Simo B. Golubović: Pesma iz inata (VII festival rodoljubive poezije Barajevo 2005 – prvo mesto)

Filed under: Barajevo 2005,nagrađeni radovi,region |

Bio sam sebi rekao
i skoro se zarekao
da neću više nikada,
a možda ni tada,
pisati pesme o ratu.
Nisam se zakleo,
pa sam porekao
– nešto još nisam dorekao.

Nešto u meni
rumeni vre
i ključa kao na dnu pakla.
Rekoh: Ovako se mre!

Ne mogu više trpeti,
ne mogu ćutati.
Ne mogu!
Neću radi svih Aleksinaca,
Prebilovaca
i Jasenovaca,
radi svih bolnica,
škola i đaka,
radi svih Dučića,
radi Desanki
i radi ožalošćenih majki.
Radi pokojnih,
radi živih i nespokojnih,
radi nepoznatog groba/jame
moga djeda imenjaka
što pogibe od oštre kame
u vreme onog ratnog mraka.
Radi pet stričeva moje žene
– radi mene.

Ne mogu radi Branka,
Brankove ulice
i svakog Brankovog mosta.
Neću radi onog što nastade,
što postade
i nestade,
i onog što još osta.

Lakše bih podneo
i kušao
krv i znoj,
i gnoj…
Dušmana nikad slušao
i izobličene nakaze gledao.
Redao
slike kloniranih ubica
bez savesti, bez stida,
bez lica.
Ne mogu i neću zbog Čegra
i Sinđelića,
zbog Vojvode Prijezde
što Lazaru ode međ zvezde,
zbog Majke Jugovića.

Kako učiti dete da voli
kad Srebrenica još boli, boli?
Kako se radovati svetlu dana
kada je Račak otvorena rana!?

Ne mogu radi nepravde,
zbog pravde!
Šta nam sve tade?
Što nam to rade!?

Ne smem radi
umorenih banjolučkih beba.
Zbog svih beba
u mnogim Beogradima
i Sarajevima
i svuda gde nas ima.
Nemogu radi Pakračke Poljane i Knina.
Ne mogu zbog pesama Dobrice Erića
i njegovog ponosnog cerića.
Ne može se bez Tina
ljubiti istina.
Svaka otvorena rana je rak
– tako bi rekao Mak.
Ne mogu zbog Jesenjina
i Nerude,
pa neka bude
– šta bude!

Ne želim zbog pravde i Boga,
zbog ljudi…
U meni nešto klija i rudi,
guja se budi!
Bude se pradedovi
i dedovi.
Budni su očevi
i sinovi.

Neću ćutati i proći,
ne smem
radi onih koji će doći.
Buditi treba unuke
zbog nepravde,
od muke…

… A mislio sam,
i skoro bio odlučio,
da nikada više
ne pišem pesme o ratu.
Radovao se livadi i cvatu,
radovao se kćerki i sinu,
radovao se skorom svatu…

Radovao se pužu i mravu,
i skoro do juče verovao,
dao bih glavu,
da više neće umirati deca,
da niko neće ubijati starce,
rušiti gradove…

Naučićemo opet gadove
da imamo srca i sveca,
da imamo pamćenje i slavu.
Naučićemo ih da nismo
ono što za njih jesmo,
i da oni jesu
ono što misle da nisu!

A mi ćemo i dalje
proleća nova čekati
i bele snegove slaviti.
Mi ćemo Mi biti!
Oni to neće znati,
Bog neće dati!

Bog neće dati
da vaši naumi pogani
mogu ostati.
U mojoj zemlji prkosnoj
i ponosnoj
to neće proći.
Neće doći
dan vaše radosti
zbog vaše gadosti!
Neće osvanuti
da vam se vidi radost u oku
i riba u vašem mutnom potoku.
Srce vam neće tući u grud.
Tamo je led,
tamo je stud!

… A bio sam sebi rekao
i skoro se zarekao,
ali se nisam kleo,
nisam hteo
i nisam smeo,
pa sam to porekao,
da više nikada,
a možda ni tada,
neću pisati pesme o ratu.
Ne pišem ni sada
radi vas,
ime vaše mi se gadi.
Pišem sebe radi,
radi nas!
Pišem radi onih koji vole,
zbog onih
koje rane naše bole,
zbog krivice,
radi pravice…
Zbog onih koji će doći,
kojima ću dati
i dušu i srce,
a neću ih znati!

Na Paliću, 11. aprila, sedamnaesti dan…

Autor: Simo B. Golubović, 1947. Ravni/Mostar
Objavio šest knjiga, dobio četiri književne nagrade. U rukopisu ima desetak knjiga, od čega su tri romana. Slikar sa više samostalnih i zajedničkih izložbi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*