost ali ako biste pitali portira šta misli o tome, teško je pretpostaviti da bi potvrdio kako je – mladić. Ispostaviće se, međutim, da je ta, naizgled trapava opservacija dedice – po svoj prilici senilnog i jednom nogom odavno već u grobu – trenutno razoružala službenika istreniranog na zvaničan stav i rečnik, tako da je dalje sve bilo prilično jednostavno.
-Bojim se gospodine, da je vreme predviđeno za posete odavno prošlo. Sada je gotovo osamnaest i trideset a posete su od četrnaest do šesnaest.
-Oprostite, dragi mladiću… nastavio je Lukas, primećujući diskretni, prostodušni portirov smešak koji je svedočio o nesuzdržanim nabojima prijatnosti zbog iznenadnog i upornog komplementiranja, zaista ne bih da Vam stvaram nevolje ali, upravo sam doputovao, dve stotine i pedeset kilometara sam se vozio… I stigao bih, verujte, na vreme ali, nekakav šleper se oko podneva prevrnuo na autoputu i onda je došla hitna pomoć, onda je taj šleper iznenadno planuo pa smo onda čekali vatrogasce, pa su onda gasili i – trajalo je to… Naš autobus je izgubio čitava četiri božja sata…
-Ma verujem ja Vama gospodine, ali…
-Ne bih, zaista, da Vam stvaram bilo kakve neprijatnosti ali, bilo bi mi dovoljno samo desetak minuta… Vidite, nije meni problem da dođem sutra, vratio sam se s ugodnog odmora: prespavam, ustanem, prošetam i uto će i vreme poseta ali, kako sam obavešten, nije sasvim izvesno da će taj moj prijatelj uopšte dočekati sutrašnji dan… Mislim, u krajnjem, nije izvesno ni da ću ja sutra osvanuti ama, kako stvari stoje, njegove šanse da još noćas stane pred Stvoritelja, izgleda da su značajno veće… I, nekako mislim, nemojte shvatiti pogrešno, možda biste baš učinili dobro delo ako dozvolite da porazgovaram s njim pre nego što ga Sveti Petar počne propitivati.
Portir je pomirljivo posmatrao pogurenog starca, sada mu je delovao daleko od senilnog, sasvim simpatičan, čudno vrcav, pa ta rečita sprdnja sa sopstvenim i tuđim godinama…
-A, znate li, gospodine, na kojem odeljenju leži ?
-Ma ne brinite mladiću, imam ja sve zapisano, reče Lukas i otpoče sa preturanjem gornjeg džepa košulje.
Kako je u početku preprečio put, tako je dugajlija sada jednako diskretno odstupio.
-Izvolite. I – ne morate žuriti gospodine, saopšti portir u napadu iskrene predusretljivosti.
-Heh, hvala Vam do neba mladiću. Bog Vas čuvao, zahvali se starac i krenu prema liftovskom jezgru na suprotnom kraju hola.
Sporo, ne s naporom, već naprosto – sporo, Lukas je stigao pred nekoliko metalnih liftovskih vrata. Jedna je od trougaonih strelica koje pokazuju smer prema dole promenila je boju i, na displeju iznad, počele su se izmenjivati zelenkaste brojke: sedam, šest. Onda se broj šest zadržao tako zelen poremetivši započeti padajući ritam. U taj tren, odnekud stvorila neka medicinska sestra, sva jedra, sa tesnom belom odećom na sebi, nabreklih usana namazanih malinastim karminom, nabreklih mladih grudi, začešljane ravne kose skupljene leptirastom šnalom u rep koji je padao do visine ramena, našminkana, uredna, delovalo je kao da je uparađena za strastven susret sa mladim ljubavnikom. Neko s predrasudama možda bi podozrevao da će se upravo to i desiti, tu, u bolnici, u nekoj od sporednih prostorija, na gomilama čistih bolničkih plahti, pokrivača, peškira, mantila i kombinezona upravo pristiglih iz vešeraja: neki mladi specijalizant će je, možda, baciti na meku podlogu i oni će goreti i sagorevati u putenom grču dok u obližnjim sobama bolesnici snevaju, hrču, buncaju, jecaju i jauču, guše se ili umiru. To, razume se, Lukas nije pomislio, tim pre što sestra ispred sebe guraše bolesnički krevet na kojem je bila neka ružna žena kojoj se dob nije mogla odrediti. Nije moralo nužno značiti da ta žena je i inače bila neugledna ali, svedočio je on tome već nebrojeno puta, te bedne bolničke pidžame obeleže čoveka na neki čudan način koji podrazumeva koliko posebnost i izopštenost, toliko i ružnoću. I tu nema pomoći. Žena koja ležaše bila je bleda u licu, sklopljenih očiju, više je delovalo da je mrtva nego da spava mada, jasno je bilo, nije