Коначни резултати VIII књижевног конкурса Шантићево перо 2014.
Стручни жири у саставу:
Мирослав Кокошар, српски песник за децу
- др Маја Вукадиновић, културолошкиња и медијска аналитичарка
- Татјана Мунижаба, проф. српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији
- Душица Филиповић, проф. српске књижевности и језика,селекторка радова и стална чланица жирија
прогласио је победнике:
Поезија – млађи разреди
- Лука Баровић 4/2, Одлазак, ОШ „Владислав Рибникар“, Београд
- Лав Лукић, 4/1, Крив је јастук, ОШ „Никола Тесла“, Београд
- Димитрина Магазин, 3/1, На јастуку моје баке, ОШ „Ђура Јакшић“, Кикинда
Најбоља песничка збирка:
- Лав Лукић, 4/1, Велико спремање, ОШ „Никола Тесла“, Београд
Похвале:
- Катарина Вулић, 3/5, ОШ „Станислав Сремчевић“, Крагујевац
- Никола Свилар, 4. разред, ОШ „Милоје Васић“, Калуђерица
- Петар Атанасовски, 2. разред, ОУ „Љубен Лапе“, Скопље, Република Македонија
- Теодора Илић, 3. разред, ОШ „Алекса Шантић“, Калуђерица
Проза – млађи разреди
- Неда Тодоровић, 3/5, „Баба твитераш“, ОШ „Станислав Сремчевић“, Крагујевац
Похвале:
- Софија Матовић,1/4, ОШ „Цар Константин“, Ниш
- Ања Петковић, 3/2, ОШ „Алекса Шантић“, Калуђерица
Поезија – старији разреди
- Ема Стојановић, 6/2, На бакином јастуку, ОШ „Вук Караџић“, Кладово
- Адријана Ламбић, 5/3, На бакином јастуку, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток
- Александра Остојић, 7/4, Чололадна киша, ОШ “Вук Караџић“, Бијељина, Република Српска
Најбоље песничке збирке:
- Алекса Глушац, 8/3, Негде иза краја, ОШ „Никола Тесла“, Београд
- Мајда Амбруш, 6. разред, Има ли броја за стопала моја? ОШ „Свети Сава“, Панчево
Проза – старији разреди
- Јана Куљић, 6/6, Кад би бар један дан личио на сан, ОШ „Алекса Шантић“, Калуђерица
- Милан Ђуровић, 8/2, Супер бака без јастука, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток
- Милош Ћетковић 7/2, Плаво и топло, ОШ „Васа Пелагић“, Београд
Најбоља прозна збирка
- Ксенија Станковић, 7/2, Приче са бакиног јастука, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток
Поезија – средње школе
- Мелиса Кадрић, 4. разред, Живот, Гимназија Лукавац, Босна и Херцеговина
- Милица Ракићевић, 4.разред, А где је живот?, Средња медицинска школа „Др Миша Пантић“, Ваљево
- Јована Лекић, 1.разред, Живот је свуд’ око мене, Гимназија у Лазаревцу
Награда за оригиналан поетски и прозни приступ теми:
- Анастасија Коцић, 3. разред, Ако прећутим, ако заћутим, Уметничка школа у Нишу
Похвале:
- Андрија Радуловић, 2. разред, Жеља за променом, Техничка школа Трстеник
- Алекса Радојловић, 4. разред, Недеља изјутра, Гимназија Ћуприја
Проза – средње школе
Због изузетне конкуренције и аутентичних поетичких приступа, жири је одлучио да у овој категорији додели четири равноправне награде:
- Катарина Драгићевић, 3/3, Можете ме звати Смрт, Гимназија Чачак
- Мартина Манчев, 2. разред, Љубав на њупаџијски начин, Песничка радионица Народне библиотеке „Детко Петров“, Димитровград
- Драгана Ангелов, 4. разред, Обрачун, Песничка радионица Народне библиотеке „Детко Петров“, Димитровград
- Драгана Половина, 2/7, Повратак, Гимназија Чачак
Похвале:
- Анђела Цветковић, 3. разред, Дах слободе, Гимназија „Вук Караџић, Калуђерово
- Лука Вељковић, 4. разред, Где је живот?, Прва нишка гимназија „Стеван Сремац“
- Невена Антић, Зарез је наш знак, Техничка школа Књажевац
Набоља литерарна секција:
- Радионица креативног писања Алхемија речи при књижевном клубу „Велимир Рајић“ из Алексинца; ментор: Александра Павловић, проф. књижевности и српског језика
Награда за најбољи менторски рад са ученицима и менторско образложење рада:
- Марија Брковић, проф. српског језика и књижевности, за збирку ученичких радова литерарне секције Гимназија – Краљево: Некада давно био један источник, а преко седам мора и седам гора, на путу за будућност, стоји Истина
Свим награђеним и похваљеним ученицима и њиховим педагозима и школама честитамо, а све овогодишње учеснике из свих 60 школа и културних установа широм региона, колико их је ове године учествовало, позивамо да се и наредне године боре за награду Шантићево перо. Тему будућег Конкурса објавиће овогодишњи председник жирија, песник Мирослав Кокошар.
У Калуђерици, 15. маја 2014.
проф. Душица Филиповић
селектор Конкурса
Melisa Kadrić: Život
Uskomešana tijela vode se smjerom kazaljke na satu
Dok im je perspektiva već viđena u poganom blatu.
Pogani ljudi koračaju uzgidnute glave
Prljavih obraza asocirajući me na leševe.
Sve su to minijature koje čine
Karneval od današnjeg života.
Nije li život čudotvorstvo,
Energična zelena rijeka
Što vazda teče kroz uvale međ’ brdima poleta?
Nisu li i ta brda sudionici života?
Dižu se čak i do žudne grude nebeskog svoda
Gdje katkad uspijeva da proleti poneka zalutala roda.
Svud je oko nas i kreće se postepeno
Kao kazaljka na velikoj katedrali u centru hodajućih leševa.
Raznorazne boje u sebi nosi,
I kao vjetar uskoleba svoj zanos pa ti katkad prkosi.
Svaka kula, pećina i jama
Polje, izvor i čaršija su sinovi života našeg.
Kroz život moraš goniti noge onako kako ti šapće Božiji glas
I u svakoj kapljici rose moliti za sopstveni spas.
Spasi se dok nije odzvonio kasni čas,
A kad kasno dođe, molit ćeš da sve iznova tvoja noga prođe.
Kasni čas- čas tamne smrti uzet će te sebi
Uprkos naletu tvog opiranja i uskomešanja.
Smrt ne bira, kao i život.
Gdje je život?
Gledaš u njega već godinama al činiš teški karneval od njega.
Ne znaš da ga živiš!
Rekoh ti,
Život je rijeka- u njoj moraš znati da plivaš
Život je brdo- po njemu moraš naučiti da se vereš.
Život je šah, igra vremena u kojoj se mozak tijesno znoji.
Ti si pijun u šahovskom polju- moraš postati kralj.
Budi kralj sopstvenog karnevala
Ali ne budi lešinar koji je čak i rođenu zvijezdu pojeo.
Nisi odlomljen od Boga čisto onako
Jer se Bog igrao sa tvojim sastojcima.
Stvoren si da budeš neko u cenrtu pobuđenog stanja
I svima poletno saopštiš da život je vrijedan.
Budi glasnik i čvrsto s vrha kule se oglasi,
Život je rijeka u kojoj ću da plivam
Život je brdo uz koje ću da se verem!
Ako te pitaju da li plivati umiješ,
Da l’ ćeš pasti s brda ako se uzvereš?
Ponovo još glasnije reci :
Ako padnem znat ću gdje sam bio,
Ako se u rijeci ugušim bar ću biti sretan
Što sam se iz nje časno vode napio!
Luka Barović: ODLAZAK
Na bakinom jastuku
leži ptica plava,
a na ptici plavoj
sanja jedna glava…
Rukom mazi ćoškove
kao da su krila,
tu je nekad bakina
nežna ruka bila…
Sa plavih visina
vrati mi se bako,
tvoje malo unuče
nije tako jako.
Nije tako hrabro
da suzu savlada,
a nije ni spremno
da sa tugom pada…
Na bakinom jastuku
leži ptica plava
a na ptici plavoj
plače mala glava…
Јована Лекић: ЖИВОТ ЈЕ СВУДА
Склопи очи.
Лако се докучи.
Питање једно
видим да те мучи.
Где год пођеш,
где год сад скиташ,
знам да не можеш
да се не запиташ.
Да л’ сунце сија,
ил’ снег сад веје,
знам да се питаш:
живот где је?
Знам да се питаш
јер питам се и ја.
Да л’ је живот ту у цвећу,
ил’ у звезди што се сија?
Често размишљам,
мисли се роје.
Да л’ живот прође
некад и кроз песме моје?
Да л’ да питам оно маче,
ону бебу што сад плаче,
или пчеле што се роје,
храстове што године броје?
Можда да само зажмурим.
Не треба да тражим, јурим.
Не мора да прође време,
Живот је свуд’ око мене!
Живот је тамо,
на оној слици,
на плавом небу,
у овој птици,
.
