Razgovor sa Brankom Selaković

Filed under: intervju,Srbija,zemlja |


   1.    Mnogi će reći da za broj objavljenih romana imaš malo godina. Kako je došlo do toga? 

Znam zbog čega si mi postavio ovo pitanje i hvala ti na tome. Ja nikako ne mogu da shvatim da neki ljudi imaju problem sa tim da postoje osobe koje od detinjstva znaju čime žele da se bave i da imaju sreće da to i ostvare. Ja sam osoba koja je uvek bila u svetu umetnosti, da li na sceni kao amater-glumica, recitator, reditelj predstava u svom kraju, novinar za školski list… ali uvek sam bila pisac, a nekoliko drugara me uvek zvalo kratko „pesnik“, i to u muškom rodu. Prvi roman sam počela da pišem u šestom razredu osnovne škole i izbrisala sve, jer sam imala i tada računar pa sam direktno unosila tekst ali bilo mi je suviše tehnološki suvo, materijalizovano, te sam se stoga latila papira i olovke. Sada se ne odvajam od lap-topa. Takođe sam tada odlučila da je možda prihvatljivije da pišem pesme jer me je profesorka kritikovala zbog talenta, smatravši da je rano da znam šta želim, da je bolje da budem trgovac, ili već nešto korisno (?!). Lepo sam joj pokazala! Ali sam svoj prvi roman objavila tek u 21. godini, zove se „Narcisi bojeni crno“. Onu prvu ideju sam zaključala negde u sećanju, pisaću nekad o tome. Pisanje je nasušna potreba, ja samo pratim svoj ritam. I ne pišem svaki dan, ali imam ideja za tri života. Jedna draga osoba mi je jednom rekla da sutra umrem, postigla sam više nego neko za ceo svoj vek. Ja bih dodala da sam uspela da ispunim svoje želje, i zbog toga moram biti zadovoljna. A svaki dan nosi novi cilj, pa ko pobedi.

   2.    Čime se najviše ponosiš u svom radu? Ima li nešto čega se stidiš?

Ponosim se što ne pripadam nikome. Što sam svojim radom dospela ovde gde sam i koračam dalje ne okrećući se na svakom uglu i ne vraćajući usluge nikome. Nisam obojena nijednom bojom i sloganom. A danas je najveće bogatstvo biti svoj, pripadati samo sebi. Čega da se stidim? Nečega što sam napisala, uradila… ne. Ali umem da se postidim zbog drugih, na njihovu glupost i nemar, pa me žestoko bude sramota kada gledam TV, slušam nekog „pametnjakovića-ćku“ i crvenim.

3.    Kako si zašla u područje multimedijalnosti? Šta to za tebe predstavlja?

Multimedijalnost je danas u svim domenima umetnosti, jedan slikar svoj rad mora i da publikuje u katalogu, da bi potencijalnim kupcima sve bilo „spakovano“ na nekoliko listova kartona, a gora je stvar što će taj neko baciti taj katalog, e to ume da zaboli. Ja čuvam kataloge, pozivnice, prospekte sa svih izložbi, predstava, književnih večeri… Tako poštujem kolege umetnike, ako ne mogu da priuštim da kupim njihovo rad. A moji kratki filmovi su samo moj izlet u jedan maštovit svet, za mene drugačiji način da prikažem svoje pesme, priče. Vidim da se ljudima dopada. Još zanimljivije je kada posmatram ljude na književnim večerima dok im snopovi svetlosti sa projektnog platna padaju na lice i prelamaju se u zenicama. Tada znam šta ko misli o mom radu. Nema laži. A slikanje je moj hobi. Valjda mogu da imam hobi?

4.    Reci nam nešto o svom sadašnjem književnom radu. Nedavno ti je izašao novi roman.

Da pred sajam knjiga prošle godine je objavljen novi roman, „Ljuta sam“. U velikom procentu istinito štivo, gde sam opisala život i putešestvije žena koje su invalidi, fizički zlostavljane, majke koje su se odrekle sebe zarad muževa, dece, usplahirene umetnice i žene, profesionalne prodavačice ljubavi u visokim političkim krugovima. Da bih izgradila neke od likova razgovarala sam sa fiziči zlostavljanim ženama, ženama invalidima, sa inspektorima i policajcima, čitala izveštaje i statističke podatke, posmatrala žene i osluškivala svaki damar, jer i ja sam žena pa mi je bilo jako važno da poruka bude jaka i usmerena na pravu stranu. A sve žene, iako nesrećne zbog onoga što su doživele imale su veliko poverenje u mene da će njihov identitet ostati zaštićen, pa su mi pričale najmračnije priče, gde ja nisam imala želudac da napišem sve, prosto nisam mogla. Moja glavna poruka jeste stop nasilju bilo kakve vrste! Stop nasilju nad ženama, muškarcima, decom, životinjama!
Imala sam proročki momenat u romanu, jedna od žena sa kojom sam obavljala razgovor u cilju istraživanja date teme, je zaista doživela, skoro u detalje isti nastavak svoje životne priče, kako sam joj ja dodelila u romanu. To sam saznala tek nakon objavljivanja romana. Dobro je da sa odlučila da ona bude srećna na kraju romana.

