Slaviša Obradović: LAŽ I NJENA KRV (Laktaši 2012 – nagrađena drama)

Filed under: Laktaši 2012,nagrađeni radovi,region |

drama2Lica:

 PAVLE BRAJOVIĆ,  68    

ZDENKA, 65

ZLATA BRAJOVIĆ, oko 40

RASTKO BRAJOVIĆ, oko 30

VID MANOJLOVIĆ, 69

POLICAJAC, oko 40

GLODUR, oko 60

 1.

Beograd, jesen 2011.

Groblje. Pavle i Vid su iznad groba sa krstačom.

Njih dvojica puše cigarete dok u podnožju humke dogorevaju sveće. Ćute. Vid stoji. Pavle sedi u invalidskim kolicima. Preko kolena mu je prebačem pokrivač.

 VID (malo zamuckuje, čini se da je pijan): Čudno, dok je bila živa, retko smo se viđali… a kad bi se videli, ratovali smo na krv i nož. Od njenog puberteta pa naovamo, ne pamtim  susret koji nije završio svađom…

PAVLE: U poslednje vreme tako je i sa mnom i mojom Zlatom…

VID (nastavlja kao da nije čuo Pavlove reči): … A sad, kad je ovde, ne mogu propustiti dan a da ne dođem… A ona je mene  – mrzela…

PAVLE: Ma, molim te Vide, nije te mrzela…

VID: …I sad, kako objasniti sebi, ili bilo kome: kakav racionalan razlog postoji za svakodnevno dolaženje na grob onoga ko te je strasno mrzeo? Kakvo je to prokletstvo Pavle, ima li tu ikakve logike? I još tugovati? Rekao bi čovek da nema nikakvog smisla. A meni se srce cepa…

PAVLE : Priroda Vide, priroda…

VID: Kako bih voleo da se samo na dan odmorim od ove tlapnje…Ne umem više da mislim…Činjenica da me je moja ćerka prezirala mogla bi biti sasvim dovoljno opravdanje da njenu smrt ne smatram strašnim gubitkom. Ali – ne ide! Kako to?

PAVLE: Velim ti – priroda je tako podesila. Kažu da nema ništa teže nego kad nadživiš sopstveno dete.

VID: Ništa. Ništa se ne može s tim uporediti.

PAVLE: Kažu da treba vremena…Da ožališ…

VID: Nikada neću ožaliti…Nemam nameru čekati zaborav u protoku vremena… (sagne se da popravi sveće) Nemam se nameru ovde zadržavati više nego što je potrebno… Sve bih ja ovo završio još posle njene sahrane ali (izvadi revolver iz džepa), odgađam, moram dočekati dane u kojima ću biti koliko-toliko sabran. (zagleda revolver) Ne bih da promašim…Ali, prvo moram pospremiti fijoke Pavle, znaš!? Samo da nađem jedan razborit dan da fijoke pospremim…

PAVLE: Vide, čoveče, mani se budalaština. Ne teraj me…

VID: Šta, Pavle – šta? Nije valjda da ćeš me prijaviti kako nosam revolver sa sobom!?

PAVLE: Ma šta ti pada na pamet?

VID (pomirljivo): Znam. Da sam mislio da bi to mogao zloupotrebiti ne bih ti ovo ni pokazao. (zagleda se Pavlu u  oči). Nepodnošljivo je, prijatelju, nepodnošljivo… (Pogne glavu, sakriva jecaj. Pavle ga dohvati za ruku. Vid se trese. Ćute.)

PAVLE (nakon pauze) Koji je sutra dan, nedelja?

VID (briše suze rukavom): Nedelja.

PAVLE: Vide, zašto ne bi sutra svratio na ručak? Reći ću Zdenki da spremi sarmu i hleb od kukuruznog brašna. Doneli su mi i sir sa sela…Šta misliš, ha?

VID: Ne smem ti obećati… Slabo jedem…Možda svratim na kafu…

PAVLE (dečačko ubeđivanje):  Svrati Vide, molim te, svrati…Čekaćemo te…

VID: Videću…Nastojaću…

PAVLE (osvrće se): Gde je nestala ova Zdenka…Ume zaglaviti na groblju da te bog sačuva a ovde nema nikog svog. Čudna žena… (nailazi Zdenka)

ZDENKA: Malo sam se zadržala. K’o rekoh –  da vam ne smetam. Jesi li spreman Pavle?

PAVLE: Molim te Zdenka, šta misliš da za sutra spremiš kukuruzni hleb i skuvaš sarmu? Odavno nismo jeli sarmu a – i Vid je obećao svratititi…

VID: Nisam obećao Pavle. Rekao sam da ću nastojati…Idite vi sad. Ja ću ostati još malo.

ZDENKA (srdačno, setno): Ma, svratite Vide. Videćete: sarma će biti za pet! (pokreće kolica s Pavlom)

PAVLE: Do viđenja Vide. Čekaćemo te.

VID: Do viđenja. Idite vi. Ja ću ostati još malo

(Zdenka i Pavle odlaze polako. Vid se saginje prema svećama.)

 2.

 Stan Pavla Brajovića. Zid deli scenu na dva nejednaka dela: desno je dnevna soba s trpezarijskim stolom; levi – manji – deo  je radna soba Pavla Brajovića u kojoj je radni sto sa računarom; na radnom stolu neuredno razbacane knjige i rukopisi; iza stola su police sa knjigama.

Zdenka i Pavle ulaze u stan; raspremaju se; Zdenka prigura kolica do troseda  i Pavle se s naporom pridigne, osloni  na obe noge, napravi dva nesigurna koraka i smesti se u trosed.

 ZDENKA: Tužno je sve to…

PAVLE (gleda u jednu tačku; nakon kraće pauze)  : On će se ubiti.

ZDENKA: Šta pričaš!? Kako ubiti?

PAVLE: Upucaće se… Po svoj prilici.

ZDENKA: Kako znaš?

PAVLE: Znam.

ZDENKA: I?

PAVLE: Šta „i“ ?

ZDENKA: Pa nećeš valjda to dopustiti?

PAVLE: A šta ja tu mogu? Nisam ja Gospod Bog. Uostalom, možda bih i ja došao na istu ideju da sam na njegovom mestu.

ZDENKA:  Ma znam, ali, opet… Možda se čoveku može pomoći nekako…Samo ovih prvih par meseci… Uostalom, najlakše je ubiti se.

PAVLE:  Nisam siguran. Ja mislim da  to nije nimalo lako. Evo, ja sam upravo izjavio kako bih možda isto uradio ali sam gotovo ubeđen kako ne bih imao hrabrosti. A on – on će se ubiti. U to nema nikakve sumnje.

Zvono na ulaznim vratima. Zdenka i Pavle se pogledaju iznenađeno. Pavle joj daje znak da otvori. Zdenka otvara i ulazi Rastko Brajović.

RASTKO (zvanično): Dobar dan gospođo Zdenka.

ZDENKA: Dobar dan  sinko.

RASTKO (prilazi ocu, pozdravljaju se): Zdravo stari. Gde si danas bio, dolazio sam dva puta a mobilni ti je isključen. Baš sam se uplašio.

PAVLE (smeteno pretura po džepu, pronalazi mobilni telefon): Baterija… Zdenka me otpratila do groblja. Malo smo raskrčili oko Cmiljkinog groba a onda otišli do Mininog. Tamo opet zatekao Vida…

RASTKO (prekida ga): Dobro, dobro… A što me nisi pozvao? Što nisi pozvao Zlatu? Neko od nas te je moga otpratiti.

ZDENKA (nazire poentu pitanja): Gospodine Pavle, ja bih sad krenula. Trebam ručak da podgrejem. Može mi neko navratiti…

PAVLE (Zdenki): Dobro, Zdenka, dobro. I, molim te, nemoj zaboraviti za sutra…

ZDENKA: Bože gospodine Pavle, pa kako bih zaboravila. Ništa ne brinite (uzima svoju torbicu). U frižideru imate pasulj s rebarcima. Samo podgrejte kad budete gladni.