bila mrtva. Preko lagane plahte kojom je bila pokrivena do ramena, negde u visini njenog trbuha, bila je položena žuta kartonska fascikla iz koje su provirivali papirnati nalazi sa odštampanim slovima, urednim logotipima i zmijolikim znakovima i crnosivi rendgenski snimci. I ceo taj prizor delovao je jadno i nestvarno: mlado, i živo, i strasno, i samosvesno biće gura ispred sebe nekakvu polukrepalu spodobu na koju je nemarno nabacana gomila besmislene hartije. Lukas je u dokolici izmontirao finiš kratkog filma koji mu se činio kao najlogičniji produžetak statične scene kojoj je upravo prisustvovao: vrata liftovska se otvaraju a iza njih nema kabine, tek praznina kanala koji seže duboko dole; devojka, kao da je samo to i čekala, gurne krevet zajedno sa tom ženom u liftovsku provaliju a onda, po inerciji, za kragnu letnje štraftaste košulje dohvati i njega, Lukasa, pa ga hitne za tim jadnim krevetom i ženom-spodobom u ponor, gde suvišni uostalom i pripadaju. Još jednom ga je, sada tu – na tom mestu- zaskočio onaj bljutavi utisak neprijatnosti, karakterističan za kontakata suprotnih svetova koji se međusobno isključuju. Kako je stario, on je jasno uočavao ta paralelna i uzajamno netrpeljiva življenja koja na okupu još jedino drži administrativni poredak stvari, teška ograničenja regula kojima se obezbeđuje privid međugeneracijske tolerancije.
Zvučni signal se oglasio, otvorio se široki prostor liftovske kabine i Lukas je shvatio da taj je lift za osoblje sa bolesničkim krevetom pa da je on, u stvari, čekao na pogrešnom mestu. U neku ruku, osetio je olakšanje: sestra će sa njenim tovarom sada otići svojim putem i brideća nelagoda će time i minuti a on će već dočekati svoj prevoz.
-Uđite slobodno, rekla je međutim ona i, da li zbog izvajanog utiska ili što stvarno i bejaše tako, starac oseti prizvuk sažaljenja u njenom pozivu.
Ne znajući kako da ponudu odbije – ušao je.
-Ja ću na četvrti, objavio je Lukas.
-I mi ćemo gore, reče devojka, uglavi sigurnosni ključ u bravu i lift naglo krenu sabijajući Lukasove organe u smeru patosa.
Negde između drugog i trećeg sprata ona žena s kreveta sneno je zaječala i, nakon što je konstatovao sestrinu nezainteresovanost, starac je odlučio da te zvukove i sam ignoriše. Instikt mu je nalagao oprezan pristup u ovakvim situacijama budući sa pouzdanošću sopstvenih osetila više nije bio sasvim načisto.
Vrata su se opet otvorila i sestra je obznanila da tu smo, potom je izgurala krevet i krenula duž hodnika. Otpozadi je izgledala još putenije: široki bokovi gotovo su cepali haljinu koja se propinjala bezobrazno visoko a depilirani listovi su se naizmenično vretenasto grčili i opuštali kao u hodajućem orgazmu.
Lukas je, najzad, ostao sam u pustom holu na četvrtom spratu i valjalo je smiriti sve utiske koji su kidisali. Nad zamišljenim težištem prostora visili su putokazi za zalutale i neupućene: neurologija-intenzivna nega (levo) – onkologija (desno). Pomislio je kako bi, kad izbor je već tako sužen, radije skrenuo levo pa makar to značilo posetiti nečije parezama deformisano lice nakon moždane kapi. Želje su, međutim, jedno, a stvarnost, redovno, ono drugo. Lukas je izvesno vreme stajao ispod obeležja i onda okrenuo prema onkološkom odeljenju. Iz hola je ušao u uzani hodnik u čijem dnu se nazirao nekakav pult. S obe strane bila su ritmično raspoređena vrata, sva širom otvorena. U nosu je osećao mešavinu mirisa asepsola i deterdženta za održavanje podova. S malo mašte, mogao je osetiti i zadahe smrti koje su neki od onih unutra nesumnjivo prepoznavali. Još do pre neku godinu, za sličnih poseta, on bi bez velikog napora detektovao smrtne vibracije i onda bi, kao na kakvoj kladionici, procenjivao vreme koje je bolesniku preostalo. Tada je još retko grešio u procenama ali, starost gasi osetila na raznim nivoima i on sada sve to nije bio u stanju registrovati. Ovu činjenicu, za razliku od mnoštva drugih, donedavno je prihvatao kao dobrodošao dar. Mogla je značiti da ni sopstvenu smrt neće biti u stanju predvideti, pa će ona stići iznenadno, bez najave.
