Simon Marić: Život iz prespektive kišne kapi („Vukašin Conić“, Leskovac 2010 – prva nagrada)

Filed under: nagrađeni radovi,Vukašin Conić 2010 |

Lepo su mi govorili gore da je život prolazna stvar, iako niko od nas još nije iskusio pad. Ali svi znaju da, kad tad, neminovno moraš pasti. Tako je oduvek bilo i tako će uvek i biti. Nema tu mrdanja, tvoja životna svrha je da padneš, a šta bude posle, e to već spada u domen metafizike.

Niko od nas ne zna kakav je, i da li postoji život posle pada. Mnogi misle da nas posle čeka puko ništavilo, pao si – i to je to, kraj, ništa, gotovo. Neki drugi, međutim, veruju da kad padneš samo promeniš oblik, postaneš deo neke mistične celine, transformišeš se kao individua. Sve su to samo hipoteze, a niko od nas ne zna kakav je pad zapravo, niti šta nas čeka na njegovom kraju. Možda nešto poput druge kondenzacije, prelaska na viši stepen postojanja, ono što bi neki filozofi među nama nazvali transcedencija, produhovljenje i slično.

Ni tokom prve kondenzacije nisi svestan, samo se pojaviš u oblaku i obliku kapi. A gde si bio pre toga? Jesi li bio neotuđivi deo oblaka ili si došao iz nekog drugog sveta?

Ova pitanja iziskuju vreme, mnogo vremena koje nemam, jer pad mi se sprema.

Život je tako prolazan: taman počneš da razmišljaš o svom poreklu, o kondenzaciji i padu, a već hrliš nadole kroz ambis od vazduha brzinom od oko dvadeset kilometara na čas. Nisi se ni oformio kako treba, a već se odvajaš od udobnosti oblaka zajedno sa bezbrojnom braćom i sestrama.

I svi jurimo ka istom cilju, neizbežnom cilju koji pritiska naše male vodene duše, cilju koji čini da nam atomi kiseonika kucaju brže, da nam damari vodonika neobuzdano pulsiraju.

I pitam se, šta ću videti na tom putovanju ka dole. I pitam se, da li je ikad ijedna kapljica pala nagore i videla šta je skriveno tamo. Da li je makar jedan moj nepoznati brat ili sestra uspeo da se otrgne, pobegne od sudbine koja mu je od iskona bila predodređena? Da li se iko suprotstavio sili zemljine teže, surovom bogu determinizma, koji ne ostavlja mesta za lični izbor i razvoj individualne prirode kišne kapi i drznuo se da padne nagore? Takva kapljica koja bi se oduprla zakonima prirode, postala bi nešto poput poluboga, polukapi, ili pak, božanska kap lično, koja jezdi kroz oblake i oblike postojanja i ima vremena da razmisli o svemu, ima čitavu večnost da se potpuno oformi i da padne ako to želi.

Ali iako (polu)božanska, takva kapljica bi morala da nađe svoju svrhu postojanja, nešto što bi možda iziskivalo čitavu tu večnost prigrabljenu apoteozom.

U tome je bila moja prednost, nadmoć obične kišne kapi nad onom imaginarnom božanskom. Jer ja ću pasti, kao što su pali mnogi pre mene, iskusiću pad koji božanska kap možda nikad neće. Iako zarobljen neminovnošću gravitacije, tačno znam šta treba da činim, šta mi je svrha i za šta sam stvoren.

Pad je moj smisao.

Neki ne znaju šta je njihova svrha, i ti su sigurno nesrećni jer im suština izmiče, beži im, a oni uzalud pokušavaju da je uhvate.

Ali ako sam ja srećan zbog onog što me čeka, zbog toga što se padom izdižem iznad božanske kapi i što poznajem sopstveni smisao, otkud mi onda ova sumnja? Otkud mi uopšte ideja o božanskoj kapi koja pada gore u beskonačnost? Da li te ideje stvaram ja ni iz čega ili su mi i one usađene kao što su to moji molekuli vodonika i kiseonika? Da li je i to deo determinizma, da moje misli nisu moje misli, nego samo unapred urezane reči u memoriju vode? Možda nam je taj što nas stvara, nepoznati tvorac, Bog Kiše, ako ga uopšte ima, taj što je postavio zakone svega, pa i zakone kondenzacije i pada, podario makar tračak slobodne volje, makar ideju da razmišljamo o njoj samoj, ideju o božanskoj kapi i sumnju u pad. Ili je to, pak, tračak sećanja na život pre kondenzacije gde smo svi bili slobodni, ili bili jedno, neka ogromna kap, nesaglediva vodena površina  iz koje smo se potom razdvojili, promenili oblike i našli se među oblacima.

Sve se možda vrti u krug: ova kišna metempsihoza ponavlja se od početka vremena, od iskona, kada ni reč ‘vreme’ nije postojala. Ako je tako, onda se svi beskonačno vrtimo, menjajući oblik i svrhu, ne sećajući se šta smo bili pre toga.

Ali nema više vremena. Pad je neminovan i bliži se.

Spremamo se da krenemo ka dole, ka nepoznatom, u nepoznato. Ima nas bezbroj i svi strepimo i radujemo se; srećni smo i nesrećni u isto vreme. Poslednji pozdrav našem oblaku i krećemo. On nas setno pušta iz svojih nedara i prepušta nas slobodnom padu. Kao da plače. Kotrljamo se kroz vazduh, zajedno. U nama, makar u meni, komešaju se molekuli vode, Moja vodena duša se otvara. Trudim se da se pomerim, ali ne mogu svojom voljom. Pad je zanimljiva stvar, krećem se i osećam življe nego pre, iako ne mogu da skrenem sa ucrtane putanje.

Moja sabraća su svuda oko mene: gore, levo, iza, desno, dole, ispred. Čudim se tim položajima. Čudim se kako u padu postoji gore i dole i kako će neke kapi pasti pre, a neke posle mene, neke ranije a neke kasnije iskusiti kraj puta. Svi ćemo pasti – ti što su gore takođe idu dole. Vreme ovde ne igra nikakvu ulogu.

Pokušavam da se pomerim, da probam da odletim nagore, da postanem božanska kap. Ne uspeva mi ma koliko se trudio, ma koliko naprezao svoje kovalentne veze.

Ali šta je ovo! Odjednom skrećem! Kakav je to nalet vazduha koji me je usmerio na stranu? Da li sam skrenuo svojom voljom? Vidim da su se i moja sabraća pomerila. Da li smo to učinili mi, ili neki spoljni faktor?

Iznenada se, u svom skretanju, spajam sa jednom kapljicom. To je ženska kap.

Kakvo je ovo osećanje? Postali smo jedno i izmešali svoje molekule. Misli nam se mešaju, prepliću i spajaju. Šta je ovo što osećam prema njoj, prema ovoj ženi koja je postala deo mene, a i ja nje? Prema ovom divnom stvorenju čije se vodene misli miluju sa mojim? Kako da nazovem ovo osećanje? Ljubav? Hvala, draga. Lepo zvuči, neka se zove tako. Ljubav. Ljubav kapljica kiše.

Iz nas se odvajaju dve male kapljice. Naša deca. Sada padaju pored nas. Tako su lepi, i kako samo lepo padaju!

Završetak pada sada više nije ni važan, niti metafizika niti božanska kap. Važan je ovaj trenutak natopljen ljubavlju u kome svi padamo zajedno. Tako divno. Tako sinhronizovano. Ne mislim ni na šta osim na sada, kada sam srećan, kada osećam trostruku ljubav.

Ali u tom istom sada, ona se odvaja od mene i prelazi ispod. Šta je ovo? Neka se zove Patnja. Neka se zove Bol. Ja ne umem da izmislim tako divne reči kao što to ona ume. Uvek ću nositi njene molekule u sebi, a ona će nositi moje. Sve do kraja pada, a posle…

Ne prepoznajem je više u metežu kapi koje su dole, ispod mene. Deca padaju sa mnom ali se ubrzo i ona guba kojekuda. Odrastaju. Osamostaljavaju se.

Star sam i sve brže padam… Lep sam život živeo. Bilo je tu svega, puno nepoznatih osećanja koje smo imenovali ili naslućivali njihova imena: Ljubav, Bol, Strah, Radost, Patnja, Sreća, Žalost, Usamljenost…

A šta je ovo što dolazi? Kako da nazovem to nadolazeće stanje, ovo nešto koje mi se velikom brzinom približava, nešto ogromno i nedokučivo, nepoznato i neopisivo? Kako to da nazovem? Kapi ispod su već uranjale u tu divovsku tvar. Pale su i ispunile svoju svrhu. I moja žena je bila negde među njima. Sada je i ona bila deo tog nepoznatog, praiskonskog oblika, a i ja kroz nju.

Ispod mene više nema kapi. Sve su sada iznad. Sve su sada gore. Sve su sada pre. Ja sam sledeći da ostvarim svoju životnu svrhu. Kako ovo da nazovem?

Da li je to Smrt?

Uranjam i stapam se sa jedinstvenim i nepoznatim.

Ne. Zvaću ga Jezero.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*