(Pavlu) Do viđenja. (Pavle klimne glavom)

(Rastku) Do viđenja Rastko. (Rastko se pretvara da nije čuo)

(Zdenka izlazi.)

RASTKO (kad je siguran da se Zdenka udaljila): Šta je sutra?

PAVLE: Trebao bi Vid da navrati pa sam je zamolio da spremi nešto. (prekorno) Nego, gde ti se zaturila pristojnost: što ne isprati ženu?

RASTKO: Ne misliš li da nam se ona nešto mnogo vrzma po kući?

PAVLE (pakosno): Rekao bih da to i nije naša već  – moja kuća. I još bih rekao da je njeno prisustvo ovde ima neke veze sa učestalošću prisustva moje dvoje dece u istoj. I ako hoćeš širu elaboraciju – stojim ti na raspolaganju.

RASTKO: Molim, molim: samo nemoj da kažeš da te nisam upozorio. Ova oficirska udovica mi deluje prilično prepredeno.

PAVLE: A šta bi to kao trebalo da znači? Ona preprepredena, ja malouman i onda me ona opelješi a Zlata i ti ostanete siročičići?

RASTKO: De-de: nemoj da se vređaš.

PAVLE: Vređam se samo u  meri u kojoj ti vređaš i moju i svoju pamet.

RASTKO (pomirljivo): U redu, izvini. (Pavle negoduje ćuteći. Trenuci tišine. Rastko potapše oca po ramenu.)

Nego, ima li kakve aktivnosti među vama? (pojašnjava) Seks, na primer…

PAVLE (nenamerno se osmehne; neiskreno negoduje): Ne glupiraj se! Umeš li da sračunaš koliko ti otac ima godina?

RASTKO: A-a-a-a: nemoj ti meni godine podturati! Uostalom, kao da ne znaš za nove tabletice koje drže stvar kako treba. A gospođa Zdenka, još još držeća…

PAVLE: Mmmda, pa da mi ova šklopocija od pejsmejkera  zatrokira.

RASTKO (prihvata argument): To jest’. Ali, moramo Pajo uraditi nešto po tom pitanju. Nema smisla da ti i gospođa komšinica zahladite odnose. Poručiću ja po svom bubnjaru da ti s Kosmaja donese livadski med i jedan džak oraha…

PAVLE: Dobro, dosta o tome! Šta se događa na muzičkoj sceni?

RASTKO: Vah, otprilike k’o tvoj seks. Suša. Pustinja. Al’, jebiga, kad volim to.

PAVLE: Ljubav?

RASTKO: Neobavezno. Uzdam se u faktor još-uvek-sam-mlad. Nekakve koke-živičarke… Malo mi pospreme mansardu, malo odvadim ikru… Aj’ sad pitaj za finansije pa da završavamo aktuelnu problematiku.

PAVLE: Kol’ko ti treba ovaj put?

RASTKO: Dvesta evrića. Vraćam do Đurđeva dana.

PAVLE  : Tog Đurđevdana ja ću biti dva metra ispod one lipe na Novom groblju.

RASTKO: Nemoj tako. Doneću ti džak oraha. I med. Ima da oživiš u svakom pogledu. Možda i prohodaš.

(Pavle izvadi novčanik. Pruža mu. Rastko ga potapše.)

Ćale ti si moj Bog, otac i sveti duh.

(kratka pauza)

PAVLE: Jesi li gladan?

RASTKO: Onako. Ti?

PAVLE: Mogli smo da pogrebemo onaj pasulju. A i odavno nismo zajedno ručali.

RASTKO (odlazi do frižidera): Sad ću ja da podgrejem i da postavim sto. Oooo, imamo i vino! (Vadi flašu). Da načnemo? (Pavle odmahuje rukom u znak odobravanja.)

 3.

 RASTKO (namešta sto i pijucka vino): Svraćala Zlata neki dan kod mene.

PAVLE: Mmda.

RASTKO: Kaže da si joj onomad prekinuo vezu nekoliko puta.

PAVLE (mršti se): Istina je. Nisam bio dobre volje. A i inače nisam dobre volje u poslednje vreme.

RASTKO: Pa šta ti je ona kriva?

PAVLE: Pa eto – kriva mi je.

RASTKO: Okej. O čemu se radi?

PAVLE: Teško podnosim kad mi se dete uokolo blamira. Teško sam podnosio  tvoje gluposti  pa sad teško podnosim njene. Eto.

RASTKO (namešta tanjire i escajg na sto; otpija vino): Šta je sad uradila?

PAVLE: Vah! Znam da nisi bio na Mininoj sahrani ali o tome se možeš obavestiti u bilo kojim novinama.

RASTKO: Pa znaš da baš ne pratim savremenu produkciju istine.

(pomaže Pavlu da se dotetura do trpezarijskog stola)

PAVLE (izručuje kutlaču u tanjir): Njeno društvance je napravilo hepening na groblju.

RASTKO (u neverici): Šta? Kakav hepening? Pa još na groblju. (napadno pije sve intenzivnije)

PAVLE: S njihove tačke gledišta inn. A u suštini – odvratan. Na jednoj strani povorka a na drugoj ona i njeno malobrojno, agresivno društvance. Napravili špalir. Drže crni transparent: „Minu je ubio patrijarhat i  srpsko društvo“. I u potpisu: „Crni flor Srbije“.

RASTKO (nasmeje se): Ne mogu da verujem!

PAVLE: Da, da: prvo bombastična parola a onda potpis brenda: (širi ruke) Crni flor Srbije.

RASTKO: Pa ona je dobro odlepila!

PAVLE (odmahuje glavom, žvaće sporo): Dok su spuštali Minu i dok je sveštenik popevao poslednje obredne molitve, oni su dovikivali: „Ubice, monstrumi, ubili ste je…“ I te stvari.

RASTKO: Ha! Pa zar Mina nije umrla od moždane kapi?

PAVLE (potvrđuje): Od kapi. (odlaže kašiku) Pomozi mi, molim te.

(Rastko ga smešta u kolica. Pavle se odveze do radne sobe.)

RASTKO (vrati se za sto i nastavlja da jede; i da pije): Čuo sam da se kreće u čudnim krugovima ali ovim sam bogme baš  iznenađen.

PAVLE (iz sobe): Kad je nazvala, ja je pitam šta je ono trebalo da znači a ona meni: svakom prema zaslugama, oče! Svakom prema zaslugama! Onda sam prekinuo vezu…

 Zvoni telefon. Pavle iz sobe daje znak Rastku da se on javi.

RASTKO (piće ga je brzo uhvatilo pa je dobre volje): Helou!?

Eeej, ćao sisterovhjumenrajts! (pauza)

Pa evo, tuj sam! Glocam rebarca da prste poližeš. (pauza)

Ma neeee. Kakva Pavlova rebarca?! Njemu, koliko čujem, ti jedeš džigerice. (pauza)

(Sluša. Pogleda u Pavla. Nasloni slušalicu uz telo.)

Pita Zlata može li da svrati.

(Pavle nastavlja da kuca na tastaturi.)

Kako da ne! Fader je oduševljen! Strpi se samo pet minuta da pospremimo sto i pobacamo  gaće i čarape po ćoškovima. (Spušta slušalicu. Odmah potom, začuje se čuje zvono na vratima. Pavle podigne glavu.)

RASTKO (iznenađeno; ide do vrata): Kad pre? Ooou sister ti si baš…(otvara; na vratima je Zdenka) Oh, to ste vi komšinice! (pomeri se) Izvol’te.

ZDENKA (ulazeći): Oprostite, sasvim sam zaboravila…Gospodine Pavle, zaboravila sam mleveno meso…

PAVLE: Dajte, dajte samo…

(Zdenka odlazi do frižidera i počinje da pretura. Opet se čuje zvono.)

