Slaviša Obradović: Hladno, toplo, vrelo (Milovan Vidaković 2012 – pohvaljen rad)

Filed under: Milovan Vidaković 2012,nagrađeni radovi,region |

warTu i tamo bi, možda jednom nedeljno (ili ređe), grunuo neki nervozni rafal i tada bi se iznurujuća učmalost privremeno pocepala: svi bi, tada, uskočili u instinktivne geste i pokrete u kojima smo, tražeći glavama mesta, snažno grlili već korodirale puščane cevi. Uzroci pometnje bi se, međutim, razjašnjavali hitro i nakon što bi strana sa koje je larma odaslana uputila izvinjenje zbog ispoljene nesmotrenosti, stvari bi bile posložene u  prethodni poredak. Kako je vreme odmicalo, sve je bivalo jasnije da je taj deo borbene linije –  nevažan, kakav je inače i bio – zagubljen na adresama odlučivanja.
Gledano na globalnu mapu rata, kašike su nam bile duboko u činijama s medom  ali racionalne procene su u našem mikrokosmosu lako zatrpavane depresijom i lamentima.
Kada smo, nekoliko dana ranije, iscrpeli i poslednje zalihe hrane, stanje je postalo nesnošljivo; informacije odonuda govorile su da ni sa njima nije ništa bolje. Pokušavali smo se, u magnovenju, zavarati ponekim šumskim plodom ili korenom napoznate biljke ali – uzaman: prokletstva gladnih želudaca i košmarnih glava, združeno su porađali nesanice i tlapnju.
Već bili smo – činilo se – na samrti kad je, u sumrak, iz zaboravne pozadine stigla obimna pošiljka raznobojnih konzervi, buđavog hleba, cigareta i alkohola i život je iznenadno postao  zanimljiv. Ali, pre nego smo stigli da ispoljimo životinjsku pomamu, Lešinar je naredio mir i suzdržanost i mi smo se – istrenirani na poslušnost – ukočili u kretnjama.
– Kojoteee, jeste li gladniiii, dozvao je sebi ravnog na drugoj strani.
– Glupo ti je pitanje ptičurino, odgovorio je ovaj.
I nisi stigao reći ni konzerva a Kojotovi su nam se goloruki vojnici već bili pridružili.
U početku su se samo glasala prljava, gramziva zubala, i tek poneko bi kratko i nesputano podrignuo da bi, potom, uz kiselu rakiju i trećerazredni duvan, krenuli i razgovori a patetična je iskrenost u toplu noć isijavala razdraganu bliskost istosti. Jedino su Kojot i Lešinar, izdvojeni u stranu, zadržali ozbiljnost dostojnu svojih ovlašćenja.
Podnapiti i zadovoljni, rastali smo se iza ponoći, srdačno, vraćajući se svako na svoju stranu besmisla.
– Hvala ti ptico, rekao je Kojot sagovorniku i u tim rečima se nije moglo naslutiti ništa dublje.
– Nečasno je ubiti gladnoga, uzvratio je, ne bez ponosa, naš komandir.
U zoru smo jurnuli jedni prema drugima, žedni tople krvi.

SLAVIŠA OBRADOVIĆ, rođen 1965. u Banjaluci.

Piše kratku prozu i drame.

Laureat nagrada za neobjavljenu pripovetku „Milutin Uskoković“ za 2011. godinu i „Zija Dizdarević“ za 2012. i nagrade za originalni dramski tekst JU Centar za kulturu – Laktaši, 2012.

Živi u Prijedoru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*