Skulpture Zorana Kuzmanovića u Galeriji “Arte”

Filed under: izložbe,region,Srbija |

U petak 27. maja sa početkom u 19h otvara se izložba skulptura Zorana Kuzmanovića u Arte Galeriji, Takovska 20.

Savremena skulptura pruža danas obilje legitimnih materijala, čak i za figuraciju. U Kuzmanovićevim rukama oni dobijaju smislenu formu: njegove figure su od đonova, opruga, lanaca… uz metal. Na ovoj izložbi (doktorski rad) pak vidimo kako je načinio korak dalje od „Autoporteta“ (2006. – galerija Kolarčeve zadužbine).

Zoran Kuzmanović (Smederevo – 1967) diplomirao je u klasi pof. Nikole Jankovića, magistrirao kod Vladimira Komada, a doktorat brani kod Nikole Vukosavljevića, drugim rečima, temeljno je izučio zanat. Nosilac je nekoliko značajnih priznanja: nagrade iz Fonda Ilije Kolarevića (1991), pohvale žirija na Prolećnoj izložbi ULUS-a i nagrade na Bijenalu u Smederevu (2005). Ima i nekoliko javnih spomenika:

Spomen-obeležje žrtvama NATO bombardovanja, Smederevo (plavi mermer), skulpture u bazama jarbola ispred Savezne skupštine, reljef dvoglavog orla na zabatu zgrade Okružnog suda u Smederevu i skulptura „Čovek na kraju drugog milenijuma“ u Istorijskom muzeju Jugoslavije.

Kuzmanovićeva preokupacija ovog puta je glava uvećanih dimenzija, svedene forme u livenom aluminijumu, olovu i bakru, koja podseća na primalnu skulpturu. Glava nije portret, kao u klasičnoj skulpturi, već apstraktna forma. „Neke skulpture imaju perforacije i proreze koji dopuštaju da naslutimo prostor koji je unutar njih, dok ga druge „kriju“…“, primećuje Ivana Benović u katalogu.

Glava. U skulpturi, najčešće vezana za portet. Za Kuzmanovića, neiscrpan motiv čiji se oblikovni potencijal ne završava na percepciji i ponavljanju lica (lika), bilo da su u pitanju njegove morfološke karakteristike ili ekspresija. Kuzmanović apstrahuje glavu, odvajajući je od lica i od tela, a potom apstrahuje i sam motiv izvodeći ga u najsvedenijem vidu u trodizemenzionalnom obliku. Glava je povod za skulpturalna istraživanja, pri čemu umetnik zadržava elementarnu topografiju zarad prepoznatljivosti motiva, u koji potom upisuje značenja na nivou konotacije i asocijativnosti. Postmoderne strategije podrazumevaju između ostalog i citat – u slučaju Kuzmanovićevih skulptura, on se prepoznaje na nivou nesvesnog ili podsvesnog, čak arhetipskog. Monumentalnost uprkos nevelikom formatu, kao i svedenost forme, upućuju na prve, primitivne skulpture, arhajsku Grčku ili Uskršnja ostrva, na mitske izvore i primordijalne, univerzalne izraze, koji su prepoznatljivi u kolektivnoj svesti kao arhi- ili pra-oblici.

Materijal. Izbor vrste materijala uslovljava kako finalni izgled skulpture, tako i sam tehnički postupak. Može biti važna njegova boja, težina, način na koji reflektuje svetlost i pravi senke, patina, čak i retkost ili skupocenost. Za Kuzmanovića, važna je i njegova količina koja je zastupljena u skulpturi. Skulptura koja je izvedena od materijala debljine nekoliko milimetara unutar kojeg ostaje šupljina, razlikuje se od iste takve skulpture koja je masivna i teška, u celini izvedena od istog materijala. Ta razlika međutim ne postoji na nivou perceptivnog i vizuelnog, već je u pitanju konceptualna distinkcija koja postavlja pitanje o punoći, volumenu, fizičkoj težini. Neke skulpture imaju perforacije i proreze koji dopuštaju da naslutimo prostor koji je unutar njih, dok ga druge „kriju“, pozivajući posmatrača da angažuje ostala čula pri njihovom sagledavanju. Punoću skulpture otkriva rezonanca, jer takva skulptura zvuči drugačije od one unutar koje se nalazi prazan prostor.

Proces. Proces oblikovanja i proces mišljenja, koji su dva neodvojiva aspekta nastanka skulpture. Prvi se odnosi na tehnološki deo izrade – livenje, pravljenje kalupa, oblikovanje. Kuzmanović veliku pažnju posvećuje ovom tehničkom aspektu, pri čemu nije nevažno što je značajan deo sopstvene umetničke i profesionalne prakse posvetio svojoj umetničkoj radionici na Dunavu, koja je postala platforma za umetnike iz regiona da u njoj praktikuju izradu skulpture. U pitanju je mesto koje je iznad zanatske, industrijske i komercijalne proizvodnje, i koje je strateški promišljeno u okviru specifične istorijske i geografske lokacije i namene. Drugi aspekt se odnosi na teorijsko promišljanje o razlozima nastanka skulpture, njenom mestu, ulozi i značenju. Proces mišljenja ne može se odvojiti od oblikovnog procesa, jednako kao što se ne može odvojiti od izbora motiva ili materijala. Za vajara, značajno je promišljanje prostora u kojem se skulptura nalazi, koji ona zauzima, koji je okružuje… Za Kuzmanovića svaka skulptura predstavlja prodor u vazduh, odnosno u prostor koji se doživljava kao negativ skulpture. I u ranijim radovima Kuzmanović se bavio negativom, naličjem, otiskom, pri čemu za njega praznine u otisku imaju jednak potencijal i tretman kakav imaju punoće u izlivenoj skulpturi. Sada je sam prostor postao otisak rada, poput nekog imaginarnog, pretpostavljenog kalupa koji postaje sastavni deo skulpture tek nakon što je ona završena i postavljena pred posmatrača. Šupljine i prorezi, ispupčene i uvučene površine, punoća ili praznina materijala, postaju okosnice promišljanja o trodimenzionalnom obliku u prostoru, i o prostoru oko tog oblika, u njemu, ili izvan njega.

Kuzmanović razmišlja o skulpturi kao (ne) ispunjenom prostoru, „prodoru u vazduh“.

Radeći u svojoj livnici na Dunavu i za sebe i za druge, do te mere se izveštio da njegova skulptura imponuje kao artefakt – nedostajući u našem urbanom prostoru.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*