Godinama je, u nekom mesečniku, iščitavao kratke tipske intervjue sa zanimljivim ličnostima u kojima je svaka od njih odgovarala na pitanja indentičnog sadržaja i redosleda. Kako biste voleli umreti, glasilo je poslednje pitanje i, izuzme li šaljivdžije, ili one koji su se takvim smatrali, a koji su izjavljivali kako, eto, baš i ne bi voleli, svi su tvrdili da bi iznenadna smrt u snu bila idealno rešenje. Koliko ga je sećanje služilo, tek je jedan sveštenik rekao da neka bude po volji Njegovoj ali Lukas je ovaj izuzetak pripisivao više činu lojalnosti službenom stavu nego iskrenom unutrašnjem osećanju.
Kako biste voleli umreti? Iznenadno. Neosetno. Na spavanju.
Četiri stotine devetnaest, četiri stotine dvadeset jedan, četiri stotine dvadeset tri… registrovao je Lukas brojeve iznad ragastova poluosvetljenih bolesničkih soba s leve strane. Odnekuda je dopiralo ponavljajuće i neobuzdano zapomaganje i teško se moglo odrediti radi li se o ženi ili muškarcu. Tek, onaj koji je mogao čuti, stekao bi jeziv utisak kako neka životinja, ritualno i na mahove, bespomoćnom nesrećniku kida delove mesa i utrobe.
-Sestro! Sestro! – oglašavao se nečiji muški glas, dajte, zaboga, nešto ovom čoveku!
Lukas ubrzava korak. Četiri stotine dvadeset devet. Otuda se čuje komešanje ali nema zapomaganja. Lukas ulazi u sobu četiri stotine dvadeset devet. Uz krevet do prozora medicinska sestra lepi pečurkaste elektrode elektrokardiografskog uređaja na oslobođena prsa nepomičnog kostura.
Sredovečni čovek sa kreveta u sredini u polusedećem je položaju i pogleda zakovanog za deformisani, plastifikovani popis odredaba kućnog reda na naspramnom sivom zidu. Dok ponad čeljusti pridržava masku, koja mu preko creva iz mestimično korodirane boce uduvava kiseonik u nosnice, odaje priliku uplašenog dečaka sa čije leve strane vreba zverka koja će mu, pogleda li samo u tom smeru, iskopati oči i kroz ispražnjene duplje isisati pihtijasti mozak. Povremeno se naginje napred-nazad i čini se da, sasvim nesvesno, ophrvan užasnim saznanjem, on predano – bez glasa – ponavlja neku molitvu.
Na krevetu do ulaza leži čovek koji će večeras, forme radi, biti prijatelj kojem je došao u posetu.
Iz smera potprozorskog kreveta začuje se monotono zujanje EKG uređaja, uska hartija se pokrene i metalne je igle zagrebu očekivano ravno i bez poskakivanja. Sve traje samo nekoliko trenutaka: sestra isključi mašinu, otkine komad hartije sa grafičkim zapisom vodoravne crte i stavi ga u džep mantila. Potom, pokretom rutinera, potrga elektrode sa mrtvog tela i nabaca ih na platformu. Preko glave pokojnika nemarno prebaci čaršav tako da deo oglavine i desno uvo ostanu vidljivi. Sada, kada se okrenula, čuje se glasno coktanje žvakaće gume koju nemilosrdno delje iza tankih usana. Gurajući aparat, pred vratima susreće Lukasa.
-Vi ste, možda…- i prstom pokazuje prema lešu.
-Ne, odmahuje glavom ovaj i taman kada pokuša da dodatno objasni, mobilni telefon iz njenog džepa počne da reprodukuje Betovenovu „Elizu“. Ona se maši telefona i, dok na ekranu proverava ime pozivara, iza belog zubala nabubri beličasti balon i, odmah zatim, bučno se rasprsne. Devojka krhotine ponovo vrati u duplju i pritisne tipku na tastaturi.
-Eeee, mišu, jesi li ručkala… Dooobro… A bata..? Njen glas se, zajedno sa zveketom limova, udaljava i gubi u dugačkom hodniku.
Ispod dugih, sedih obrva krmeljavi kapci nepoznatog prijatelja paralizovani su i u praznim šarenicama se ogleda neonska svetiljka sa visokog plafona. U uglu ispucalih usana boje borovnice cedi se gusta želatinasta slina i, putujući mrežom bora na bradi i podbratku, sakuplja na flekavoj jastučnici ispod vratnih pršljenova. Visi nabubrela plastična kesa zalepljena o postranični metalni ram kreveta sabirajući, kroz prozirno katetersko crevo, spore kapi mokraćnih izlučevina. Neuredne razderotine plavo-narandžaste ambalaže pelena za odrasle veličine L, a odmah do njih, tek načeto pakovanje istih pelena veličine M, besramno dominiraju pored uzglavlja svedočeći o relativnosti ljudskih gabarita. Proviruje suvo, bledo stopalo ispod pokrivača, poput obojenog gipsanog modela pripremljenog za kakvu studentsku anatomsku studiju u vajarskom ateljeu. Hladno kao pećinski kamen. Statičnost prizora još samo remete pokreti čovekovih prsa, kratki, brzi i glasni udisaji i izdisaji: poslednji kinematički znaci u težištu okovanog tela. Povremeno, disanje na nekoliko sekundi utihne kao da svemu je napokon kraj a onda se ponovo pokrene u groznom krkljanju, u neponovljivim tonovima strujanja između nevidljivih barijera oteklih kanala i nakupina sluzi, šlajma i ugrušaka usirene krvi. Iz partera stvarnosti, gotovo na samim daskama scene, Lukas prisustvuje diskretnoj predstavi smrti, nepokolebljivoj i nezaustavljivoj u gašenju preostalih naznaka jednog postojanja. Dok se udaljava, tromo i unatraške kao da upravo napušta manastirsko zdanje, Lukas oseća bolno prženje ispod leve plećke. I mada on poznaje ove podmukle grčeve koji će se, uskoro, popeti u ramena i vrat, starac je usredsređen na pogled očajnika sa kreveta u sredini: tup i razrogačen, reflektuje, otuda, kristalne slike galimatijasa u glavi pošiljaoca, jurnjavu, preplitanje i sudaranje strahova i nadanja, samohrabrenja i samoobmana, zaprepaštenosti i neprihvatanja. Treba mu reč, ovom čoveku treba reč, pomislio je Lukas, reč za ovaj trenutak, treba mu laž kao dokaz da tu je sasvim slučajno i da on je u toj sobi, i na tom krevetu, samo zbog nekog apsurdnog nesporazuma.
***
– Ispratio sam mnoge, na mnoštvo različitih načina. Možete li mi približno predočiti kako bi trebao izgledati moj kraj, upitao je Lukas svog onkologa četrdeset pet dana ranije.
-Sobe četiri stotine dvadeset devet i četiri stotine trideset jedan, na ovom istom spratu… Rezervisane su za umiruće, odgovorio je doktor očekivano direktno, glasom nezainteresovanog aktera smeštenog u pogrešan komad.
***
Napuštajući sobu četiri stotine dvadeset devet, Lukas – ne bez osećaja krivice – neće pronaći reči za očajnika. Bolovi su se već bili prelili po ramenima kada je bio zaustio da iscedi neku frazu put nesrećnika kojem je to – jedinom u toj sobi – još moglo nešto značiti, a onda ga je zaskočila neopisiva teskoba i imao je utisak da će ga, zadrži li se na tom mestu makar i minut, gotovo opipljiva izmaglica koja je isparavala iz mrtvih i polumrtvih lešina – zadaviti. Sve je ovo tako nedostojanstveno!
