Slaviša Obradović: Još jedan krug bez dobitka („Šamačke kulturne jeseni“ 2010 – druga nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Šamačke kulturne jeseni 2010 |

Nakon još jedne žestoke svađe Predova žena je sasvim spokojno zaspala na njihovom hladnom krevetu i on je sada već mogao da čuje krupno disanje koje se širilo tišinom sobe kao trijumfalni eho njene pobedničke ponoćne tirade. Ležao je na leđima, opružen, povređen, ponižen – neuspešni rvač sa ramenima na patosu.
Iz noći u noć preživljavao je on, tako,  jedne te iste klimakterične rituale  sa ustaljenim tokom i ishodom.  Žena bi zaspivala kao nakon kakvog divljeg snošaja, iscrpljena ali zadovoljna,  a on bi ostajao budan sa uvek istim osećajem koji je predstavljao mešavinu iznenađenosti, promašenosti i beznađa.  Koliko ga je izbezumljivao sam tok rasprava, još više je bivao smrvljen ženinim spokojnim i, činilo se, gotovo momentalnim završnim zaspivanjima.
U neretkim momentima potpune misaone konfuzije koja je navirala kroz monotoni ritam njenih udisaja i izdisaja, mogao je da se vizuelizuje u raznoraznim predmetima i oblicima sa uvek jasnim logičkim samosažaljevajućim asocijacijama: falusoidni vibrator, tableta bensedina,  bokserska vreća koja visi okačena o plafon,  pokretna gumena traka sprave za aerobik, komad krmenadle pod rosfrajnim kuhinjskim tučkom, zrno kukuruza u procepu vodeničkih kamenova, prašina popadala sa isklofanog tepiha, šolja podgrejanog mleka s kašičicom livadskog meda…
Mnoge je noći potrošio u pokušajima da pronikne u granice sopstvene ništavnosti tražeći one ključne momente u prošlosti koji su mogli biti prapočetak svega. Katkad bi stekao utisak da uzroke  sasvim jasno razaznaje  ali, na kraju, on nije znao šta bi sa tim i sve bi se završavalo na nivou puke mentalne konstatacije. Valjalo je primetiti da on naprosto nije jak. Zapravo, nije on žudeo da bude jak.  Tek mali dokazi o nekakvoj formi ličnog dostojanstva bili bi dovoljni za makar samozavaravajuću veru u snošljivost  daljeg bitisanja.  Ali, kao u kakvoj  šahovskoj partiji gde jedan naspram drugog sede  sasvim neravnopravni takmaci,  onaj koji dominira nije davao nikakvu šansu. I svaki pokušaj, svaka Predova naznaka neuobičajnog postupka, kretnje koja –  u realnom sagledavanju – nije nužno morala proizvesti bilo kakvu korist, bivala je od strane njegove žene odlučno sasečena i hipotetičko iznenađenje beskompromisno predupređeno.  Ravna linija. Apsolutna kontrola.
Šta je preostalo?
Začudo,  kad bi svodio račune, Pred bi pronašao ono jedno mesto gde njegova žena, uz sve napore koje je nesumnjivo ulagala,  nije imala pristup. Mogla je kontrolisati vanjske manifestacije njegovog ponašanja, mogla je apsolutno uticati na njegove odluke koje – u krajnjem – nikada i nisu bile njegove (ili, bile su njegove u onoj meri u kojoj su se poklapale s njenim), sve je to ona mogla i sve to ona i jeste kontrolisala, ali nije, eto, ona nije mogla da mu se zavuče u glavu! Tamo nije mogla da rovari, nije bila u stanju da uspostavi jednakost spoljašnjeg poretka stvari sa unutrašnjim buntom u njegovom mozgu. I, koliko je mogao zaključiti, ona je toga bila svesna. I to ju je izjedalo. Zato, kad bi ga god poticala na razgovor, kad god bi ga odobrovoljavala na iskreno mišljenje po određenom potencijalno spornom pitanju, on je bio uveren da njegova iskrenost nema nikakav praktični značaj u pogledu  konačne i već donesene odluke. Radilo se, u stvari, o perfidnim pokušajima da se iskopa poneka tajna iz njegovog misaonog zabrana za koji je bila sigurna da sadrži arhivu misli, osećanja i zaključaka koja je svemirskim godinama daleko od navodne originalne kopije u javnom ispoljavanju. Vreme ga je – a već mu je bila pedest šesta – kao i svemu drugom u njegovom jazavčijem bitisanju, naučilo da iskrenost nije na ceni, da se iskrenost lako zloupotrebljava  i,  konačno, da iskrenost je opasna. I, kada već nije mogao da se odupre zahtevima za iskrenošću (mada je bilo situacija da neka pitanja ostanu bez odgovora), on je  – lagao.
