Ser Alfred Džozef Hičkok(engl. Alfred Jozef Hitchcock )reditelj

Filed under: film |

Ser Alfred Džozef Hičkok(engl. Alfred Jozef Hitchcock )reditelj

Alfred Hičkok  rođen je 13.avgusta 1899 godine u Lejtonstounu,Engleska.

Najpoznatiji je po filmovima iz žanra trilera. Počeo je da režira u Engleskoj pod uticajem nemačkog ekspresionizma, a od 1939. režirao je u Sjedinjenim Američkim Državama(USA). U karijeri dugoj šest decenija režirao je preko 50 filmova i stekao status jednog od najpoznatijih i najcenjenijih filmskih reditelja svih vremena. Svojom originalnošću i vizionarstvom uticao je na velik broj filmskih reditelja, producenata i glumaca.

Alfred H.pre nego što je postao poznati režiser radio je kao crtač planova i dizajner oglasa u jednoj kompaniji.Hičkoka je interesovala fotografija i uskoro počinje raditi na filmu.

Godine 1920.dobija posao u filmskoj kompaniji Gejnzboro Pikčers kao dizajner i pisac međunaslova za neme filmove.

Godine 1925. producent Majkl Bolkon daje mu priliku da režira svoj prvi film „Vrt zadovoljstva“.

 

Film Stanar (verzija slučaja Džeka Trboseka) nastaje 1927  i njime Hičkok stiče ugled majstora trilera. U filmu nepoznati počinilac ubija atraktivne plavuše, a sumnja pada na novog stanara u kući jedne prosečne londonske porodice. Radi se o prvom pravom „hičkokovskom“ filmu u kojem je obrađen motiv „pogrešnog čoveka.“

Godine  1926.Hičkok se ženi sa Almom Revil, koja je napisala scenarije za nekoliko njegovih filmova i učestvovala je kao asistent reditelja u svim njegovim filmovima.

Godine 1929. Hičkok započinje rad na filmu „Ucena“ svom desetom filmu koji postaje prvi britanski zvučni film.

Majkl Bolkon ponovo angažuje Hičkoka 1933. godine. U tom periodu Hičkok snima šest izuzetno uspešnih trilera režiranih detekcijskom metodom i često s elementima špijunskog filma: Čovek koji je suviše znao (1934), Trideset i devet stepenica (1935), Tajni agent (1936), Sabotaža (1937), Mladi i nevini (1937) i Gospođa koja nestaje (1938). Od svih navedenih filmova, Trideseti devet stepenica se smatra najboljim filmom Hičkokovog ranog perioda.

Hičkokov sledeći veliki uspeh bio je Gospođa koja nestaje iz 1938. godine, inteligentno napravljen film brzog ritma u kojem se zaplet bazira na potrazi za dobroćudnom starom Engleskinjom (Dejm Mej Viti) koja misteriozno nestaje iz voza na putu za izmišljenu državu Vandriku (sa neskrivenim aluzijama na nacističku Nemačku). Hičkokov talenat i uspeh navedenih filmova privlače pažnju Holivuda pa ga producent Dejvid O. Selznik ubrzo poziva da snima u Sjedinjenim Američkim Državama.

Holivud

Rebeka iz 1940. prvi je Hičkokov američki film, iako se radnja odvija u Engleskoj a film je snimljen po romanu engleske književnice Dafni du Morije. U filmu se prikazuju strahovi i sumnje mlade neveste koja dolazi u veliku seosku kuću na osami i mora se suočiti sa duhovima prošlosti oličenim u liku njene mrtve prethodnice. U filmu se diskretno naglašava i potencijalni lezbejski odnos među ženskim likovima. Film je 1940. godine dobio Oskare za najbolji film i najbolju crno-belu fotografiju, a imao je još 9 nominacija. Odlične uloge ostvarili su Lorens Olivije, Džoan Fontejn i Džudit Anderson, za koje su sve troje zaradili nominacije za Oskara.