Žureći kroz sablasni hodnik uočiće vrata toaleta, ući unutra i leđima se osloniti na zid. U naizmeničnim naletima vrućine, bola i znojnih manifestacija koji mu se pružaše po telu, osećao je kako hladnoća zidne keramike deluje blagotvorno i umirujuće. Nakon što se pribrao, iz džepa pantalona je izvadio staklenu bočicu, pokupio otuda dve zeleno-bele kapsule i – hvatajući vodu sa česme u dlanove – progutao analgetike. Potom se umio. Dok se uspravljao, video je sopstveni odraz u ogledalu iznad česme i, u tom momentu, sada potpuno sabranom i bez imalo teskobe, ponovo mu pade na pamet isti zaključak: kako je sve ovo ponižavajuće.
Vrativši se u hodnik, ubrzo se našao i u centralnom holu četvrtog sprata ispod putokaza za neobaveštene. Dok je prilazio liftu koji će ga, nedugo zatim, nečujno spustiti u prizemlje, mogao je, kroz stakla širokih prozora, videti kako napolju već bila je pala noć i gdegde su retke kuće gradske periferije svetlele poput raštrkanih baklji.
Na izlazu nije bilo portira pa ni konverzacije koja nikome nije bila potrebna.
Prešavši dvadesetak koraka preko asfaltiranog parkirališta, starac se obreo u tek pokošenoj livadi. Iz mnoštva nedavno posečenih biljaka letnji se vazduh punio mešavinom svežih mirisa i, kako je išao dalje, iz njegovih nosnica iščileli su i poslednji zadasi asepsola i mrtvačke trleži. U toploj noći, svuda unaokolo, glasali su se cvrčci i rojevi su svitaca tumarali u haotičnim putanjama. Povetarac je preturao mlado lišće u krošnjama breza što belasaše se pokraj staze i ta nežna huka podseti ga na jednako okrepljujuće zvukove koje je, još pre neko veče, osluškivao na aerosolnim plažama primorja, dok lahor se zavlačio među maslenike. Noć je pojačavala nepetost čula: zvezde i bleskovi munja u daljini, šumovi i mirisi, sve je bivalo jasnije, čistije i životnije. Ubrzavao je korake, gazio prostranstvo u naizgled nasumično odabranom smeru, usisavajući, usput, fragmente vibracija julske večeri.
Munje su sevale već sasvim blizu i čula se tutnjava gromova u oluju koja se primicala, kada ga je staza dovela do ivice livade, tamo gde trave i drvorede zamenjuju oštrobridi tucanik i miris železničkih pragova i rđe. Levo i desno od stepeništa koje je vodilo gore na čeličnu pasarelu, pod visokim svetiljkama, počivali su koloseci, zaboravljeni vagoni i zapušteni ranžirni magacini i duž tračnica se nadvijali čelični stubovi između kojih su treperili obrisi električnih vodova. Negde na polovini visine stepenišnog kraka ponovo je osetio cepanje u levoj plećki i dok se popeo na mostovsku platformu plamen je preplavio ramena i vrat. Progutao je ponovo dve kapsule i bočicu vratio u džep. Oslonjen o zaštitnu ogradu, Lukas je, kao sa kakvog planinskog vidikovca, posmatrao bleštavo pulsiranje munja koje su kidale crnu, prostranu paučinu. Na drugoj stani, nazirali su se osvetljeni gradski blokovi i ulice su ličile na pravolinijske žile kroz koje monotono protiče svetleća krv gradskog života.
Sa prvim krupnim kapima koje su zalupale po limu mostovskog patosa, shvatio je da su bolovi minuli. Uto, poput zloslutnog glasnika, i kao ogroman, razgranat koren nepoznatog drveta, blesnula je munja i grom je grunuo u blizini a odmah zatim, začula se sirena lokomotive. Svetlost čeonog reflektora približavala se brzo i sudbonosno.
Lukas je, u žurbi, prekoračio preko ograde i, u trenutku kada su kišne perle postale sasvim vidljive, otisnuo se u ambis.
Gotovo kao u snu.
O autoru:
SLAVIŠA OBRADOVIĆ, rođen 1965. u Banjaluci.
Piše kratku prozu i dramske tekstove.
Nagrađivan.
Dobitnik nagrade „Milutin Uskoković“ za 2011.godinu (Narodna biblioteka Užice).
Laureat konkursa za originalni dramski tekst u okviru „7. internacionalnog festivala amaterskih pozorišta“, Laktaši 2012 (JU „Centar za kulturu“ Laktaši).
Živi u Prijedoru.
Pročitajte i:
