Резултати конкурса Вукови ластари

Filed under: rezultati konkursa,Srbija |

vuk2Песнички конкурс ,,Вукови ластари“

ОДЛУКА ЖИРИЈА

Жири у саставу. Светлана Спајић, песник, Мирјана Ковачевић, професор, и Драган Марковић, песник, састао се 31. 10. 2016 и донео следеће закључке.

На традиционалном песничком конкурсу „Вукови ластари“ који по 42. пут организује књижевни клуб КУД „Караџић“ ове године су учествовали, како потврђени, етаблирани песници, тако и песници чије певање се тек кристалише у самосвојно и особено поетичко градиво. Песници из читаве Србије и расејања су својим изузетним остварењима учинили посао жирија веома сложеним и незахвалним. Ипак, одлучено је да се награде доделе следећим песницима:

НАГРАДЕ У КОНКУРЕНЦИЈИ ЗА НАЈБОЉУ ПЕСМУ

1. награда МОМЧИЛО БАКРАЧ, ВРБАС
За песму МИРНА ПРИРОДА

2. награда ВЕСНА РАДОВИЋ, БЕОГРАД
За песму ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ

3. МАЈА ЈОВАНОВИЋ, ДЕРОЊЕ
За песму ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА

Похвале

1. ЖЕЉКА АВРИЋ, СРЕМСКА МИТРОВИЦА
За песму БУЂЕЊЕ
2. ЈАСМИНА ЉУБИНКОВИЋ, ВЕЛИКО СЕЛО
За песму ИЗВОРИШТЕ

НАГРАДА „СТОЈАН СТЕПАНОВИЋ“ ЗА НАЈБОЉИ ЦИКЛУС ПЕСАМА

КАЈА ПАНЧИЋ МИЛЕНКОВИЋ, ПИРОТ
За циклус ОКРЕЧЕНИ ЗИДОВИ

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

Песма „Мирна природа“ је заправо рукопис-слика, палимпсест у ком се алегоријска дубина раслојава под водом у којој „риба не зна свога имена“, све док се сасвим не оголи у призор чисте Истине. Кроз дискретно наговештену персонификацију уловљена риба која није тек пуки објект, преображава се у екстатични доживљај човека који је једновремено и господар и заробљеник лепоте у срцу туробне данашњице. Песма Момчила Бакрача је и кроз однос ловац – ловина приказ унутрашње борбе савременог човека са демонима сопствене природе у немогућности да се одупре пориву да ,,нахрани своју ситост“.

Ренесансно распричан, онај који провлачи нит сентимента кроз песму Весне Радовић „Вечери поезије у Москви“, констатује да је „поезија у ћорсокаку“, чезне за поновним васкрснућем песничке авангарде „из шездесетих.“, сетно рекапитулирајући целокупност свога трајања. Овај лирски запис је и успоменар и посвета великанима поезије који су свет разумели и опевали несвакидашњом словенском осећајношћу. Глас разума и честитости, изгнан из осињака цивлизицације, позива нас да се дишући поезију вратимо вајкадашњим хуманистичким вредностима.

Маја Јовановић у песми „ Последња станица“ непрестаном запитаношћу, покушава да разуме и разреши вековни усуд свог ромског, несмиривог народа, који у луталаштву испуњава судбину истинске ходочасничке посвећености. Ова песма је и молитва и вапај и прекор Свевишњем, и безгласни јаук који прераста у химничну лирску исповест жене која напослетку жели мир и одмор у једном тихом кутку, „ на једној столици, у једној кућици, под једним дрветом, али не са горким плодовима.“

Циклус песама „ Окречени зидови“ Каје Панчић Миленковић, својеврсна је критика доминантних пошасти овог онеспокојавајућег тренутка који траје док „пут између цвета и плода постаје све дужи“. Човечанство се батрга, а појединац усамљен, обезличен и обезљуђен, тражи некакву сићушну смисленост. Егзистенцијална мучна пресабирања се ни у прозрацима оптимизма не могу отети утиску да је хуманост потонула у мутљаг отуђења и претње опстанку која виси над нашим главама. Све је јасно и транспарентно, а опет „не разликујемо крв од мутне воде, ни лице од окреченог зида“.

У Лозници,
01. 11. 2016. год.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*