Osobeni smisao za humor Hičkok zadržava i u svojim američkim filmovima, ali sada suspense (napetost) postaje njihov zaštitni znak. Zbog večitih Selznikovih finansijskih problema te Hičkokovog nezadovoljstva malom kreativnom kontrolom nad filmovima koje je režirao, Hičkok je bio prisiljen da često radi za veće studije, mnogo češće nego što je dobijao priliku da pravi filmove po svom ukusu. Ranih 40-tih godina Hičkok snima žanrovski raznovrsne filmove u rasponu od romantične komedije Gospodin i gospođa Smit (1941) do mračne i uznemirujuće „Senke sumnje“ (1943).

Senka sumnje, Hičkoku jedan od najomiljenijih filmova, predstavlja nam mladu Šarlotu „Čarli“ Njuton (Tereza Rajt), koja sumnja da je njen obožavani ujak Čarli Spenser (Džozef Koten) ubica. Radnja je postavljena u idilično provincijsko okruženje u kojem dominira lik superiornog ali u biti monstruoznog „svetskog čoveka“. Podstaknute maestralno postavljenim likovima, briljantnim dijalozima te čestim korišćenjem zatamnjenja, generacije teoretičara filma su se bavile psihoanalitičkim potencijalima i aspektima filma među kojima i Žak Lakan i Slavoj Žižek. Film takođe skreće pažnju na jedan od Kotenovih poznatijih filmova, Građanina Kejna.

Začaran se bavi u to vreme pomodnom psihoanalizom i sadrži slavnu scenu sna koju je osmislio Salvador Dali. Ta scena je zapravo samo deo originalno zamišljene duže scene koja je trebalo da traje nekoliko minuta, ali je u montaži skraćena pošto je zaključeno da bi mogla da uznemiri publiku.

Ozloglašena (1946), spaja na filmu dvoje u ono vreme vrlo popularnih glumaca: Ingrid Bergman i Kerija Granta. Zaplet sa nacistima, uranijumom i pejzažima Južne Amerike uz vešto doziranje napetosti i inventivno korišćenje filmskih sredstava i postupaka poslužio je mnogim kritičarima da Ozloglašenu proglase Hičkokovim remek-delom. Okosnicu zapleta čini motiv krijumčarenja uranijuma što je bilo dovoljno da CIA stavi Hičkoka pod nadzor.

Konopac (njegov prvi film u boji) snimljen je 1948. godine. Ovde Hičkok eksperimentiše sa tzv. desetminutnim kadrom (vidi Teme i sredstva). U glavnoj ulozi pojavljuje sa Ferli Grejndžer a film je zasnovan na istinitom slučaju (Liopold i Loub) iz dvadesetih godina prošlog veka. Konopac se smatra prvim gej filmom koji je snimljen u holivudskim studijima.

Radnja filma U znaku jarca (1949) smeštena je u Australiju devetnaestog veka i u njemu se takođe koristi navedeni postupak, ali mnogo diskretnije. Da bi snimio ova dva filma, Hičkok je zajedno sa Sidnijem Bernstajnom osnovao svoju produkcijusku kuću koja je ubrzo propala velikim delom zahvaljujući i ovim neuspešnim filmovima.

U filmu Nepoznati iz Nord-ekspresa (1951) (po romanu Patriše Hajsmit gde je jedan od scenarista bio i slavni Rejmond Čandler) Hičkok kombinuje najbolje iz svih svojih do tada snimljenih filmova. U vozu se slučajno susreću dva muškarca i dogovaraju kako da uklone osobe koje im smetaju, pri čemu će svako izvršiti ubistvo za onoga drugoga, koji će stoga moći da obezbedi savršen alibi. Jedan od njih, na nesreću, shvata dogovor isuviše ozbiljno. Za nosioca jedne od glavnih uloga Hičkok ponovo angažuje Stjuarta Grejndžera, a u filmu ponovo obrađuje temu homoseksualne ucene i ubistva. Ingenioznog zapleta, sa najoriginalnijim autorovim negativcem (Robert Voker kao uverljiv amalgam inteligencije, duhovitosti, infantilnosti, amoralnosti i okrutnosti), s implicitnim motivom podvojene ličnosti, ovaj film oduševio je i atraktivnom montažom (posebno naizmeničnim prikazivanjem teniskog meča i vađenja upaljača iz kanala).

Slede tri izuzetno popularna filma, sva tri sa Grejs Keli u glavnoj ulozi. Nazovi M radi ubistva (1954) je adaptacija popularnog pozorišnog komada Frederika Nota. Ovo je trebao biti još jedan eksperimentalni film koji je Hičkok nameravao snimiti u 3D tehnici, ali to nije uspeo ostvariti. U Prozoru u dvorište (1954) glavna uloga je poverena Džejmsu Stjuartu. Film je nominovan za četiri Oskara, a u njemu novinar (Stjuart), sedeći slomljene noge u invalidskim kolicima krati vreme tako što kroz dvorišni prozor posmatra događaje u susedstvu prekoputa pri čemu počinje sumnjati da je supruga njegovog najbližeg suseda brutalno ubijena. Kuriozitet filma je da je sav (osim jednog kadra) snimljen iz sobe glavnog lika. Drž’te lopova (1955) uspeli je spoj komedije i pustolovnog trilera, snimljen na Azurnoj obali, a partner Grejs Keli je Keri Grant u ulozi lopova koji se penzionisao.

Iste godine snimio je vrlo zanimljivu crnu komediju Nevolje s Harijem (1955), u kojoj već na početku dečak nalazi u šumi leš nepoznatog muškarca. Ispostavlja se da nekoliko osoba ima razloga da sumnja da su ga baš oni nehotično ubili, što dovodi do višestrukog zakopavanja i iskopavanja leša i komičnih situacija. Film je snimljen u superiornom tehnikoloru sa predivnim pejzažima kojima dominiraju boje jesenjeg lišća, a glavne uloge igraju Džon Forsajt i Širli Maklejn.

Naredne godine ponovo režira dva filma. Najpre snima rimejk sopstvenog filma iz 1934. Čovek koji je suviše znao (1956). Glavne uloge u filmu igraju Džejms Stjuart i Doris Dej, koja je otpevala pesmu „Que Sera, Sera“, koja je dobila Oskara za najbolju pesmu i brzo postala veliki hit. Sledi njegov jedini film sa Henri Fondom Krivo optužen (1956), u kojem svedoci pogrešno identifikuju pljačkaša banke, što dovodi do optužnice protiv nevinog čoveka, posle čega i on i njegova porodici doživljavaju ogromne probleme.

Godine 1958. Hičkok snima Vrtoglavicu, film koji mnogi smatraju njegovim remek-delom. Preostala tri u tom izuzetno uspešnom kvartetu filmova su Sever-severozapad (1959), Psiho (1960) i Ptice (1963). Potonja dva filma su naročito poznata po nekonvencionalnoj muzičkoj pratnji kompozitora Bernarda Hermana: u Psihu vrišteći zvuk žičanog instrumenta u sceni ubistva pod tušem definitivno pomera granice u filmskoj muzici, dok su Ptice u potpunosti ispraćene konvencionalnim muzičkim instrumentima pri čemu se prvi put u komercijalnom filmu koristila elektronska muzika. Navedena dela su poslednji Hičkokovi veliki filmovi posle kojih njegova karijera kreće silaznom putanjom. Godine 1972. Hičkok se vraća u London da snimi Frenzi (Mahnitost), njegov poslednji veliki uspeh. Tu Hičkok po prvi put dozvoljava golotinju i opscenost koji su do tada bile tabu-tema u njegovim filmovima. Međutim, u to doba Hičkoku je zdravlje već bilo znatno narušeno i skoro u potpunosti prestaje snimati.

Porodična zavera (1976) je njegov poslednji film. Radi se o mladalački dinamičnom trileru u kojem se „madam“ Blanš Tajler (Barbara Haris), prevarantkinja sa navodnim spiritističkim moćima i njen ljubavnik taksista (Brus Dern) nastoje dokopati nasledstva.

Nekoliko meseci pred Hičkokovu smrt, kraljica kraljica Elizabeta II dodeljuje mu orden Viteza britanskog kraljevstva.

Hičkog umire od bubrežne insuficijencije u Los Anđelesu a telo mu je kremirano.

Teme i sredstva

Hičkokov rediteljski postupak u osnovi počiva na postizanju neizvesnosti i napetosti (saspens) kod gledaoca, a mnogo manje na efektu iznenađenja. Da bi postigao efekat iznenađenja, reditelj prosto „napada“ gledaoca zastrašujućim efektima. Kod saspensa, reditelj pokazuje gledaocu ono što ne znaju likovi u filmu i na osnovu toga majstorski gradi napetost oko pretpostavke šta će se desiti kad lik u filmu napokon dozna pravu istinu.

Nadalje, često zamagljujući moralnu distinkciju između krivnje i nevinosti i s vremena na vreme razvejavajući te sumnje, Hičkok pravi voajere od svojih „poštovanih“ gledaoca. U Prozoru u dvorište (1954), nakon što L. B. Džefriz (igra ga Džejms Stjuart) skoro ceo film zuri u njega preko dvorišta, Lars Torvold (igra ga Rajmond Bar) suprotstavlja sa Džefrizu pitanjem „Šta vi zapravo želite od mene?“, ali se tim pitanjem zapravo obraća gledaocima. U stvari, nekoliko trenutaka pre nego što će izreći ovo pitanje, Torvold se po prvi put u filmu okreće direktno prema kameri; u tom trenutku, većina gledalaca je na rubu živaca.

Jedan od Hičkokovih najomiljenijih postupaka za razvijanje zapleta priče i stvaranje napetosti je ono što je on nazivao „mekgafin„. Zapleti većine njegovih trilera zasnivaju se na postojanju „mekgafina“: jednog u suštini beznačajnog detalja koji omogućuje razvijanje priče i tera likove na akciju, ali čije je posebno značenje i priroda nevažna za gledaoca. U Vrtoglavici, na primer, „Karlota Valdes“ je mekgafin; ona se niti u jednom trenutku ne pojavljuje u filmu, pojedinosti oko njene smrti gledaocu su potpuno nebitne, ali priča o njenom duhu koji progoni Medlin Elster zainteresuje Skotija toliko da on počinje istragu o njenom ubistvu i od tog trenutka je ključna za celi zaplet filma. U Ozloglašenoj, pošiljka uranijuma, koju glavni junaci moraju pronaći pre nego što dospe u ruke nacistima, izabrana je sasvim slučajno kao motivaciona iskra; za tu svrhu mogao je poslužiti i bilo koji drugi opasni predmet ili objekat. U nekoliko Hičkokovih špijunskih filmova, kao što je Trideset devet stepenica, razne državne tajne imaju ulogu mekgafina.

U većini Hičkokovih filmova pojavljuje se i sam Hičkok u tzv. cameo ulogama: tako ga na trenutak možemo videti kako ulazi u autobus, prolazi pored neke zgrade, stoji u sobi preko puta dvorišta ili se čak pojavljuje na fotografiji. Ovaj zabavni manir postao je Hičkokov zaštitni znak. Ponekad, zbog kompletnosti utiska, nosi i neki muzički instrument; posebno je upečatljiva scena u kojoj na voz unosi ogromnu kutiju za violončelo u uvodnoj sceni filma Nepoznati iz Nord-ekspresa. U svojim najranijim pojavljivanjima vidimo ga u mračnim eksterijerima, u pešačkoj gužvi ili kako u dugom kadru prolazi ulicom. Njegove kasnije cameo uloge mnogo su upečatljivije: npr. u filmu Trema, kada se na ulici okreće za Džejn Vajman koja govori sama sa sobom ili u završnici Porodične zavere kada se pojavljuje samo kao kineska senka iza mutnog stakla biroa za “registrovanje smrtnih slučajeva“. (Pogledaj listu Hičkokovih cameo pojavljivanja.)

Hičkok je često u svojim filmovima koristio broj 13. Broj 13 se redovno pojavljuje, bilo kao običan datum, bilo kao broj u adresi, bilo kao broj na registracijskim tablicama. .. U Psihu (1960) ima nekoliko dobrih primera: Norman Bejts prvo za gosta odabire sobu broj 3, a zatim sobu broj 1. U knjizi rezervacija soba u motelu najviši datum je 13. –ti.

Izgleda da je Hičkok uživao u tehničkim izazovima koje je pružalo snimanje filmova. U Čamcu za spasavanje Hičkok radnju celog filma smešta na mali čamac i pritom uspeva da zainteresuje gledaoca za priču i da izbegne dosadu i monotoniju. U tom filmu, s obzirom na ograničene mogućnosti eksterijera, Hičkok na genijalan način rešava problem svog cameo nastupa: naime, jedan od junaka filma čita stare novine i na zadnjoj strani je prikazan Hičkokov lik u izmišljenoj reklami za preparat za mršavljenje!

U Začaranom problem snimanja dva inovativna „subjektivna kadra“ Hičkok je rešio konstruisanjem velike drvene ruke (za koju će se kasnije ispostaviti da pripada liku kroz čije oči „gleda“ kamera) te uvećanih predmeta koje ta ruke drži: ogromne čaše mleka i velikog drvenog pištolja. Kao dodatnu, dotad neviđenu novost, Hičkok je scenu završnog vatrenog obračuna na nekim crno-belim kopijama filma ručno obojio u crveno.

Konopac (1948) je bio još jedan veliki tehnički izazov: film je trebao biti snimljen iz samo jednog kadra! Zapravo, film je snimljen u osam kadrova od kojih svaki traje 10 minuta, odnosno toliko koliko iznosi celokupna minutaža trake koja se nalazi u filmskoj kameri; prinudni prekid na kraju svake rolne filma rešen je tako što je neka od ličnosti u filmu prolazila ispred objektiva kamere da bi se u tom trenutku prikrio prekid trake! Dakle, na kraju rolne imamo gro-plan kaputa ličnosti iz filma, a na početku sledeće rolne opet je gro-plan njegovog kaputa!

U Vrtoglavici Hičkok koristi snimateljski trik koji je kasnije nazvan Hičkokov zum i koji su mnogi reditelji kasnije vrlo često koristili.

Iako je bio poznat po inventivnom korišćenju uglova snimanja, Hičkok je izbegavao položaje kamere koji su, gledajući iz ljudske perspektive, bili fizički nemogući. Npr. on nikad ne bi postavio kameru tako da „gleda“ iz unutrašnjosti frižidera ili nekog manjeg zatvorenog prostora (princip koji mnogi savremeni reditelji ne poštuju, što je vidljivo iz mnogih novijih filmova i TV-reklama naročito!).

Uticaj Hičkokovog karaktera na njegove filmove

Hičkok je imao oko 25 godina i status profesionalnog reditelja kada je prvi put probao alkohol i izašao na sastanak sa devojkom. U nekoliko njegovih filmova prikazan je muški lik koji ima poteškoća u odnosu sa svojom majkom. U filmu Sever-severozapad (1959), Rodžer Tornhil (glumi ga Keri Grant) je nedužan čovek kojeg njegova majka ismeva zbog njegove opsesije da ga prate mračni i opasni tipovi koji ga hoće ubiti (i bio je u pravu u tom slučaju). U Pticama (1963), lik kojeg glumi Rod Tejlor opet je nedužan muškarac koji otkriva da podivljale ptice napadaju ljude i pritom se pokušava osloboditi uticaja posesivne majke. Ubica u filmu Frenzi (Mahnitost) (1972) izlazi sa mnogim ženama ali obožava svoju majku. Negativac Bruno iz Nepoznatog iz Nord-ekspresa mrzi svog oca ali istovremeno je veoma privržen svojoj majci. Problemi Normana Bejtsa sa majkom u Psihu su već legendarni.

Junakinje Hičkokovih filmova uglavnom su privlačne, ali hladne plavuše, naizgled nezainteresovane, ali, podstaknute uzbuđenjem ili izvesnom opasnošću, reaguju burno i silovito, pa čak i protiv zakonskih normi.. Kao što je rečeno, slavna žrtva iz Stanara je plavuša. U Trideset devet stepenica, Hičkokovoj atraktivnoj plavuši, Madlen Karol, stavljaju lisice na ruke. U filmu Marni (1964), privlačna plavuša Tipi Hedren je kleptomanka. U filmu Drž te lopova (1955), čarobna plavuša Grejs Keli nudi pomoć neznancu iako pretpostavlja da je on provalnik. Nakon što privuče Torvoldovu pažnju u Prozoru u dvorište, Lisa provaljuje u njegov stan. A napoznatija plavuša iz Hičkokovih filmova, koju u Psihu glumi Dženet Li opljačka iznos od 40.000 dolara a ubija je mladić Norman Bejts (Entoni Perkins) koji za nju misli da mu je majka. (Ili kako bi to Norman sebi objasnio u filmu: “ Moja majka je. .. kako se ono kaže?. .. danas nije kod kuće.“ Hičkokova zadnja vruća plavuša bila je francuska glumica Klod Žad kao zabrinuta kćerka tajnog agenta u Topazu (1969).

Hičkok pokazuje da je čvrsto oslanjanje na glumce i glumice zapravo relikt pozorišne tradicije. Među prvima je inventivno počeo koristiti pokrete kamere, originalno kadriranje i montažne postupke da bi istražio nove mogućnosti u filmskoj umetnosti.

Hičkokov najličniji filmovi verovatno su Ozloglašena (1946) i Vrtoglavica; oba o opsesijama i neurozama muškaraca koji manipulišu ženama. S druge strane, često je govorio da ja njemu lično najdraži film Senka sumnje..

U Vrtoglavici se mnogo otvorenije i intenzivnije bavi odnosom seksa i smrti (Tanatosa i Erosa). Lik kojeg tumači Kim Novak je izuzetno privlačna plavuša koja privlači pažnju Džimija Stjuarta. Među njima se rađa ljubav uprkos tome što Stjuart veruje da Novakova ima samoubilačke porive (kasnije otkriva pravu istinu o njoj). Stjuartov lik ima snažnu potrebu da kontroliše ljubavnicu, da je oblači te da se fetišistički odnosi prema njenoj odeći, obući i kosi.

Hičkokov stil

Hičkok je vrlo teško nalazio pouzdane scenariste koji su bili kadri da njegove zamisli realizuju na filmu. Iako je radio sa darovitim piscima kao što su Rajmond Čendler ili Džon Majkl Hejs, vrlo retko se prema njima ponašao s poštovanjem i kao sebi ravnim.

Jednom je izjavio: „Pisac i ja isplaniramo ceo scenario do najsitnijih detalja i kad sa to uradi, jedino što preostaje je da se snimi film. U stvari, to se dešava samo u slučaju kada je osoba koja ulazi u studio svesna da se mora nositi s kompromisima. Zapravo, romanopisac daje sve od sebe upravo zbo toga što ne mora da se bakće glumcima i svim tim stvarima“. Hičkok je bio izuzetno kritičan prema svojim glumcima i glumicama, pa je npr. omalovažavao glumu Kim Novak u filmu Vrtoglavica a jednom je izjavio da glumce treba tretirati kao stoku. (Braneći se od optužbi da je izjavio ‘glumci su stoka’, rekao je ‘Nikad nisam rekao da su glumci stoka; rekao sam da ih treba tretirati kao stoku’.)

Prva knjiga koja se bavila Hičkokom bila je naslovljena jednostavno kao Hičkok. Objavljena je 1967. i u njoj su objavljeni zapisi jednonedeljnih razgovora koje je reditelj Fransoa Trifo vodio sa Hičkokom. (ISBN 0-671-60429-5).

Nagrade

Hičkokov film „Rebeka“ (1940) dobio je Oskara 1940. godine, iako je nagradu primio producent filma Dejvid O. Selznik. Hičkok je kao producent bio nominovan za Oskara za najbolji film i to za Sumnju (1941). Za najboljeg reditelja bio je nominovan pet puta i to za filmove: Rebeka, Čamac za spasavanje (1944), Začaran (1945), Prozor u dvorište i Psiho. Godine 1968. primio je počasnog Oskara, a 1980. dobio je titulu viteza.

Citati

  • „Poput Frojda, Hičkok dijagnostikuje nezadovoljstvo koje besni i nagriza masku civilizovane uljudnosti modernog čoveka. Poput Pikasa ili Dalija, on registruje fenomenološku pretnju naglo modernizovanog sveta. Piter Konrad
  • „Voleo bih da znam više o njegovim vezama sa ženama. Međutim, kad bolje razmislim, ne bih voleo. Ingmar Bergman
  • „Ja sam filantrop: pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole osetiti užas i strah. Alfred Hičkok.
  • „Nikad nisam rekao da su glumci stoka. Zapravo sam rekao da bi se prema njima trebalo ponašati kao prema stoci“. Alfred Hičkok.
  • „Snimati filmove za mene, najpre i pre svega, znači ispričati priču. Ta priča može da bude neverovatna, ali ona ne treba nikada da bude obična. Poželjno je da bude dramatična i humana. Drama, to je život iz koga su isključeni svi dosadni momenti. Alfred Hičkok.
  • „Imamo nekoga ko ima neuobičajeno velik, neurotičan strah od nereda. Odatle izvire Hičkokova umetnost. On posmatra ljude samu u stanju nereda. Svi ti ljudi misle da kontrolišu situaciju, misle da su moćni, misle da su sređeni – a u jednom trenutku on naglo izvlači tepih ispod njihovih nogu samo da bi video njihove reakcije. Dru Kasper

Ostali radovi

U periodu od 1955. do 1965. Hičkok je bio domaćin i producent dugotrajne televizijske serije Alfred Hičkok vam predstavlja. Zahvaljujući filmovima koje je do tad snimio, njegovo ime postalo je sinonim za saspens, a radeći TV-seriju postao je poznat široj javnosti. Njegov glas prožet ironijom, njegova pojava te osoben stil ponašanja odmah su uočeni i često su bili predmet podsmeha. I sam je režirao nekoliko epizoda serije, a izazvao je pravu buru u redovima filmskih radnika kada je odlučio da igrani film Psiho snimi koristeći usluge televizijskog osoblja. U kasnim 80-im godinama proizvedene su nove epizode serijala, pri čemu su se koristili Hičkokovi uvodni govori iz stare serije.

Hičkok je takođe ovekovečen i u štampanom obliku, kao junak u to vreme vrlo popularne serije detektivskih priča Alfred Hičkok i tri detektiva. To su bile inteligentno i vešto napisane priče sa likovima koji su bili mnogo mlađi nego u to vreme popularni Hardijevi dečaci. Nakon što je pročitao priču o zamršenom slučaju ‘dvorca i papagaja, koji su tri detektiva vrlo vešto rešili, Hičkok odlučuje da piše uvodne tekstove gde je, u ulozi filmskog reditelja, mladim detektivima zadavao nove slučajeve. Na kraju svake knjige Hičkok diskutuje o slučaju sa Džupiterom Džonsom, Bobom Endruzom i Piterom Krenšoom pri čemu mu detektivi iznose svoja viđenja slučaja.

Nakon Hičkokove smrti, ulogu mentora i prijatelja trojice dečaka preuzima izmišljeni lik penzionisanog detektiva Hektora Sebastijana. Zahvaljujući dostignutoj popularnosti, izdanje Alfred Hičkok i tri detektiva nekoliko puta je preštampavano iako su najnoviji reprinti naslovljeni samo kao Tri detektiva. Tokom svih ovih godina izdavači su nastojali da zamene Hičkokov lik u knjizi drugim protagonistima, naročito u ranim izdanjima knjiga.

Na vrhuncu slave, Hičkoku je ponuđeno da piše uvodne tekstove za izdanje pripovedaka poznatih autora koje bi u zaglavlju nosilo njegovo ime. Sve pripovetke su trebale biti trileri sa naglašenim elementima saspensa. Naslovi tih izdanja su bili Muzej čudovišta Alfreda Hičkoka, Hičkokove natprirodne priče strave i napetosti, Napete priče Alfreda Hičkoka, Veštičji napitak Alfreda Hičkoka, Galerija utvara Alfreda Hičkoka i Ukleta kuća Alfreda Hičkoka.

U kolekciji su zastupljena mnoga poznata imena pa tako i Širli Džekson (Stranci u gradu, Lutrija), T. H. Vajt (Mač u kamenu), Robert Blok, H. Dž. Vels (Rat svetova), Robert Luis Stivenson, Ser Artur Konan Dojl, Mark Tven te autor Tri detektiva, Robert Artur.

Filmografija

Nemi filmovi

Zvučni filmovi

Najčešći saradnici

Sara Olgud – irska glumica; Ingrid Bergman – švedska glumica; Karl Brison – danski glumac; Madlen Karol – engleska glumica; Lio Dž. Karol – engleski glumac; Džozef Koten – američki glumac; Hjum Kronin – američki glumac; Robert Kamings – američki glumac; Džoan Fontejn – britanska glumica; Džon Forsajt – američki glumac; Ferli Grejndžer – američki glumac; Keri Grant – britanski glumac; Kler Grit – britanska glumica; Lilijan Hol-Dejvis – britanska glumica; Gordon Harker – britanski glumac; Tipi Hedren – američka glumica (pravo ime Natali); Hana Džons – britanska glumica; Malkom Kin – britanski glumac; Grejs Keli – američka glumica; Čarls Loton – britanski glumac; Džon Longden – britanski glumac; Piter Lore – britanski glumac; Majls Mander – britanski glumac starije generacije; Vera Majls – američka glumica; Ajvor Novelo – britanski glumac; Eni Ondra – poljsko-češko-austrijsko-nemačko-francuska pevačica i glumica; Gregori Pek – američki glumac; Džesi Rojs Landis – američki glumica; Džejms Stjuart – američki glumac; Džon Vilijams – američki glumac;

Dodatna literatura

  • Fransoa Trifo: Hičkok, Institut za film,Beograd, 1987. Serija razgovora sa Hičkokom koje je vodio ovaj uticajni francuski reditelj. Radi se o značajnoj knjizi, iako neki zameraju Trifou na nekritičnosti.
  • Lič, Tomas: Enciklopedija o Alfredu Hičkoku, Čekmark buks, 2002. Izvanredna jednotomna enciklopedija o Hičkoku.
  • Djutelbom, Maršal; Pogju, Liland (urednici): Tekstovi o Hičkoku.IowaStateUniversity Press, 1986. Sveobuhvatna zbirka školskih eseja o Hičkoku.
  • Spoto, Donald: Umetnost Alfreda Hičkoka. Anchor Books, 1992. Prvi detaljniji prikaz Hičkokovih radova koji je dao jedan Amerikanac.
  • Spoto, Donald: Mračna strana genija. Ballantine Books, 1983. Hičkokova biografija koja sadrži kontroverznu analizu Hičkokove psihologije.
  • Gottlieb, Sidney: Alfred Hičkok: razgovori. University Press ofMississippi, 2003. Zbirka razgovora sa Hičkokom.
  • Conrad, Peter: Hičkokova ubistva. Faber and Faber, 2000. Izrazito subjektivna i neubičajena rasprava o Hičkokovom opusu.
  • Rebello, Stephen: Alfred Hičkok i snimanje Psiha. St. Martin’s, 1990. Intimistički detaljna priča o snimanju Psiha hvaljena kao jedna od najboljih knjiga o filmskoj umetnosti uopšte.
  • McGilligan, Patrick: Alfred Hičkok: život u tami i svetlu. Regan Books, 2003. Iscrpna rediteljeva biografija.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*