RASTKO (ide prema vratima): Baš prometno danas. Baš-raš. (Upravo je dobio ideju za song. Pevuši) Baš-raš, baš-raš, raš-raš-raš..!

(Otvara. Na vratima je Zlata). Ooou, sister! Dobrodošlicu u ovaj čestiti dom želim ! (Ljubi je u obraz, zagleda je.)  Kanda si mi se malo ugojila?

ZLATA (užurbano, unezvereno): Ma daj – nije mi do pošalica! (uoči oca u sobi) Ćao tata! (Pavle odmahne rukom i nastavi da kuca po tastaturi.)

RASTKO (prihvata joj mantil): Dozvolite gospođice Zlatkice.

(Zlata primeti Zdenku dok ova zatvara frižider ali joj se napadno ne obraća. Dohvata mobilni telefon. Poziva.)

ZDENKA (Trapavo drži činiju s mesom; neugodno joj je.): Dobar dan Zlato dete…Otkad te nisam videla, srećo moja… (Zlata gotovo neprimetno klimne glavom.)  Naručio gospodin Pavle sarmu za sutra a ja zaboravila poneti meso…Idem ja da vam ne smetam…

(Užurbano stiže do vrata. Rastko je sada ispraća. Odlazi.)

ZLATA (Telefon na uvetu, čeka odgovor na poziv; glasno, da je otac čuje): Ova potpukovnikovica se gotovo uselila…

RASTKO: A-a-a, ne prigovarati molim! Naš gospodin otac je usamljen i slobodan čovek! I, on ima potpunu slobodu privesti u kuću koga god želi. Molim lepo! Gospođice Zlato, izvolite se komodati. Da li je po volji čaša crnog vina u ovaj tmurni novembarski dan? (zagleda flašu koja je dopola već popijena; sipa) Gospodine Pavle, da li ste raspoloženi za jedan roze (sipa). Dođite, učinite nam čast.

ZLATA (negoduje, ponavlja poziv): Ma šta je sad, do đavola..?

(Pavle dolazi u kolicima, prima ponuđenu čašu; Zlata jednom rukom drži telefon a drugom prihvata svoju čašu vina)

RASTKO (podiže čašu): Dozvolite rabu božjem Rastku da, po ugledu na slavnog sveca čije časno ime ponese,  miritelj i pomiritelj i izgladitelj (čuj, izgladitelj – dobra reč!)… i izgladitelj  nesuglasica porodičnih bude! Amin! (kuca se sa sestrom) Živeli!

ZLATA (kucne se s bratom i ocem; ponovo bira broj) : Živeli. (Popije sadržaj čaše naiskap i odloži čašu na sto).

RASTKO: Oho-ho! Lepu ste naviku kupili od onog vašeg drugosrbijanskog gurua (iskapi čašu). Ali ni rokerska jetra nije mačji kašalj! (sipa oboma; flaša je prazna; namigne). Mislim da neće biti problema.

(Odlazi do frižidera i načinje novu flašu vina. Sede. Ćute. Piju.)

ZLATA (gotovo iznenađena što joj se neko javio na telefon): Halo!? Doktora Lilića, molim…Zlata Brajović…Da!? (pauza) I kad očekujete da će biti dostupan? (pauza; Zlata nervozno hoda tamo-amo) Molim Vas, prenesite mu da mi se javi  čim bude u mogućnosti…Hvala. (prekida vezu; baci telefon na trosed a onda se demonstrativno stropošta i ona; očajno) Bože, on će umreti!

RASTKO: Ko?

ZLATA (gotovo plače): Moj Arči.

RASTKO (zbunjeno): Dečko?

ZLATA: Ma kakav dečko! Moj australijski terijer! (priča ubrzano, nepovezano) Dobio je iznenada temperaturu… Povraćao je, zalegao…  Odvela sam ga jutros veterinaru, doktor kaže da se radi o akutnom abdomenu… Zadržali ga, kažu da će možda morati da ga otvore… Oh bože, samo da mi ne umre, to je tako divan pas, samo da se ne pati…Sad mi kažu da je doktor na intervenciji…To mora da je Arčija otvorio…Ja ne znam šta ću ako Arči umre, ja, ja prosto…

RASTKO (naspe joj ponovo čašu; prekida njen ubrzani monolog): Ou, ou, ou! Saberi se sister! (dodaje joj čašu) Evo,  utopi tugu.  (odmakne se)  Jeb’o džukelu. Kupićeš drugog.

(Zlata ga prostreli pogledom.)

 4.

 Zlata i Rastko sede na trosedu. Pavle sedi u kolicima pored njih. Svo troje je već dobro uhvatilo piće.

 PAVLE (zamišljeno): Neki dan sam gledao jedan film. Po mojim merilima – skaredan. Domaći. Domaći filmovi nastoje danas biti što odvratniji, to je novi umetnički trend. To se sad zove takozvanim ogoljavanjem, šokom za otrežnjenje i te stvari… E, u tom filmu glavni lik, neki mlađi muškarac, ode na grob sopstvenog oca i  – posere se. Bukvalno se posere! Kamera uhvati total kad on čučne i raskereči se na nadgrobnoj ploči i lepo se istovari…

RASTKO (glumljeno preneražen): Za Boga miloga,  oče Pavle… Te priče posle ručka, mislim, stvaaarno…

PAVLE (nastavlja):…Ja sam prilično siguran da će se neko tako raskerečiti na mom grobu. Možda i više njih… Možda to postane poznato okupljalište, klozet na otvorenom?

(oponaša) Gde ćemo večeras? Idemo malo unerediti onog gada Brajovića pa ćemo posle na najnoviju multimedijalni ivent u Centar za kulturnu dekontaminaciju“.

RASTKO (nasmeje se prema sestri): Ma boli te uvo Pajo! Ne’š ti ništa osetiti…

PAVLE: Moram Zdenki dati uputstva. Kad pođe na groblje, obavezno da ponese lopaticu. I ni slučajno da tužaka i zove policiju! Molim lepo: svakom prema zaslugama! (okreće se Zlati) Je l’ tako ćerce?

ZLATA: Ha, oduvek si bio stručnjak za banalizacije i vulgarizacije. To je tako svojstveno srpskim nacionalnim veličinama.

PAVLE: A zašto bi to bila banalizacija moliću? Zar je to isključeno? Sad sam ja vulgaran a vi što nosate transparente po sahranama, vi ste mi, je l’ tako, kao mnogo fini…

RASTKO: Nevezano što tata lupeta ovako nepovezano ali, taj transparent, mitingaški povici… Šta znam, malo je… nekako…bljak.

PAVLE (rukama razapinje imaginarni transparent): „Minu su ubili patrijarhat i srpsko društvo – Crni flor Srbije

ZLATA (pada u vatru): Tačno! Tačno! Nju su ubili! Ubio ju je njen otac Vid Manojlović i ubila ju je Srbija!

PAVLE: Za Boga miloga, devojku je ubio trenutni izliv krvi u mozak…

ZLATA (ubrzano, gestikuliše) : A ne-ne-ne! Moždana kap je samo završni čin, moždana kap je tu došla umesto snajperskog metka koji je putovao, moždana kap je tu nevažna! Tu se radi o tome da je ta devojka sistematski uništavana godinama i njeno telo prosto to nije više moglo izdržati. Njoj su pretili, nju su progonili, nju su ogovarali na visokim mestima, ona je bila prokleta lezbača, ona je bila veštica i antisrpska kurva… Razumeš li ti to?  (usta su joj suva, popije vina) I sad se nama, njenim prijateljima i sapatnicama, sad se nama, i na ovom mestu, docira kako mi smo, eto, bili nepristojni na njenoj sahrani… I kako smo mi upropastili pristojnost i svetost jednog srpsko-pravoslavnog sprovoda! Taj isti Vid je dobro znao šta ona misli i o Srpstvu i o pravoslavlju i o svim tim nacionalno-verskim pizdarijama, pa ipak, on je, onako čestit, i pošten,  i moralan, a o čijem moralu će se koliko sutra već bogme čuti, taj nacionalno svesni otac je – znajući sve to – ipak doveo popu da hladnu Minu, i sve nas s njom, malo okadi tamjanom, da nas sve prosvetli starocrkvenim mudrostima!

