Резултати конкурса КК СИРИН – Зрно лудости

Поштовани учесници у конкурсу,

обавештавамо вас да је песничко вече одржано 12. децембра 2015. године, с почетком од 19:30 часова у клубу Тесен. Желимо да се захвалимо свима који су учествовали, као и онима који су дошли да читају и слушају квалитетну књижевност.
Свакако да нам је била велика част и надамо се да ћемо испунити ваша очекивања и наде које полажете у наш мали клуб.
Морамо поменути награде, дакле награде су, сматрамо, отишле у праве руке, и то:

Прво место – Жаклина Манчић
Друго место – Весна Вујић Ршумовић
Треће место – Катарина Ковачевић
——————————————————————-
У ужи круг су такође ушли и:

Сара Јовановић, Саво Шкобић, Дејан Николић, Јован Бундало.

Песма коју је послала Жаклина Манчић:

Сергеј

Нисмо се ми срели у Београду, Питеру, Москви или на Криму,
већ у Риму…
И није нас возила тројка кроз чаробну руску зиму…
Не, наше су се очи среле
насред Сикстинске капеле,
док смо се дивили бравурама Микеланђела,
а руке плеле пред Замком од Анђела
и док смо, пролазећи поред Колосеума,
тражили цркву Светог Петра у ланцима.
Нисмо ми имали ни беле ни темные ноћи
али смо веровали да ћемо моћи…
о… не знам шта, да ћемо моћи…
Јер, дорогой товарищ Лоика,
ти ниси био момак а ни ја девојка,
био је то само пословни сусрет инжењера
али је словенске душе спојила иста вера
и није било оно што није смело бити
али и ја и ти,
знали смо да ћемо се целог живота сећати…
И стизала су годинама писма дуга,
луда, занесена, пијана… као транссибирска пруга.
Носила су за моју косу конфете-хладне сибирске звезде,
оне крупне, што попут фењера широким небом језде,
и матрјонушке за собу у којој су се решавали интеграли
јер само су они и знали
да често, Невским проспектом,
разговарајући тихо, шапатом,
ходају две сене,
прозирне, чврсто припијене…
лутају до свитања ноћи целе,
пламтећи од жеље,
тражећи Смоленку да се матушки Ксенији поклоне
и чврсто зажеле жељу кад се на зид часовње наслоне.
О драги мој товарищ Лоика,
Ниси ти био момак а ни ја девојка…
И ниси био Рајевски, ни ја Ана Карењина…
А тако нас је грејала свака ледена зима,
кад смо, у дугим вечерима, после рада са студентима,
у својим домовима,
пили ракију и вотку, крепили се палачинкама и блинима,
раздвојени непребројивим километрима,
сањарећи да бар један једини сат заједно, крај камина,
слушамо хармонику која сетно, у даљини, цвили..
О Серјожа, мили,
Сан је чипка коју исплетеш како пожелиш,
ставиш у рам сећања,
и живиш од обећања…
Да! Од обећања и себи и другима
да ћеш се свакако, већ колико сутра, пробудити,
наставити са обичним људима, док живци пуцају, напети…
А онда авај! Очи се залепе за витку брезу испред куће,
дрвце, које си ти нашао лутајући кроз тамо неко беспуће
и која се, неким чудом, после толиког путовања,
усправила у долини питомог Поморавља…
Милују се кроз телефонску слушалицу гласови,
увијају као дуговрати ждралови
које широком Невом носе валови,
док кроз Зимски дворац лепршају кринолине,
свирају виолине
и Пушкин страда у двобоју,
штитећи љубљену своју…
док Ломоносов сања таласну теорију светлости…
О, мој Серјожа… за нас, видиш, нема милости,
а усне бриде, пуца кожа,
као од реза убојитог ножа,
јер, дорогой товарищ Лоика,
ти ниси момак а ни ја девојка…
И већ толико година ова прича,
саткана од слатког, болног грча,
која заправо не постоји,
наше дане боји
и исписује странице наших живота…
О драги… није ме због тога срамота,
јер сан је чипка коју плетеш како пожелиш
и док на јави не можеш да се селиш,
увезан оковима тривијалних дана и ноћи,
заправо су неограничене твоје моћи,
јер душа безгранично може да лута,
да се сељака, безброј пута.
И мада деца наше деце неће имати заједничке слике,
неће наследити наше заједничке навике,
јер није било оно што није смело бити,
ипак и ја и ти
целог живота ћемо се сећати…

Срдачно,
КК СИРИН

Pročitajte i:

• Mladen Vuković – Pesme o ljudima
• Konkurs za najbolji neobjavljeni roman
• Конкурс „Млади мај“
• Конкурс „Ода сунцокрету“
• Peter H. Fogtdal – Mango plesač
• Књижевна награда Ђура Јакшић
• Конкурс за најлепшу песму написану на дијалекту