У мирном мору,
у старом бору,
у белом цвету,
у малом детету.
У Дрини, у Неви,
у срни, у Севи,
у пчели, у мраву!
Зар нисам у праву?
Погледај! Зар није дивна слика?
Лепота ова, сва њена чуда?
Ево ти одговор:
за једног песника,
за човека попут мене,
живот је – свуда!
Лав Лукић : Крив је јастук?
Опет нисам спaв`о јуче!
Мислио сам стена пуца,
мислио сам гром да туче…
а у ствари баба хрче.
За доручком сви су љути.
Кафа стоји. Тата ћути.
Мама мршти бело лице,
ко бајаги те-ве гледа.
Ја се знојим јер се сетих
писмени из српског вреба,
као да ми и он треба.
,,Крив је јастук“, баба вели,
,,не будите невесели“.
Слаткише нам потом дели.
Окрећем се као зврк,
док се тати смеши брк.
Није да на мами штеди,
ал` она је на дијети.
Чоколада јој не вреди.
Све је лепо, све је красно,
само једно није јасно.
Бабин јастук ако кривим
што хркање маме, тате
једва могу да преживим?
АНАСТАСИЈА КОЦИЋ: ГДЕ ЈЕ ЖИВОТ?
Рађање
Осакаћена, располућена,
разљуђена, разграничена
расбаштињена, раскосовљена,
разнемањићена, расћириличена,
расрбљена, однарођена, земља утамничена…
Унакажени, обесвећени,
оскрнављени врх српског Синаја
развеја прах Васељеном
да заздрави, да просветли, да исцели
и разобличи зло наталожено у човеку,
да просветли затамњену и затрављену свест отету,
да из чиста мира,
на улици и кафићу, не долази до насиља,
јер зрно мржње почело је клијати
почесмо се због мрка погледа и убијати…
Да раздани, да зазвезди, да осмех нам дарује,
да отупи сечиво оштро што насред груди лежи,
да удигне поглед што ка земљи сада бежи-
раздањена младост звезде раскрива,
растављено саставља и прошива,
однарођено укорењује, разједињено уједињује,
утамничено раздањује…
Јутро је ! Рађа се сан из напукле таме… Долази свануће!
ГДЕ ЈЕ ЖИВОТ?
Нумерисане
Нумерисане стрепњом из ината
даме, старога заната,
готичарке, твитерашице,
просипате на фејсбук странице
бели пудер и црвена уста
тетоваже у очима ајфон кутка
пирсинг носа и пупка
у свему прве
специјална ефекат-сочива се мрве
сред продорног погледа ајлајнера…
Пузавицом страха и стрепње
обавијене ваше су кретње
ходате на штулама и платформама
у клубовима…
Зависнице попа, техно- звука и репа,
хорса, допа, крека
алкохола и никотина
разноразних кофеина…
Универзална мудрост вас мучи
препотентне
надмене
готичарке
фенсерице
дискретно истетовиране,
напуцане и андроиране…
Анорексичне дракуле, а испод шминке црне
титрају вам груди срне…
Испод шминке
фрустриране,искомплексиране и несрећне клинке,
вукодлацима опседнуте гладијаторке и помодарке
због фрустрације дебљине у корсет се увукле
сред анорексије и депресије радо би се потукле…
Флешбек чипке
заплеле у своју мрежу клинке
постале фанови бола и црнине,
гомилају у грудима болне празнине
сред животне стрмине…
ГДЕ ЈЕ ЖИВОТ?
Не буди зависник
У далекој земљи окова, потпуни крах,
секс, дрога , насиље и страх,
црна хроника,
шунд и хармоника…
Измакао контроли свет-
влада авет.
Опседају курјаци
и вукодлаци-
фрустрације
андроид апликације…
У једном дану ум ми помрачи
сијасет вести хронике црне:
војне интервенције-
хумане превенције,
остала без посла у новом роботском добу –
разнела се бомбом на очевом гробу,
испред сеоске продавнице –
распрострло се ремек дело сријског убице,
убио па бацио тела родитеља у септичку јаму-
пуштањем музике прославио каму,
убијена два су брата сред наркоманског рата…
Душа ми зебе…
Нимфоманка убила своје бебе –
да би могла да иде у свингерски клуб-
дражи јој пуб…
Кориснике дроге “Крокодил“болест буквално поједе живе-
дилера криве
што је застрашајући наркотик смешао
кодеин, бензин , црвени фосфор с дрогом помешао,
после узимања настаје судова крвних пуцање,
отварају се вене, настају гангрене
стврдњава се кожа(изгледа као крокодилска
одакле је наркотик добио име) наступа некроза
са костију им месо виси и трули- ум поремећен у тебе зури
или те сустигне Руфи (дрога за силовање) која им узима памћење скроз-
провалија им умом зјапи и однесе их ко брзи воз…
У далекој земљи снова кад рађа се зависност нова
а ти неприлагођен и слуђен, невољама разуђен
зависник не буди
нека те невоља не слуди
гордо подигни главу, љубављу испуни груди
човек човеку буди!