PAVLE (citira): Ubice! Svi ste vi ubice!

ZLATA: Da, da! Mi smo se u našoj nemoći potrudili da vama bude bar malo neprijatno zbog svega toga!  I ti si tu u pravu: to jeste ogoljavanje. I poslednje  je vreme da se ne ustručavamo i da ne budemo licemeri! Znači, reći ubici da je ubica, silovatelju da je silovatelj, zločincu da je zločinac… I šta sad: mi treba da ćutimo da je Mina bila stalna meta, da su je njene ubice non-stop pratile, da je onako polumrtva dovezena na neurologiju i da doktori nisu učinili ništa pod milim bogom da joj pomognu?

PAVLE: (Rastku)  Pa da li ti čuješ šta ona priča!? (nema reagovanja; Zlati) Čuješ li ti sebe? Doktori su u stvari nju pustili da umre? I oni su je – pored svih ostalih – ubili? Pa tvoje konstrukcije su upravo monstruozne i paranoične!

ZLATA: Naravno da su paranoične! U ovoj zemlji, ako imalo drugačije misliš, mora da si ludak, paranoik, šizofrenik!

PAVLE: Ali, zaboga, to nema nikakve veze sa takozvanim drugačijim mišljenjem. To je u sukobu sa elementarnom logikom.

ZLATA: Kako da ne: sve što nam se događa trebamo posmatrati mirno, staloženo, kao datost koja se ne treba ni primećivati i nekmoli kritikovati i…

PAVLE (prekida je): Da li ja dobro shvatam: kad Mina umre od izliva krvi u mozak onda su je ubili „patrijarhat i srpsko društvo“ a –  sad smo ustanovili – i naši (znači srpski) lekari,   ali, pretpostavljam, akademik Mihajlović, profesor Lukić… (stavlja prste na slepoočnicu u pokušaju da se seti) … naravno i Mijušković, oni su, siguran sam, samo umrli od moždane kapi. Njih niko nije ubio! Njih nisu ubile one besramne harange po vašim portalima, blogovima i tribinama, ono prostačko cipelarenje, ono fekalno iživljavanje…

ZLATA: Dobar primer! Odličan! Fekalno! Fe-kal-no! Dakle – tačno: njih nisu ubile njihove moždane kapi. Njih su ubile njihove sopstvene fašističke fekalije koje su godinama kroz svoje bedne i dugotrajne živote odlagali, naguravali u svoje govore, svoje rukopise i kvazinaučne studije… E, onda smo mi malo otčepili te zapušene i kamuflirane kanalizacione cevi da sva ta trulež i smrad šikne, da bude vidljiva, ogoljena i, eto, ti smradovi i ta količina – to ih je pobilo! I slava gospodu zbog toga! A da ih ima još za davljenje u sopstvenim smrdljivim izlučevinama – bogme ima. Na hiljade!  A taj tvoj bedni prijatelj, taj Manojlović, on je na vrhu liste…

RASTKO (dobro pripit) : Sestro, brate, mis’m, stvarno, man’ se tog jadnog čoveka – ćerku je sahranio…

PAVLE (voza kolica uokolo, ide prema sobi): E moj tamburašu, blago tebi neobaveštenom: pa za društvance tvoje sestre nema većeg  sladostrašća od  iživljavanja nad nemoćnim starcima! A još ako su friško mrtvi – to je tek šik! Mijušković se još nije čestito bio ni ohladio u kovčegu a tvoja sestrica je, u koautorstvu sa tom istom nesrećnom Minom, objavila čitav feljton o njegovim „šovinističkim nedelima“. Dozvoli, molim te… (vraća se iz sobe sa novinama; prevrće stranice; Zlata se ponovo hvata telefona, nervozno bira broj; čeka) Evo, podvukao sam iz završnih paragrafa :

„Konačno je, dakle, odapeo još jedan zli starac srpske nazovi kulture i srpskog naci-prosvetiteljstva…“

(prelazi ubrzano) …“Odvratne fašističke eskapade ovog notornog alkosa i, kako se pričalo, pedofila najgore vrste, okončalo se, sasvim nezasluženo, u svili i kadifi njegove velelepne vile na obroncima Fruške Gore umesto da je, mnogo godina ranije, zatučen iza kakvog plota kao besan pas …

„…Dakle, svinja-Mijušković neće više groktati, bar ne naglas, iz partera srpske kulturne kaljuge ali, razume se, gomila krmadi je još tu!  I ne samo da su oni tu: kaljuga se danonoćno puni mladom i rano indoktriniranom prasadi, koju bestidne svinjske gromade njuškaju, i oblizuju, i pokazuju kao trofejne primerke njihovih neuništivih vijagričkih moći.  I zato, poslednji je čas da se pokrene jedna odlučna i ekološki svesna armada koja će napraviti masovni i beskompromisni svinjokolj, preklati vratove i krmcima i krmačama i njihovim prasećim sledbenicima, pa sve te lešine pobacati u provalije gde petlovi ovozemaljski ne kukuriču…“

(odbaci novine u stranu) Eto, tamburašu, tako nadahnuto piše tvoja sestra i moja ćerka. Svinje, groktanje, zatući kao besnog psa, vreme je za svinjokolj…

RASTKO (dohvati odbačene novine): U jebote! Pa ovi moji tekstopisci su žešći amateri, neke nesrećne ljubavi, neki sterilni aktivizam i ostali kurci-palci…A vid’ ovo! Direkt u vu-gla, čoveče! Sister (potapše Zlatu po kolenima), komplimenti za stil i ostale metafore! (otpije, okrene se pijano Pavlu). Ne-ne: Pajo, na stranu ideološka neslaganja ali, kad staviš ruku na srce,  moraš priznati da je rečnik do jaja! Do-ja-ja!

PAVLE: Naravno, stil je do jaja, naravno! Istreniralo se to po radionicama, studijskim putovanjima i NVO panelima. Samo ostaje još jedna dilema: kada će tvoja sestra, a moja ćerka, kad će objaviti feljton o mojim fašističkim nepodopštinama? Hoće li to biti  posthumno ili  ću biti počastvovan za života?

(Zlata nervozno hoda tamo-amo; nema vremena da uđe u diskusiju mada se ima utisak da to želi; mobilni telefon je stalno na njenom uvetu i non-stop ponavlja poziv na koji niko ne odgovara)

RASTKO: A što? Šta si ti zgrešio?

PAVLE: Pa prevodio sam Handkea, Limonova, Čomskog… (Rasko sleže ramenima; ne razume) Šta?  Misliš da to nisu dovoljni razlozi? Aaa, pa ti se varaš sinko, ti se jako varaš!

ZLATA (dobija vezu): Halo, doktora Lilića molim, Zlata Brajović…(pauza) Još uvek!? Izvinite da možda ne radi na mom Arčiju…Australijski terijer…(pauza) Molim Vas…(pauza) Hvala.

PAVLE (nastavlja): Ako prevodiš Handkea onda ti, po merilima Zlate Brajović, nisi jedan od najboljih prevodilaca sa nemačkog nego si, u stvari. Miloševićevac. A  ako prevodiš Limonova onda ti nisi dobar prevodilac s ruskog več si, naravno, snajper koji gađa po Sarajevu. Dohvatiš li se Čomskog, onda ti nisi dobar poznavalac engleskog već, pre svega, i gotovo samo – neprijatelj Zapada, demokratije, sistema vrednosti ljudskih prava, rečju – Srbenda najgore vrste.

ZLATA: Najopasniji Srbenda.

PAVLE: Eto, sad će to ćerce da elaborira.

ZLATA: Da, da: neuki, priglupi, prosti – oni nisu nikad ključna opasnost. Najopasniji su salonski fašisti!

PAVLE: Naravno. (Rastku) Oni nas zovu salonskim fašistima jer su navikli da diskutuju s šljamom. A kad uđeš u klinč sa šljamom onda ti nema druge već da budeš superioran. Sa bilo kim ko ima nešto soli u glavi oni neće da imaju posla jer znaju da će se suočiti sa pitanjima, potpitanjima, analogijama, paralelama i argumentima na koje oni nemaju valjane odgovore. Zato su pronašli rešenje: zalepe etiketu fašiste, rasiste, homofoba, antisemite, a najbolje svega toga skupa i, molim lepo: oni s takvima neće da razgovaraju. Ja sam opasan! A opasan sam zato što me još mozak služi. Noge su mi uprošpaštene ali, mozak, hvala na pitanju, mozak još uvek tika-taka! (Zlati)  Plašljivci i kukavice, eto to ste vi! U stalnom strahu da ispadnete glupi. Što uostalom i ispadate i jedino vam preostaje da tapšete jedni druge.

ZLATA: A šta bismo mi s vama uopšte trebali diskutovati? Dok se ne reprizira peti oktobar, dok ne osvane novi šesti oktobar – ali stvarno novi! – u kojem će ambrozija biti iščupana iz korena, nema pomoći od bilo kakvih sučeljavanja mišljenja.

RASTKO (polupijano): Jebote, malo-malo pa čujem taj šesti oktobar i, priglup, kakav već jesam, meni zaista nije jasno…

PAVLE (prekida): Šesti oktobar je latentna  tužbalica drugosrbijanaca. Nisu viđena vešanja i streljanja! Nisu formirani Goli otoci! (Rastku) Tad je, naime, trebalo napraviti takozvanu denacifikaciju.

RASTKO: Pa nismo valjda Nemci?

PAVLE: Mi smo gori od Nemaca! Mi smo Srbi! A poznato je da su Srbi najgori!

RASTKO: Zajebavaš? (Zlati) Stvarno to mislite?

ZLATA: Ako ne mogu njemu, kako da tebi objasnim? Ti ne znaš ništa, ti si bio gotovo beba, ti nisi doživeo mobilizacije, ti nisi svakodnevno slušao odvratnu propagandu sa televizije, niti čitao poganu štampu, ti nisi gledao oslobodilačke pohode slavne srpske vojske  po Dubrovniku, Vukovaru, po Sarajevu, ti nisi osetio sav užas prvih saznanja o divljaštvu u Srebrenici… Zašto da nabrajam dalje? Šta da nabrajam dalje? Kako su se ratni monstrumi šetali Knez Mihajlovom, kako su čuvani, paženi, maženi a potom skrivani od haških sudova? I kako su ovakvi poput tvoga i moga oca uvek imali neko opravdanje, kako je na bilo kakvo pominjanje ove teme uvek postojalo „pa i oni su nama to radili“, „pa da nismo mi njih onda bi oni nas“ .

PAVLE (pripito smiren): Tvoj problem je što ti više ni ne znaš kome bi šta podvalila od te tvoje nabildovane paranoje. Ti nemaš nikakvu distinkciju. Zato tebi nije uopšte problematično  da i meni staviš u usta opravdanja zločina najgore vrste. Ne! I sad više nije ni važno da li se tu radi o zaboravnosti, pometenosti činjenica, pripitosti ili o čistoj nameri. Ali jedno jeste bitno: ti si sasvim izgubila bilo kakav osećaj odgovornosti.

ZLATA (iznenađeno, oštra gesta): Odgovornosti? Ja?

PAVLE ( i dalje smireno): Da, ti! Evo, upravo sada, ti si me izvolela navodno citirati sa ovim besmislicama tipa „pa i oni su to nama radili“ a ja sam potpuno siguran da ja tako nešto nikada preko usta nisam prevalio…

ZLATA: Ma daj, molim te…

PAVLE (nastavlja mirno): Ali čak i da ti to dođe u svest, to, dakle, da ja tako nešto nikada nisam rekao, stvar se, što se tebe tiče, ne bi promenila. Jer ti, i bratija koja ti je isprala mozak, tako funkcionišete! U vašoj vožnji ne postoje kočnice. Vi gazite. „Čekaj, pa to nije reako Brajović! “ „Ma ko ga jebe, možda nije rekao ali šta sad – sigurno je mislio. Sve su to ista govna. Uostalom, neka tuži za klevetu. A kad tuži mi ćemo dići dreku o slobodi izražavanja, slobodi štampe i slobodi da svakog ko nam protivureči nazovemo smećem, nacistom, fašistom, pedofilom, nekrofilom, koljačem…“

ZLATA (defanzivno): Izmišljaš. Nikada ništa nisam napisala a da činjenice nisu proverene…

PAVLE: Zaista? (zagleda joj se u lice) Koliko daleko seže tvoje pamćenje? Pa, evo sad sam pročitao onaj traktat o „svinji Mijuškoviću“! Sve one bljuvotine vam nisu bile dovoljne pa ste stvar začinili, čekaj (ponovo dohvati novine; traži rečenicu), citiraću: „Odvratne fašističke eskapade ovog notornog alkosa i, kako se pričalo, pedofila najgore vrste…“  „Alkosa i pedofila najgore vrste“.

ZLATA: Da, i?

PAVLE: Šta „i“? Ti i dalje stojiš iza toga?

ZLATA: Naravno da stojim. Pa ja sam taj tekst potpisala.

PAVLE: Pa bar za Mijuškovićev „alkoholizam“ ti nije trebalo mnogo truda da proveriš jer si pravu i tačnu  informaciju mogla da dobiješ od mene samog! I ja bih ti rekao da taj čovek, koga sam poznavao gotovo pedeset godina, nikada – znači: nikada! – nije popio ni čašu piva! Mijušković nije pio alkohol iz principa.  Mi koji smo ga poznavali pravili smo sprdnju s tim njegovim principom! Ali za Zlatu Brajović on je „notorni alkos“! Dočim, glodur, šef portala kod kojeg ta ista Zlata objavljuje, i kojem se ona divi  i klanja, i kojeg ona drži za hodajuće božanstvo, i koji ju je – uzgred budi rečeno – i naučio svim ovim gadostima, on nije notorni alkos. On nije ni alkos. To što je oduzet već do podneva, to nije alkoholizam. Jer, poznato je, naši  nisu alkoholičari. Naši ponekad popiju  ali oni koji nisu naši, e – oni su kroneri i kad su na sokovima…

RASTKO (trenutno se prene iz kunjanja): Ma dobro bre ćale, nekoga oglasiti alkosom i nije neka uvreda…

(Zlata bira broj na mobilnom telefonu kao da je se razgovor više ne tiče. Rastko ponovo pospano klone.)

PAVLE: Tačno. Svećom danas moraš tražiti uvredu na koju se čovek mogao uopšte brecnuti a to je upravo zato što su se reči fašista, nacista, đubre, svinja i šta sve ne toliko ofucale da ih više niko ne shvata ozbiljno. I pošto je društvo tvoje sestre i samo shvatilo da je to tako, onda dođe kao zgodno da se, tu i tamo, ubaci nešto jače. Zato imamo i Mijuškovića predofila (Zlata nervozno prebira po tastaturi telefona). Doduše, molim, dozvolila je sebi sitnu ogradu: (ponovo čita) „ i, kako se pričalo, pedofila najgore vrste“. Znači, tako se pričalo. Ovo kao mala iglena ušica kroz koju bi da se provuče kada je Mijuškovićevi sinovi budu povlačili po sudu.

ZLATA (kucajući po telefonu, hoda): U redu, tužili su me. Dobra prilika da progovorimo još koju o tom smradu.

 5.

 Sledećeg dana, rano prepodne . Stan Pavla Brajovića.

Pavle sedi za trpezarijskim stolom. Ispred njega je «Politika». Zuri u prazno. Iza njegovih leđa se vrzma Zdenka. U dnevnu sobu ulazi polusnen i bunovan Rastko.

 RASTKO: O, čoveće, kako sam se olešio juče. Pavle, roditelju, što si mi dozvolio da onoliko udaram po crnom vinu?  Evo sve mi nešto  glavu vuče unatraške. Ma koju glavu – ni ne osećam da imam glavu. Samo nešto ogromno i okruglo pa još podmuklo boli. (Pavle ne reaguje; Rastko ugleda Zdenku) Dobro jutro gospođo Zdenka.

ZDENKA: Dobar dan, dobra ti sreća dete.

RASTKO:  Gospođo Zdenka, biću Vam večni dužnik ako smislite nešto što će mi umiriti ovu promaju u glavi.

ZDENKA (počastvovana Rastkovim obraćanjem): Sedi dete, sad ćemo nešto probati. (Pretura  po frižideru) Evo, gde je sarma tu je i rasol… A imamo i svež kupus. (Sipa rasol u čašu) Popij ovo dok pripreim ostatak terapije. (List kupusa podgreva nad šporetom. Umotava ga zatim u platnenu krpu i sve to obmota oko Raskovog čela.) Evo Raško, sad ćeš da dođeš sebi.

RASTKO (iznenađen; pridržava krpu na glavi) : Gospođo Zdenka, ako ovo uspe, birajte restoran  u Beogradu u koji ću Vas odvesti na večeru. (Srče rasol iz čaše. Zadovoljno otpuhuje; godi mu). Bogovsko piće ovaj rasol. (Prilazi ogledalu, ogleda se prvo čeono a onda iz profila). Kul! Pajo, mogao si dohvatiti foto-aparat da me ovekovečiš ovako uneređena.

(Pavle ne reaguje. Samo zuri u jednom pravcu. Rastko, kome je očigledno bolje, uhvati Zdenkin pogled i gestom se raspituje šta mu je s ocem. Zdenka sleže ramenima.)

ZDENKA: Šta mislite Pavle, hoće li Vid ipak navratiti?

PAVLE (setno, i dalje gleda u istu tačku): Neće Zdenka. Sad sigurno neće.

ZDENKA: Šteta. A napravila sam sarmu, ih! (kratka pauza) A možda ipak navrati? Sad mu je druženje najpotrebnije. Znaš, razmišljala sam noćas o onome što si rekao. Kako će se on ubiti, i to. Šteta bi bilo. Onako plemenit čovek.

PAVLE: Da. Ali sad je to definitivno gotova stvar. Malo sudbina, malo zveri…

RASTKO (kao da više ne može da sluša): Dobro bre Pajo, šta je tebi jutros? Jes’ i ti mamuran?

PAVLE: E moj sinko…šta mi je. Gušim se u sopstvenoj sramoti, eto šta mi je.

(Zdenka i Rastko se pogledaju. Pavle im deluje kao da bunca):

ZDENKA: Kakvoj sramoti Pavle, čega bi ti trebalo da se stidiš?

PAVLE: Vidiš, Zdenka, ja sam bio ponosan na sebe kao roditelja. Mislio sam da to što sam deci davao apsolutnu slobodu, to što im nisam nametao svoje nazore, što ih nisam ucenjivao, uslovljavao, potcenjivao, što im nisam popovao i što sam im malo šta zabranjivao, verovao sam da je to dobro za njih. Tako će steći samostalnost i sigurnost  u životu, mislio sam. Nije mi bilo važno da završe velike škole ili postanu bogati i slavni. Ali ono do čega sam držao i na čemu sam insistirao je da postanu pristojni ljudi. Samo to – pristojni ljudi. Već neko vreme ja sam svestan da mi to nije pošlo za rukom. I to je moj najteži životni poraz. Imao sam ih mnogo ali – ovo je najteži.

RASTKO: Pa šta sam sad zgrešio ćale? Dobro, napio sam se k’o stoka…

PAVLE: Ne, ne. Ti si nepristojan na mahove i nenamerno. U tvojoj nepristojnosti nema zle namere. Nepristojnost tvoje sestre je u pitanju. Njena nepristojnost je podla i smišljena. (Baci pred njega „Politiku“. Rastko počinje da čita. Neprijatna tišina. Zdenka se vrzma besciljno.)

ZDENKA: Idem ja  da podgrejem lonac sa sarmom. Navratiću kasnije. (Odlazi.)

RASTKO (Čita. Meškolji se.): Nije normalna. Pa stvarno nije normalna. (Odlaže novine. Ćute obojica. Sada i Rastko gleda u jednu tačku kao hipnotiziran. Trgne se.) Kako sad tog čoveka  pogledati u oči?

PAVLE: Celo jutro razbijam glavu tim istim pitanjem. I svaki put prodrhtim pri pomisli na naš sledeći susret.

RASTKO: Opet, znaće on da nije do tebe.

PAVLE: On će možda znati. Ali, hoću li znati ja?

RASTKO: O, jebem ti… Ja sam mislio da su intelektualci fin i pošten svet. Mi muzičari smo jebivetri i probisveti, uglavnom. Ali, u pravilu imamo i dobro srce. Ovo (pokazuje na novine), ovo je čista perverzija.

(Čuje se zvono na vratima. Rastko otvara. Ulazi Zlata. Plače. Maramicom briše oči i nos. Seda. Nastavlja da plače. Pavle i Rastko ne reaguju.)

ZLATA (kroz plač): Arči…Arči je jutros umro. (Pavle gleda u jednu tačku i ne pomera se. U Rastku kulja bes ali se suzdržava.) Molim te Raško, ako bi mogao da mi pomogneš danas da ga sahranimo na groblju za ljubimce…

RASTKO (plane): Ne mogu da verujem! Ne mogu jebeno da verujem! Pa moja sestra Zlatkica izgleda ipak ima nešto od srca! Ona ume da zaplače, ona ima osećanja!

ZLATA (prene se iznenađena): Raško šta ti je? Što me napadaš? I kakav ti je to kupus oko glave? Je l’ ovo neka predstava možda: Pavle vegetira a ti trabunjaš? Samo sam te pitala hoćeš li mi pomoći oko Arčijeve sahrane zaboga. (ponovo brizne u plač).

RASTKO (baci krpu sa glave; dohvati novine): Nije ti jasno, ha? Nije ti jasno! Zoveš me da zajedno naričemo nad prokletom psinom a ovamo čerečiš jadne ljude (podtura joj novine pred lice). To je tako bolesno. To je tako jebeno bolesno.

ZLATA: Daj molim te, pa otkad si se ti počeo zanimati za moje kolumne. Šta se tebe uopšte sve to tiče?

RASTKO: Pa mene nije zanimalo jer nisam imao pojma do kojih visina je doseglo tvoje ludilo. (Ona se brecne) Da! Ludilo je u pitanju!

ZLATA: Lepo: nije dovoljno što sam crna ovca u familiji sad ćete me još i ludom proglasiti. I to baš danas  (ponovo zasuzi)… Ali, ne zaboravi braco, upravo ova ludača ti daje apanaže da bi ti mogao kupovati instrumente i održavati svoje glupave svirke. A one su, između ostalog, plod i mojih honorara od tih istih kolumni koje bi ti kao da kritikuješ…

RASTKO (prekida je): A ne, ne! Nećemo tako seko! Šta to treba da znači? Ako mi koji put tutneš koji dinar ja sad treba da apaludiram tvojim bolesnim konstrukcijama o kojima, da budem iskren, nisam imao pojma kojeg su nivoa. Tako, da si se bavila prostitucijom, ja bih trebao da se poklopim ušima i da kažem kako sve je u redu sve dok mi bacaš neku kintu. E, pa ne može! Ja na to ne pristajem! Jer ja možda jesam besposličar ali nekog morala, za razliku od tebe, ja  još uvek imam.

ZLATA (Pogleda u Pavla koji i dalje bezizražajno zuri, pa opet u Rastka. Nasmeje se.): Daj nemoj da me zasmejavaš! Ti i moral! Sirotinja nema morala. Sirotinja nema dostojanstva pa, prema tome, nema ni morala. I šta tebi konkretno smeta u tom tekstu?

RASTKO: Šta mi smeta? Da li je moguće da ti u sopstvenom tekstu ne vidiš ništa sporno? (uzme novine; čita) „Navršilo se četrdeset dana otkako nije s nama Mina Manojlović, istaknuta novinarka, književnica, kolumnistkinja, aktivistkinja mnoštva organizacija za zaštitu ljudskih prava, dugogodišnja koordinatorka beogradskog LGBT komiteta…(preskače) …i bla-bla-blaMada za ovo nemam materijalne dokaze /sa Minom sam bila iskrena prijateljica ali mi ona nikad tako nešto nije nagovestila/, iščitavajući, ponovo, njenu poslednju zbirku pripovedaka simptomatičnog naslova „U toplom krevetu“,  došla sam do zapanjujućih zaključaka koje želim ovde da podelim s vama. Gotovo svaka od tih pripovedaka, poput kakve ukrštenice, krije – bar tako ja to vidim –  jedan osnovni motiv: incestualnu vezu između maloletne ćerke i njenog oca.

Ako ostavimo po strani činjenicu da je njen književni rad bio delimično osporavan a delimično potpuno ignorisan, ipak je prosto zapanjujuće da niko od naših slobodoumnijih kritičara ovaj tako očigledan  motiv  nije uspeo detektovati. (Prekida čitanje. Komentariše.) Ne pada ti na pamet da ga nisu detektovali zato što ga verovatno i nema. (Ona odmahuje rukom; Rastko preskače, pa nastavlja čitati)…I sada dolazim do ličnog zaključka koji bi mogao da zatalasa našu palanačku močvaru, ali – baš me briga: Mina u pripovetkama priča sopstvenu priču! Mina je u detinjstvu bila sistematski seksualno zlostavljana od strane svoga oca, tog velikog nacionalnog trudbenika, ikone konzervativne Srbije, Vida Manojlovića lično! (Zgužva novine i baci ih u ugao.) Odakle tebi pravo, pizdo  jedna, da ovako bestidno pakuješ tom jadnom čoveku?

ZLATA: To je prosto – očigledno. Mina je ostala bez majke kad je imala samo dve godine, Manojlović se nikada više nije ženio, nikada se kod njega nije mogla videti neka Zdenka… (Pogleda ka Pavlu koji se ne pomera)  Ne treba mnogo pameti pa da se dođe do zaključka…

RASTKO: Dakle, ti si jedan monstrum, eto šta si ti!  Za ovakve konstrukcije stvarno ne treba pamet. Ali psihijatrijska dijagnoza je svakako neophodna! I jedino bi ludilo – eventualno – moglo da ti bude olakšavajuća okolnost pred ovozemaljskim i onozemaljskim zakonima za ovu sramnu pisaniju. U suprotnom, ti si zlo, pogan najgore vrste! (Hoda besno, mlatara rukama, izbezumljen je)  A sećaš li se koliko se taj isti Vid Manojlović angažovao kod lekara za bolesti naše Cmiljke, sećaš li se koliko puta nas je samo posetio, koliko je i tebi, i meni i Pavlu pomagao, kako nas je hrabrio? To si zaboravila!? Ovo mu je zahvalnica? (pokazue na zgužvane novine u uglu)

ZLATA: Ono što ja sigurno znam je da je on strašno mnogo doprineo tome da Mine više nema! Nikad joj nije dao podršku za bilo šta što je radila, prezirao ju je, kritikovao  njen plemeniti angažman a na drugoj strani se razmetao nacionalnim srpskim temama…

RASTKO: I zato je dozvoljeno da ga, bez jednog-jedinog dokaza, proglasiš  silovateljem sopstvene kćeri!? Čuješ li ti sebe?  Gde su granice tvoje izopačenosti?

ZLATA: U redu, ja samo iznosim jednu smelu pretpostavku. Dozvoliću mogućnost da možda i grešim. Ali, ja se za tu eventualnu grešku neću izvinjavati jer Vid Manojlović i ostali srpski   Manojlovići zaslužuju mnogo gore ako se ima u vidu svo njihovo štetočinsko delovanje. Tako da, čak i laži – pod uslovom da su laži – a koje ih stavljaju na njihovo pravo mesto, imaju potpuno opravdanje.

RASTKO: Laganje je dozvoljeno?

ZLATA: S opravdanim ciljem, laganje jeste dozvoljeno.

(Zvoni Zlatin telefon. Ona se pridiže i ide prema Pavlovoj radnoj sobi)

E, ćao. Ne, mislim da na njega ne mogu računati… (Udaljava se. Zatvara vrata za sobom. Odmah zatim, čuje se zvono na ulaznim vratima. Rastko otvara. Na vratima je Zdenka sa dubokim loncem u rukama. Ulazi.)

ZDENKA: Sad će se gospodin Pavle iznenaditi i obradovati. „Neće doći-pa neće doći“. (Okreće se prema vratima) Uđite, samo uđite.

(Na vratima se pojavljuje Vid Manojlović. Razbarušene kose, izgužvan, deluje neuredno i neispavano.) Srela sam ga na hodniku tako da je odmah mogao da oseti miris moje sarme…

VID: Dobar dan.

RASTKO (smeteno): Dobar dan čika-Vide. Dobar dan, dobro nam došli. (Rukuju se. Vid prilazi Pavlu. Pavle se s naporom  pridiže iz kolica, čvrsto se rukuje s Vidom a onda ga zagrli i počne da plače.)

PAVLE (kroz suze): Dobro mi došao prijatelju. (Zagrljeni su jedno vreme a onda Pavle klone u kolica. Vid stoji nad njim. Mučna pauza. Zdenka je stavila lonac na sto. Prinosi tanjire, escajg, sir,  kukuruzni hleb. Velikim kuhinjskim nožem reže hleb i  parčad slaže na tanjir.)

ZDENKA (predusretljivo): Sad ću ja to…

(Pavle, slomljen,  plače sedeći u kolicima. U napetoj tišini čuje se samo njegov povremeni jecaj i pucketanje kore kukuruznog hleba pod zasecima oštrog noža.)

RASTKO: Molim Vas čika-Vide, dajte da vam uzmem mantil, pa da sednete.

(Vid pokuša da skine kaput i iz džepa, na pod, ispadnu zgužvane novine  – „Politika“. Jedino Zdenka, zabavljena svojim poslom to ne primeti. Njih trojica skamenjeno gledaju u pravcu novina. Onda se Vid sagne, podigne ih i stavi na sto.)

ZLATA (izlazi iz sobe završavajući razgovor): Dobro, vidimo se onda tamo. Hvala ti. (završava razgovor i u tom momentu ugleda prvo Zdenku a onda i  Vida. Zbuni se. Ukoči se. Vid je bezizražajno posmatra. Ćuti. Čeka da mu se obrati. Ona s naporom procedi formalan pozdrav) Dobar dan.

VID: Dobar dan. (Odmah zatim, dodaje kao natuknicu) Ali, kako-kome.

(Zlata je privremeno ukopana. Stiče se utisak kako grozničavo traži način da ode.)

ZLATA (Uzima torbicu sa stola, mantil…): Ja sad moram da idem, moram da sahranim Arčija…

(U tom momentu Vid se pridigne, iz džepa kaputa izvadi revolver, i usmeri ga u pravcu Zlate.)

VID: Nemoj da žuriš. Nešto bih da porazgovaramo.

(Radnja se koči. Svi su skamenjeni. Zatamnjenje na pozornici.)

 6.

 (Svi su na istim mestima.)

 ZDENKA: Vide, pobogu, sklonite taj pištolj, plašite nas. (Okreće se Pavlu). Pavle, reci mu, učini nešto…

PAVLE: Vide, molim te, budi razuman…

RASTKO: Čika Vide…

VID (prekida Rastka, gleda u Pavla): Bio bih razuman moj Pavle kad bi to bilo moguće. Ali – sludili su me prijatelju, načisto su me sludili. (Naglo se ustremi ka Zlati i stavi joj cev revolvera na slepoočnicu) Na kolena đubre malo, na kolena!

ZLATA (kao hipnotisana, spušta se na kolena; osvrće se prvo prema Rastku pa onda prema Pavlu; intenzivno počinje drhtati): Nemojte čika-Vide…

VID (dohvati „Politiku“ i baci je Zlati u lice): Sada ćemo malo da analiziramo Vaš najnoviji tekst, gospođice Brajović…

ZLATA: Nemojte čika-Vide…Nisam tako mislila…

ZDENKA (drži ruke na ustima): Vide, molim Vas, šta Vam je dete krivo? Jeste malo na svoju ruku, ono na sahrani je bilo baš glupo ali…

VID (kao da ne registruje primedbu): Dakle, gospođice Brajović, preskočićemo moj fašizam, moje srbovanje i štetočinsvo, i fokusiraćemo se samo na jednu stvar: šta sam ja, dakle, gospođice Brajović? Šta sam ja nadasve? Šta je moj najveći greh?

ZLATA (u šoku ponavlja jednu te istu rečenicu): Nemojte, nemojte čika-Vide…

VID: Moramo. Moramo drago dete. Moraš mi ovde to ponoviti. Ovo je tekst jedne hrabre i angažovane žene…

ZLATA: Nemojte čika-Vide… Ja ne mogu…

VID: Hajdemo. Samo hrabro. (hoda oko nje) Nećemo žuriti. Evo, ja ću ti pomoći. Može? Evo, samo ponavljaj za mnom. Čika Vid… (Čeka da Zlata ponovi; Zlata ne govori ništa. Nagne se nad nju. Ponovo joj prisloni revolver uz čelo.) Čika-Vid Manojlović

ZLATA (drhtećim glasom): Čika-Vid Manojlović…

VID: …izgubio je pre četrdeset dana ćerku Minu…

ZLATA:…izgubio je pre četrdeset dana ćerku Minu…

VID: …ali taj skot…

ZLATA: …ali…

VID (jače pritisne cev revolvera uz njeno čelo):…taj skot…

ZLATA (počinje da plače):…taj skot…

VID: …ne zaslužuje nikakvo sažaljenje…

ZLATA:…ne zaslužuje nikakvo sažaljenje…

VID (pojačava glas): …jer je…

ZLATA:…jer je…

VID: …on svoju ćerku…

ZLATA: …on… svoju ćerku…

(Teška, mučna pauza. Vid snažno steže dršku revolvera.)

VID: Ova rečenica treba tačku… Moraš je završiti sama. (Repetira revolver. Pavle se podigne iz kolica, dotetura do Vida i osloni se rukom na njega. Vid kao da ga ne primećuje).

PAVLE (oštrim tonom): Vide! (Nema reagovanja.)

VID (viče rastrojeno): Reci, završi misao! Završi misao zmijo mala pa da te konačno pošaljem prijateljici da proveriš  koliko si  u pravu! (Viče sve jače.) Da čujem! Hoću da čujem! Na tri! Jedan!

ZDENKA (očajna): Pavle!

RASTKO: Čika-Vide! Tata!

VID: Dva!

(Zlata pada celim telom na pod. Trese se i glasno jauče. Vid klekne iznad nje.)

PAVLE : Videee! (Dohvata kuhinjski nož i munjevito ga zarije u Vidova leđa. Čuje se tup udar. Vidu ispadne revolver i on klone na patos. Pavle sedne pored njega. Podigne mu glavu u svoje krilo.)

ZDENKA (vrisne, prekrsti se): O bože moj! O bože moj šta se ovo događa?

PAVLE (gotovo mirno): Rastko, zovi hitnu pomoć.

RASTKO: Fak-fak-fak! (Dohvata telefon.Zove.) Halo, hitna… (dalje u off-u)

(Zlata se pridiže. Prestaje da drhti. Popravlja odeću. Ponovo uzima svoje stvari.)

ZLATA: Ja sad stvarno moram da idem… (popravlja zgužvanu odeću, briše suze, izduva nos) Mene čekaju… Moram da sahranim Arčija… (Niko ne obraća pažnju na nju. Odlazi užurbano.

Pavle drži vidovu glavu u svome krilu. Vid diše ubrzano, oči su mu poluotvorene.)

VID (isprekidano): O…Pavle, prijatelju…Dobar pogodak…Tačno gde treba…(Kratka pauza. Vidovo disanje je sve ubrzanije.)…Hvala ti prijatelju…Nisam sve fijoke posložio ali ionako nije važno…Hvala ti…Ko zna da li bih imao hrabrosti da sam sebi presudim…Napokon je sve dobro…Hvala ti.

(Pavle drži prijateljevu glavu i plače. U naspramnom uglu plače Zdenka ne okrećući se prema njima. Napokon, prestaje Vidovo ubrzano disanje i njegova glava padne u Pavlovom naručju.)

RASTKO (shvativši da je Vid umro): Fak! Jebeni fak!

(zamračenje)

 7.

 Istoga dana, popodne. Kancelarija policijske stanice.

Jedan pored drugoga sede Pavle Brajović i njegov sin Rastko. Policajac sedi za stolom ispred njih i nešto čita. Zazvoni telefon na stolu.

POLICAJAC (podigne slušalicu, sluša): U redu. Razumem…Dolazim odmah.

(Policajac ustane, pogleda u dvojac u kancelariji kao da ne zna šta bi sad s njima.)

Brzo ću da se vratim. Uskoro će i istražni sudija. (Otvara vrata. Onda se okrene.) Ne mrdajte nikud. Nemo’ da vas sanjam. (Odlazi. Pavle i Rastko ostaju sami. Dugo ćute.)

RASTKO (nakon duge pauze): Stari,  oprosti mi, sramota me da pitam, ali sve me nešto kopka…(Pavle, ga nezainteresovano pogleda)  Postoji li ikakva mogućnost da je Zlata bila u pravu?  (Pavle okrene glavu. Ćuti. Duga pauza.)

PAVLE (iznenada, kao da nikog nema pored njega): Mina se nije bila ni rodila a njemu je dijagnostikovan rak. Prilikom odstranivanja prostate trajno su mu  oštetili okolne nerve. U poslednjih četrdeset godina Vid Manojlović bio je potpuno impotentan.

RASTKO (slomljen poražavajućom informacijom koja ne ostavlja nadu): Fak! Jebeni fak!

(zamračenje)

8.

 Istoga dana, popodne. Groblje kućnih ljubimaca

Nad malom humkom stoje Zlata Brajović i Glodur. Glodur je muškarac blizu šezdesete, neugledan i neuredan. Dok stoje nad humkom Zlata šmrca i briše nos. Glodur je drži ispod lakta i klati se.

ZLATA: Opet si se napio.

GLODUR: Ma jok. Samo par vinjaka.

ZLATA: Morao bi da se kontrolišeš. Svi pričaju kako si blizu delirijuma.

GLODUR: Ma ko ih jebe! (skreće temu) Hoćeš li uspeti da završiš tekst za preksutra?

ZLATA(neodlučno): Sve ovo me je prilično pomelo. Arčijeva bolest, smrt… I sve to. A i o ovom ubistvu će se sad nadići dreka…

GLODUR: Ma pusti to. Sutra ću ti nabaviti drugo kuče. (Ćute. Onda polako krenu.) A tekst – neka opet bude žestoko.

ZLATA (nakratko zastane): Izgleda da onaj moj zaključak – o Manojloviću i incestu  – izgleda da nije bio tačan.

GLODUR: Ma ko jebe Manojlovića! Fašista!

ZLATA (zagrli ga, nasmeši se): Imaš pravo. Ko jebe fašistu!

 Odlaze. Glodur pomalo tetura i pridržava se za Zlatu.

Zamračenje.

Kraj

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*