Recenzija romana “Ptica u kući” Darka Radovića

Filed under: Darko Radović,Presing izdavaštvo,recenzije,region,Srbija |

Piše: Simonida Milojković

“Borimo se ja i ja, stvarno i žestoko, i jedva čekam da neko pobedi”,kaže Mirko Aksentijević, glavni junak dela “Ptica u kući”, autora Darka Radovića.

Junak, ne samo ovog romana već i poslednjeg rata, sve vreme ratuje na dva fronta, a kako vreme odmiče ispostavlja se da je lakše savladati spoljnog neprijatelja nego pobediti sebe.

Njegov ambivalentan odnos prema ideji srpstva kreće se od stiha “za ideale ginu budale” do zaključka “mi muškarci Srbije nismo svoji, nego otadžbinski”.

Odgojen i hranjen pričama o časti ratnika, sin oficira učesnika NOB-a – od detinjstva zaslepljen sjajem srpske sablje sa balčakom od sterling srebra, njegovog teče Pere gardijskog kapetana Kraljevine Jugoslavije – zaključuje da “čoveka određuje ono za šta je spreman da umre”.

Koliko je tesno telo koje Mirko, uspešan poslovni čovek na polju sive ekonomije, voljeni suprug, otac, sin i brat deli sa pukovnikom Aksentijevićem pokazuju unutrašnji dijalozi raspolućenog glavnog junaka.

“Neka mi neko validan kaže šta je to iskonsko u nama što toliko košta u milionima duša, a mi mazohistički volimo to što smo Srbi. Koliko nas je odneo Veliki rat? Pa Drugi? Doneli su nam samo bol, patnju i razaranje”, pita se Mirko Aksentijević, ali uprkos žustrom odvraćanju oca, majke i supruge, dobrovoljno ostavlja dvoje male dece i udobnost života u Novom Sadu i posvađan sa svima, svojevoljno 11. marta 1992. godine kreće na ratište u Republiku Srpsku.

“Ptica u kući” jeste svojevrsni testament koji Mirko Aksentijević, piščev alter ego, ostavlja kao svedočanstvo o jednom vremenu, narodu, idealima i zabludama, o trogodišnjem ratovanju koje svojim specifičnim humorom opisuje kao “izlet sa pucanjem, kukanjem i ranjavanjem”. Tri puta ranjen “po jedanput godišnje, da ne bude uživanje za badava”, bez jednog uha i pola obraza, vraća se u Srbiju da telo poginulog vojnika preda njegovoj porodici u Koštunićima.

Osakaćen plačem majke kojoj donosi mrtvog sina; užasnut željom za ratovanjem koju, kao u ogledalu, vidi u očima mladića koji dočekuju svog poginulog druga; poražen istinom da je njegov saborac uzalud poginuo i da njegov mladi život nije trampljen za neku višu, opštu vrednost – junak romana se prvi put ozbiljno suočava sa sobom.

I taman kad čitalac pomisli da je pukovnik Aksentijević napokon završio svoj rat, i da će budući mir predati u ruke Novosađaninu Mirku, voljenom sinu, suprugu, bratu i ocu – kao kofa ledene vode stiže spoznaja da Mirko više ne postoji. Otac mu je umro, majka izgubila razum, žena ga ostavila, a deca ga zaboravila.

Pukovnik Aksentijević, ovoga puta bez Mirka, odlazi, ili se vraća “kući” s one strane Drine gde su ga već tri metka pogodila ali je preživeo jer ni na jednom, kako kaže, nije bilo napisano njegovo ime.

Nakon dvadesetak godina, na čamcu koji plovi Dunavom, pukovnik Aksentijević shvata da se onaj metak sa njegovim imenom sve vreme nalazi u šaržeru njegove “devedeset devetke”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*