Драгана Половина: ГДЕ ЈЕ ЖИВОТ?
Седим у црвеној фотељи насред дневне собе. Стари сат откуцава поноћ. Први јануар. Званично, Нова година. Чујем врисак људи којима, очигледно, ова годинa представља нови почетак, можда даје неку нову моћ безнадежне наде. А шта ћемо ми који немамо ништа на овом свету, а камоли прилику за нови почетак?
Зовем се Петар Аксентијевић, али то и није толико важно. Рођен сам трећег септембра 1972. године у Ужицу. Имам 30 година и званично сам неспособан за живот. Да, неспособан, веровали или не, са својих 30 година сам осуђен на кревет и мировање. Ја сам богаљ. Човек са недостатком, оштећен у рату, роба са грешком, инвалид, како год желите.
Јави се кад год будеш могао! Чувај нам се сине!, биле су то последње речи које сам чуо пре уласка у зелено оклопно возило Војске Србије. Сео сам поред неког младића са наочарима који ми се чинио најприбранији у том тренутку. Звао се Ђорђе Благојевић. Студент медицине, из Београда, 21 година. Био је распоређен да иде у Гњилански округ.
Имао сам 20 година. Висок, здрав и прав младић. Јединац, понос породице. Вуковац у Петој београдској, најбољи просек на пријемном за ЕТФ. Пред нама је била светла будућност. Била, јер смо послати у рат. Баш, ни мање ни више, на Косово. Врховна команда ме је распоредила у Јањево, место са највише припадника хрватске националне заједнице. Тада заиста нисам мрзео никога и није ми била јасна мржња према другим народима. Но, наређења су наређења. Добар и узоран младић попут мене није се смео оглушити о наређења, чак ни по цену живота. Српска војска је на Косову, те 1992. године, убила преко 600 недужних становника Јањева и околних општина само зато што је тако наредио неки нечовек, зликовац, неко препун мржње. Нису ни нама остали дужни. И наше су бесомучно и ђаволски ревносно убијали.
Једне децембарске вечери добио сам наређење да одем у околно село и доведем једну девојку. Хрватицу, наравно. И довео сам је. Послушао сам наређење. Добар војник увек извршава све своје задатке. То ми је било у глави док сам је доводио. Истовремено ми се срце кидало. Оно што су наши војници радили, то не бисте могли ни да замислите. То војник!? То је отпад људског рода. Али, изгледа да је човек звер када мора, а јунак када сме.
Не знам где сам. Лежим у глувој, мрачној соби, али знам да нисам мртав, јер исувише ме боли. Као кртица у рупи користим мирис и додир. На болест смрди згужвани фротир. Ваљда сам у болници, најгоре слутим. Видим скорелу крв, под газом ме несносно сврби. Откривам се и седам на ивицу кревета. У том тренутку схватам да сам изгубио ногу. Тек касније сам сазнао да су нас ухватили на спавању, највероватније породица оне јадне девојке. Ништа боље и нисмо заслужили. Имамо ту срећу да смо уопште и живи.
Године су пролазиле. И тај рат се завршио. Када сам се вратио у свој родни град на западу Србије и када сам се у потпуности опоравио, очекивао сам од државе бар инвалидску пензију, нешто што ће ми омогућити донекле нормалан живот. Обећања је било на претек. И све је остало на томе – на пустим обећањима. Наша држава није способна да обезбеди ратном инвалиду пензију.
Имао сам 20 година. Најлепше године. Одличан студент. Имао сам све предуслове за успешан живот и успех ван Србије. А ја сам бирао да одем и браним своју државу. Зашто? Због кога?
Живот сам им оставио доле. У ствари, не знам јесам ли. Ја не знам где је мој живот.
Стари сат откуцава пола један ујутру.
Шта ћемо ми? Шта ћу ја? Где је мој живот? Да ли је било вредно? Шта ли је са Ђорђем? Где ли је она девојка сада?
Хиљаду питања, а ниједан одговор. Осим, можда, овог – мој живот је остао на Косову, оног првог јануара када сам постао богаљ. Остао је тамо и чека ме. Чека неког новог мене да одем по њега једног дана.
Мој живот је негде далеко одавде. Изгубљен. Изгубљен на Косову.
Pročitajte i:
