Резултати конкурса за награду „Андрићева стаза“ за прву збирку приповиједака, објављену у 2015.години

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

andricЖири у саставу: Душан Јовановић (предсједник), Бранко Брђанин Бајовић и Симеун Симић једногласно је одлучио да награди Катарину Ковчин, младу списатељицу из Сомбора, за збирку приповједака „Крпене лутке“, објављену у новосадској „Матици српској“, у  већ афирмисаној едицији „Прва књига“.

Жири оцјењује да је Катарина Ковчин својом књигом „Крпене лутке“ (до сада и једине објављене), успјешно, и чини се, веома храбро, закорачила на терен једне изазовне и захтјевне теме. Она се, наиме, у својој књизи бави наративом болести, рекло би се, на свјеж, увјерљив и свеобухватан начин. И то болешћу „психичког поремећаја“, односно „лудила“, која је у књижевности највише експлоатисана тема . Мотив „лудила“ је уједно и покретачка снага књижевне праксе уопште, универзални алат за „освјежавања поступка“, како би рекао Бахтин.

Јунаци њених прича су они „одбачени“ (пацијенти са профилом поремећаја, злостављаних особа, порочних и депресивних људи) из психијатријске установе „Боривој“, преко чијих трагичних судбина списатељица открива не само лице и наличје савременог српског друштва већ и тамне стране модерног (дехуманизованог) друштва уопште. Она, у ствари, прати онај простор људске тјескобе коју су, како каже Ерих Фром у „Бјекству од слободе“, предвидјели „визионарски мислиоци већ у 19. вијеку“ (понајприје Кјеркегор и Ниче). О њему свједочи и грозоморни, бирократизовани свијет Франца Кафке, у који се заглибио савремени човјек,  не налазећи, још увијек, из њега излаз. Управо ту интелектуалну матрицу, односно метафизичко предиво, списатељица настоји интегрисати  у тијело свог текста (мото њене књиге је један Хамлетов монолог, многи наслови прича су интертекстуалне нарави, као што су „Сан Јозефа К.“ и „Питијин оклоп“, на примјер), увјерљиво свједочећи да овај тип прозе није лако остварив без интертекстуалног „памћења“ и свеобухватне перцепције модерне културе, на чему списатељица инсистира. Додуше, свијест јунака њених прича, који су припадници различитих социјалних слојева (глумац, професор, свештеник, радник…) обједињује унисони, нараторски глас управнице установе, др Корнелије Косов (гласовни састав овог имена сасвим очито сугерише да се иза њега скрива сама списатељица), али са зналачким продубљивањем тематског регистра књиге и његовим веома успјешним језичко-стилским саображавањем. Ове приче (којих у „Крпеним луткама“ има укупно 13) могу се посматрати и као својеврсни „исјечци“ из психијатријског живота, дати кроз наративну визуру управнице и психотерапеуткиње душевне болнице „Боривој“, др Корделије Косов, која је такође имала проблема са менталним здрављем, што је један од клишеја из представа (најчешће тачних) о животу психијатара, но и својеврсни „гарант“ увјерљивости рукописа (како би то видио В.Бут, на примјер). Приче се могу читати и као својеврсна дијагноза болести друштва, гдје су пацијенти само трагични производ тога друштва, чију „најтачнију“ дијагнозу може, ваљда, утврдити једино умјетност, говор Другог. Зато ова трагика „одбачених“, ма колико призивала патњу и бол, ипак је и прича о животу, нади и излазу. А то је можда и најважнији разлог зашто овај приповједачки глас треба охрабрити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*