„Sad stvarno verujem da sam možda pogrešila. Šta misliš?“- upitala bi i on je znao da se u reči možda krije ta zamka.
„Ne, zašto? To je bila dobra odluka“, ispilio bi Pred već pripremljenu bezebedonosnu  frazu.
„Ali…“, pokušala bi ona ponovo.
„Dobro, šta ti je sad? Otkud ti to? Pravilno si postupila“, nastojao bi  on saseći  dodatne zamorne elaboracije i,  za dobrih dana, bilo da je privremeno bila zadovoljna  rezultatom ili zbog nespremnosti da, u tom momentu, istrajava, ovde bi neobjavljeno isleđivanje i okončalo. Opet, u periodima kad joj se činilo neprihvatljivim da joj se jevtino izmigolji iz zagrljaja glumljene širokogrudosti, razmena pitanja i odgovora bi se produžavala i produžavala.
„Kako možeš biti takav?“- pitala bi sa prizvukom patetike.
„Ne razumem, kakav sam to?“, pravio bi se on neveštim.
„Pa takav – neiskren!“
„Zašto neiskren? Pitala si i ja sam ti rekao šta mislim.“
„Znam  ja da ti tako ne misliš. Samo nastojiš da povlađivanjem izbegneš da dalje pričamo o tome. Plašiš se da  mi ne bi bilo pravo.“
U ona doba, dok se tek primicao  mišjem habitusu, on bi, naivno, još uvek sa verom u takozvano razumevanje, i takozvanu savest, i takozvano otvaranje očiju, i takozvano ukazivanje na očiglednost i takozvano poticanje na zapitanost, u ta vremena, dakle, on bi akcentovao to „plašiš se…“
„A, upitaš li se, nekad, zašto se ja, u stvari, plašim?“
A u još ranija vremena, iz njega bi pokuljalo:
„I šta se, draga moja, šta se desi kad pokušam da se ne plašim? I šta se to događa kada ja pokušam da kažem svoje mišljenje? A šta biva kad se to mišljenje ne poklapa sa tvojim mišljenjem? Kako se to onda završi? Da li se sećaš, onomad, kad sam ti rekao to svoje jebeno mišljenje…“ i onda bi ređao, mahnito, nekontrolisano, sve one primere koji su dokazivali da se, bar što se tiče nje, do njegovog mišljenja drži u najboljem slučaju  do nivoa podsmeha ili sprdnje a  najčešće je to njegovo takozvano iskreno mišljenje dobar povod za demonstraciju okrutne psihičke torture, sadističkog iživljavanja i ponižavanja koje  bi, da nema prirodnih prepreka, nesumnjivo završavali  i fizičkim kaznama.
Ali, od tih vremena prividnog otpora   mnoge su vode  prošle koritima belosvetskih reka. Pred  se povijao postepeno i svaki put za veći i veći ugao i, kada otvori oči, prvo što ugleda  vrhovi su prstiju na stopalima: njegovim a potom i ljudi koje susreće. Tumara, tako, posmatrajući svet iz te, za čoveka neprirodne, cipelarske perspektive, sa kičmom u obliku hodajućeg upitnika i kada bi se pokušao smestiti  u  objektivno ljudsko otelovljenje  najčešće bi pronašao da je tretiran kao neželjeno maloumno dete.
On je verovao da sve  što danas živimo,  jednom se, ili ko zna koliko puta, već desilo i da svaka ljudska sudbina je nekad već proživljena. To mu je došlo onoga dana kad je u nekoj antologiji pročitao po njega frapantnu  priču: glavni lik je čovek na pragu starosti koji je sistematično, tokom celog svog ubogog bračnog života , šikaniran na razne  – neretko perverzne – načine od strane svoje zakonite žene. Zapanjujuća istost, likovi, hronologija,  atmosfera, metode, ritam…Sve! Uprkos jednostavnom saznanju da priče, po svojoj suštini,  jesu fikcija, one nužno počivaju na nekakvom đavoljem iskustvu. To je to: sve je već jednom bilo i sve će se jednom ponoviti, svaka  ljudska sudbina i svaki lik.
Taj zaključak, međutim, taj kvazifilosofski i polureligijski  teorem o kosmičkim repeticijama  bio je, naravno, tek usputna, bezvrednosna  gnoma  za zapakovati i sačuvati, jedna od onih koje su zgodne za ispljunuti  u dokoličarskim razgovorima između ljudi bez utemeljenog  stava. I mada on i jeste bio čovek bez stava o bilo čemu , to čudno i, činilo mu se,  značajno prosvetljenje bejaše mu neiskoristivo budući se retko, ili gotovo nikad, nalazio u takvim kružocima. Ruku na srce, ko zna da li bi tu priču i tako dramatičnu spoznaju koju je ona potaknula bio u stanju i zapamtati  da ona ne završavaše na sasvim neverovatan, potpuno  hepiendovski način: u jednom momentu, kao kad vrela supa kljukne iz dubina lonca, prevrne poklopac  i prelije se po crnoj šporetskoj platni uz  cvrčanje u divljem sagorevanju, Predov junak, onaj zgrčeni pripovedačev crv, iznenadno  se oduspravio, izvukao sačmaru, ispalio dva hica (bam-bam) u plafon porodične kuće, a onda, zagledavši se duboko u ženine oči, uz stravični – ženi se bar tako moralo činiti –   facijalni grč, podvrisnuo – dosta! ni reči više!  Pa, kao u kakvoj bajci,  sve je, na kraju,  došlo na svoje mesto i ta žena-goropad beše, od tada, sasvim pristojna i na usluzi mužu svojemu a čovek, konačno, povrati svoje čovečje dostojanstvo koje mu tako okrutno bejaše gaženo!
Čudesni finiš priče bio je – razumljivo –  Predu neuverljiv, i smandrljan, i banalan,  i nemoguć,  ali, istovremeno, po zakonitostima pitke treš-fikcije, prokleto privlačan u svoj svojoj neistinitosti.  Slava stvaraocima što grade utočišta za očajnike!
Po ko zna koji put, on se i noćas setio te zgodne pričice i kada  u sobi ne bi bilo mračno, neki posmatrač bi, na tom mestu – kad Predov mozak reprodukuje dosta! ni reči više! – mogao uočiti osmeh onoga koji upućuje aplauze odobravanja. I odmah potom, možda bi – taj isti posmatrač –  video siluetu muškarca u opreznom pridizanju iz postelje, hoda nečujno po glatkoj površini hrastovog patosa, ulazi u drugu sobu, sa fotelje uzima pantalone i majicu, oblači se u pobožnoj tišini, zavlači ruku između knjiga na polici, otuda vadi zelene i plave i narandžaste papirnate  novčanice slagane brižljivo, gomilane mesec po mesec, godinu po godinu, večnost čitavu,  sa strašću i strahom, gužva ih drhtavo  i nagurava u uske džepove, plastičnu čekovnu karticu, vozačku dozvolu, pasoš, sve to smešta u džep majice koji poskakuje u ritmu srčanih odskoka, otkucaji ubrzavaju, sada nema povratka, nema zaustavljanja, još je samo smrt u mogućnosti da stvari preokrene, ali smrt – daleko je smrt; u hodniku obuva patike, otvara vrata, zatvara vrata, niz stepenice, drugi sprat, prvi sprat, prizemlje, noć, junska topla noć, mirišu lipe sa bulevara, mirišu ostaci automobilskih gasova od prethodne večeri, mirišu smetljarski kontejneri i čopori pasa lutalica, miriše sve, sloboda miriše, gradska rasveta leluja u žutomlečnim tonovima, prašte kroz tminu reklamni panoi usnulih izloga,  gore, iznad,  Mlečni put cepa svod na dinamične polutke, sviraju točkovi  kasnog  tramvaja po rđavim šinama, žubori voda u parkovskoj fontani, Pred čuje, vidi, oseća, sve je, najednom, važno, i značajno, i primetno,  i život ponovo, i konačno,  ima ritam i boju; on seda u auto, motor zareži poput besne doge, zaškripe zubi kaučuka po ravnodušnoj asvaltnoj površini i  automobil katapultira našeg junaka u noć, u ono izazovno nepoznato, tamo gde ne stanuje okovana izvesnost.
Mozak  očajnih posmatrača sklon je, međutim, reprodukovanju poželjnih fatamorgana koje se, budući su perverzna obmana, raspadaju i isparavaju u neumitnom poretku zbilje te su još  samo čitaoci   skloni naparfemisanoj literaturi u stanju poverovati u iznenadne i srećne obrte sudbine.
Kada se sledećeg jutra probudi, Pred će, u magnovenju, pronaći svoju desnu nogu savijenu oko ženine gole butine i ruku povrh njenih toplih sisa. Jutarnji kiseli zadasi, podbule fizionomije, napete bešike, ustajao vazduh napunjen produktima nekontrolisanih noćnih vetrova,  krmeljavo žmirkanje,  bol u vratnoj kičmi, svrabež u predelu mošnica, neprohodne nosnice,  opale dlake vlasišta i, uz svu tu materijalizovanu trulež,  kao u finišu kakvog apsurdnog vodvilja , jedna trivijalna slika  : figura snažnog mužjaka  obavija nežno telo ženke.


O autoru:
Slaviša Obradović, rođen 1965. U Banjaluci. Studirao građevinu u Zagrebu i Beogradu (gde je i diplomirao).
Zastupljen u nekoliko knjiga najboljih ostvarenja kratke priče na jednoj stranici.
Živi i radi u Prijedoru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*