На трећи распис за најљепше љубавне приче „Мргуда“, које награђујемо сваке године на Кочићевим данима у Дољевцу у организацији Културно просветног друштва Троречје Кочане, јавило се више од 70 аутора са исто толико прича. Читали су их и вредновали чланови жирија: професорка Ана Милетић, песникиња Јасна Миленовић и, у својству предсједника, Бошко Ломовић. Свако од нас је приче оцењивао од 1 до 10, а збир оцена за сваку причу је дао следећи резултат:
ПРВА награда припада причи ИСПОД ПОВРШИНЕ, са освојених 22 поена, а решењем шифре, открисмо и аутора. То је ДАНИЈЕЛА БОЖИЧКОВИЋ РАДУЛОВИЋ из Петровца на Млави.
ДРУГА награда иде у руке АВРАМА СИМИЋА из Крушевца чија је прича ПАД У ВЕЧНОСТ добила од жирија 21 поен.
По 20 поена су освојиле приче: ИЗ ЊЕГОВОГ СРЦА, а послала ју је на распис БРАНКА МИЛЕТИЋ КОВАЧЕВИЋ из Берана, и НА ОГЊЕНУ МАРИЈУ, љубавна прича БРАНКИЦЕ ЖИВКОВИЋ из Пуковца.
Читајући њихове био-библиографије, радујемо се што је све четворо награђених дуже времена и озбиљно бави књижевним послом, да су објављивали књиге или се оглашавали у часописима за књижевност, те да је ријеч о високообразованим особама.
Жири предлаже организатору Кочићевих дана да додели и похвале ауторима чије су се приче нашле у десет најбољих, а нису награђене. То су приче: ЉУБАВ НЕ УМИРЕ Вид-Вицко Вукелић, Бањалука
(17 поена), АРХЕТИП Владимир Перић, Београд (15), ЈАДАЦ Наташа Милић, Београд (15), ЗМАЈЕВО ОКО Tања Ђурђевић, В. Градиште (14), ПОВРАТАК РАТНИКА Стамен Миловановић, Ниш (14) и ЧОВЕК (НЕ)ВОЉЕ Душан Мијајловић, Ниш (9).
На крају, ево по неколико реченица о награђеним причама, заправо утисака жирија који су нас опредијелили да их издвојимо и наградимо.
Првонаграђена прича „Испод површине“ је примјер успјеле експресионистичке прозе. Ауторка Данијела Божичковић Радуловић из Петровца на Млави добрано влада елементима за такву причу: раскошним стилом, способношћу трансформације у свога јунака уласком у његову интиму, безмало микроскопско уочавање детаља, познавање умјетничког надахнућа и технике (и сама се дружи са кистом и бојама) да се „мешавина боја“ и сјећања из ока и срца оваплоте на сликарском платну. Иако до самога краја (и то је литерарно мајсторство) читалац не наслућује да све то што види и доживљава прелазећи мост, има везе са љубавном причом, ипак све се стопи и сажме у – сад је свеједно да ли стварну или имагинарну љубав – слику на штафелају: „Девојка у измаглици, чврстих облина, сањалачких очију, полуотворених меснатих усана, склупчана меко и умиљато, гледа са платна: тајанствена, нежна, доминантна…“ Рекли бисмо: конац дјело краси, а Данијелино дјело је ова прича, дата у четири уистину филмска кадра, чије секвенце у покрету готово гледамо док причу читамо. Речју, вансеријска, модерна проза.
Потресна слика истинитог догађаја од пре четири деценије која је, данас, поприми митске размјере – то је прича „Пад у вечност“ Аврама Симића из Крушевца. У овој причи су двије приче. Једна је о трагичном крају осамнаестогодишње дјевојке која, бранећи своју част, скаче у амбис с 11. спрата; њен подвиг – с правом га тако називамо – достојан је епилога старогрчких трагедија. Друга прича је суптилно дочаран однос приповједача према тој дјевојци који је испољен у веома комплексном осјећају дивљења, жаљења, осуде, тихог протеста, љубави… Наратор нам то покушава објаснити: „Могу рећи и да је – волим. Некако чудно делује када волите неког ко више није жив и кога нисте познавали лично, али зар нисмо тако волели Гандија, Теслу, Тита, Шекспира, Десанку…“ Посљедњи пасус приче је тренутак у којем пичије парце „као да стварно пада с неба“, на његовом длану изниче у поетски обелиск.
Бранка Милетић Ковачевић из Берана се, причом „Из његовог срца“, најближе примакла задатој теми у распису – љубавној причи какву сви желимо да нам се догоди. То је историја љубави богата сновима, дивним слутњама, испуњеношћу тренуцима у којима све око себе волите и свима праштате и у којима вам се чини да све око вас, обликом, бојом и звуком изговара реч – љубав. Прича је у поетским монолозима њих двоје, у малим химнама. „Постајали бисмо свјесни да смо некако отргли једно друго од остатка свијета и стварности, и украли тај тренутак само за себе“, каже ОН. „Стапали смо се загрљајима у којима је било и неба и мора, иако се у тим сумрацима небо једва могло и назрети опијеним очима, а таласи мора су били стотинама километара далеко“, дочарава нам ОНА. Учини ли вам се да је то више сан него извјесна стварност о љубави, знајте да гријешите. Ако је нисмо доживјели, сами смо криви.
И друга трећенаграђена прича „На Огњену Марију“ Бранкице Живковић из Пуковца свједочи да је права љубав могућа, али да тражи смјерност, вјеровање, искреност, стрпљење. Прича се догађа у селима (једном војвођанском и другом поморавском), окићена је рустикалним обиљежјима (вашар, пољски радови, дјевојачки вез, сокачарски трачеви) који се, свако на свој начин и у своје вријеме, уплиће у њен ток. Бранкица је зачиње, развија и довршава из перспективе дјевојке именом Чарна, у њој акцентује притајено буктање љубави, док се момачка очитује тек на завршетку: „Ево девојке са чарним очима! Ево моје Чарне!“ И да све изгледа убаво „као у причи“, ауторка завршава: „Венчали су се на сабору те исте године. На дан када су се први пут видели. На Огњену Марију“.
У Дољевцу, 24. 8. 2017.
У име Жирија,
Бошко Ломовић, предсједник
Pročitajte i:
