СКД: Запостављени писци – Миодраг Булатовић

Filed under: promocije,Srbija,vesti |

bulatovicПетак, 22. април у 20 часова

Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Запостављени писци: Миодраг Булатовић

Добривоје Станојевић

Предраг Петровић

Уређује и води Дејан Симоновић.

 

 

Миодраг Булатовић (Оклади, Бијело Поље, 1930 –1991) је био један од најпознатијих писаца модерне српске књижевности. Његова најпознатија дела су:

Ђаволи долазе (1955)

Вук и звоно (1958)

Црвени петао лети према небу (1959)

Херој на магарцу (1967)

Рат је био бољи (1969)

Људи са четири прста (1975)

Пети прст (1977)

Gullo Gullo (1983)

НИН-ову награду добија 1975. године за роман Људи са четири прста, а жирији ове награде су претходно занемарили романеЦрвени петао лети према небу и Херој на магарцу.

„Миодраг Булатовић јесте, без сумње, писац који нема многе претече ни извесне наследнике. Познат по неочекиваности поступака, по лакоречивости и посебној симболологији, по несвакидашњој интелектуалној љубопитљивости и готово снобовском шарму, овај писац је оставио дело-загонетку за дуга времена неухватљиво чврстим терминина (подела на чврсте термине итермине индокаторе, Светозар Петровић Природа критике) науке о књижевности.

Иако је стварао држећи се, суштински, традиције, Булатовић никада није објавио нешто што без остатка није било сасвим његово. Волео је да трага и да у брзом темпу саопштава исходе својих уметничких доживљаја, стварних и персифлираних, властитих заблуда и разочарања. Испитивао је све што му се показало вредним испитивања и на скривени начин, необично ужурбано,обожавао оно што није могао да испита, као што је о мисаоним људима писао Гете.“

„Булатовићева литература се не може свести без остатка ни на какву рационалну категорију, ни на какву укочену схематичност. Нешто непровидно и нејасно (Миливој Солар Питања поетике) лебди над овом прозом, нарочито раном, која је и била претежни предмет ових разматрања. Роман Херој намагарцу се налази на размеђу. Отуда се он грана према многим неухватљивостима, према друштвеним и еротским забранама, али и данас делује аутентично у својој неухватљивости. Као што се смрт не да насликати, тако се и дело Миодрага Булатовића тешко хвата у мреже тумачења, још теже се може разумевати а да, при том, не остане горки талог осећања да није још нешто испуштено из вида, да још нешто није остало закључано. Уосталом, тако је код свих великих писаца. Реч је о оном вечито активном остатку разумевања који чека неке нове тумаче фантасте.

До најчистијег Миодрага Булатовића долазимо ако одбацимо све помодности његовог времена и све локалне и локалистичке наслаге. Читати ову прозу данас значи занемарити, донекле, личност писца која је и помагала и штетила властитом делу. Превише превођен и истицан, али ретко када ваљано тумачен, Булатовић се прославио снагом свог гласа (Владимир Мајаковски). А тај глас беше састављен од онога како је писао, али и тога како је ванредно добро викао и био један од првих, модерним језиком казано, менаџера властите уметности.“

Добривоје Станојевић

Бежање од смрти

(Миодраг Булатовић – стил и књижевна демонологија)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*