5.    Kako je tvoj rad prihvaćen? U književnim krugovima? Kako kod čitalaca?

Ja verujem da je dobro prihvaćen, a ako nije to meni niko ne govori. Tako da sam blažena u neznanju. Ima sujetnih i zavidnih, a ja prosto nemam sluh, ni vid za takve. Tako da ja sarađujem sa onim književnicima koji me poštuju, ili ja to samo tako mislim.  Čitaoci su neverovatni, ja svakodnevno dobijam pohvale i komentare o svojim romanima, pričama, da mogu da poverujem da sam dobra. Hvala im na tome. Nije mala stvar kada se neko uputi iz druge države, grada samo da bi prisustvovao vašoj književnoj večeri, potpisivanju romana. Postoji njih nekoliko koji su stalno prisutni i najaktivniji među mojim čitaocima, a nisu moja porodica. Zbog takvih umetnik oseti da je cenjen njegov znoj, krv, suze i osmeh, jer volimo da vidimo kako i drugi uživaju u našem porodu, kako ga poštuju, okreću ga ka nekim svojim svemirima, ispituju i uče.

6.    Bi li željela živjeti od pisanja? Misliš li da je to moguće?

Danas nosi neizvesnot, tu smo gde smo i hvatamo vazduh da se ne udavimo, sutra strepnju do granica rastegljivosti novčanika i živaca, pa ko pre popusti. Volela bih da se bavim samo  pisanjem, a ne perifernim stvarima, organizacijiom (iako sam neprikosnoveni planer, nema boljeg, i ako želite da vam ja organizujem nešto, mozak na otavu ja se kidam za sve detalje), finansijama, izdavačima, pojašnjavanjem o kvalitetu sadržaja, opcijama, molbom za koji dinar od honorara… ali onda se probudiš jer već je vreme da se plati struja, internet, telefon. Pa u kolo sa birokratijom i državnim službenicima. „Ništa bolje od državne sise.“ Ali puno nas je, ja ću verovatno biti trinaesto prase.

7.    O čemu pišeš sada?

Uskoro počinjem da pišem roman o Despotu Stefanu Lazareviću i vitezovima Zmajevog reda. Takođe bi trebalo da u narednim mesecima iz štampe izađe i moja prva zbirka pesama, koja će obuhvatiti skoro sve pesme koje sam napisala, a smatram da su vredne objavljivanja. Sem one prve koja je negde među starim stvarima na tavanu, a ja ne želim da je tražim, o devojčici koja je izbeglica iz Vukovara. Sećam se da je došla u moje odeljenje u drugom razredu, ja sam napisala pesmu o tome, a onda sam se ja odselila, sada ne znam ni kako se zvala.
Ovo je plan za narednih nekoliko godina, a da li ću se pridržavati to ćemo videti. Ili ću kupiti omanje stado ovaca i svirati frulu po pašnjacima Zlatibora.

8.    Šta čitaš?  

Trenutno Tomasa Hobsa, „Levijatan“ i „Čovek i građanin“. A skoro sam pročitala (kada kažem „skoro“, mislim na poslednjih deset dana, jer čitam svakodnevno), „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“, Marko Vidojković, i „Baba jaga je snijela jaje“, Dubravka Ugrešić, kao i antologiju epske poezije. Savetujem svima da se podsete, da potraže ako ništa čitanke svoje dece, drugačiji je doživljaj danas kada puno toga „shvataš“ i „znaš“.

9.    Kako Branka Selaković provodi svoje vrijeme? Kako ti izgleda prosječan dan?

Volim da spavam. Sve mogu da uradim za nekoliko sati, samo me pustite da spavam deset. Volim da šetam, čitam, popunjavam ukrštene reči, jedem kolače i posmatram ljude u kafiću svoje drugarice, odlazak u pozorište, i ispijanje čaja sa medom u ponoć u nekom od klubova (ubeđena sam da ako zatražite čaj na nekom od splavova u ponoć, ili koji sat nakon ponoći, nećete ga dobiti, kao ni limunadu, zbog čega, to ne znam, politika kuće valjda, ali ja ne pijem alkohol, i nema tog konobara koji me nije uslužio i ispunio želju. Zbog čega? Ni to ne znam.)
Kada imam želju i potrebu da pišem onda pišem danima i svi su dani obojeni samo brzinskim obrocima i sedenjem za računarom sa svojim idejama u najdivnijim svetovima jednog umetnika. Pa onda opet sve po starom, šetnja, književne večeri, putovanja, poznanstva, muzeji, ljubav i nove marame.

10.    Muzika? Film? Uživaš li u drugim umjetnostima?

Volim muziku, volela bih da imam talenat za pevanje. Ali to nadomešćujem time što znam da igram, okretna sam. Volim pozorište i film. Pozorište je za mene i dalje magija, iako sam bila u toku predstave iza kulisa i pokušala da razbijem čini, moja duša je i dalje opčinjena. Volim da posmatram keramičare kako prave svoja dela, vajare, taj osećaj gline među rukama i sposobnost prstiju da naprave nečiji lik je izazov koji moram da pratim dok se rađa.

11.    Voliš li ljude?

Nisam ravnodušna. I ja sam čovek i volim sebe, onda isijavam emocije i prema drugima. Poštujem čovekov život, integritet i stavove, iako su drugačiji od mojih i nikada se ne bih poigravala sa nekim. Ljudi su dobri, dok se ne dokaže suprotno. A kada me zaboli, okrećem se i odlazim, nema potrebe da čekam da mi udari još jedan šamar. Verujem u cikluse i da će bol, nepravdu koju mi neko zada, vratiti se njemu bez toga da ja moram da intervenišem. Sve je nekako uređeno. I moje verovanje se pokazalo kao tačno. Verovatno su određeni ljudi povređeni, zapostavljeni u procesu socijalizacije i sa manjkom ljubavi postali zli, loši. Verujem da može svako da se vrati na pravi put, svojom voljom i odabirima u životu, ali biti dobar čovek, pošten je jako teško, teže nego biti ovo drugo.

12.    Voliš li pse?

Da! Sestra i ja smo odrastale sa životinjama, najviše sa psima. Sada imamo Minu, koja ima sedam godina, živi sa mojom porodicom u stanu, u gradu. Ona je miljenica ne samo nas, već čitavog kraja. I još četiri psa koja su nam u dvorištu porodične kuće. Hranimo pse i mace na ulici, osetljive smo na zanemarivanje brige o životinjama.

13.    Užice ili Beograd?

I jedan i drugi grad. Meni je život privatni i poslovni uglavnom raspoređen na ta dva grada, ali i na još nekoliko varošica u kojima često boravim i pišem. Ja osećam da pripadam svetu i svet meni, tako svojatam sva sela u kojima sam bila, sve plaže, mostove, parkove. Odem kod prijatelja na more, na selo, odem u neki velegrad, ostanem mesec dana i smatram da sam tamo živela, jer realno i jesam. Tu sam disala, hranila se, sedela u kafani sa meštanima, zaljubila se. A to je život!

14.    Prazan prostor za pitanje – u odgovor upiši šta god želiš!

Odabrala sam odlomke iz svog trećeg romana „Ljuta sam“, pisani su na ćirilici, jer je na tom pismu i roman štampan. I volela bih da se takvi i objave i u ovom intervjuu. Inače odabrala sam njih zbog jedne čitateljke koja mi je poslala svoja razmišljanja na datu temu i koja je uzbuđeno svakodnevno komentarisala svaki pročitani pasus. Što je meni bilo zanimljivo, i drago, ali sam se plašila da ne počne da mi prepričava do tančina šta sam, šta je pisac hteo da kaže.

„…шта ти мислиш шта је љубав? Шта све мислите о томе? Је ли то осећај да можеш умрети због неког, или немаш никакав осећај да припадаш себи, већ неком другом? Је ли иста јачина осећаја и код мушкараца и код жена? Не знам да ли мушкарци разумеју жену само када је воле, или тада, једноставно, не примећују њене мане, које би им иначе сметале код неке друге? Мислим да у љубави испитујемо сваки корак, долазимо до разних закључака који могу бити и погрешни. Проверавамо сваку реченицу растављајући је на ситне делове, па тражимо двосмисленост његових речи. Боримо се са фантомима које смо сами створили, тражимо непријатеље у његовим пријатељима. Правимо планове без логике и уживамо у нашој утопији без смера. Правимо чуда у нашим главама од једне сасвим нормалне ствари. Мислим да се љубавницима не може веровати када причају, јер им је его ударио у плафон, па се може обрушити. Љубавници су опасни по околину.“
„Бојим се свега што носи усамљеност. Како сам лако могла у младости шетати сама, бити задовољна, ићи у позориште, на летовање. Све сама. Сада опет често све то радим сама, само нема лакоће. Неки чудан терет од неколико тона притиска груди, гуши.“
„Супер девојке никада не плачу. Нисам супер девојка. Ја сам девојка. Само нисам обична. Никада нећу ни бити. Ја сам једна од оних са коврџавом косом…“
„Кажу да сам луда. Колико би требало нормалном да полуди када му сломе срцe или новчаник? Сваки дан. Један дан љубавник, други дан политичар…“
„Нисам ја инвалид у телу колико у души…“
„Знаш шта ми недостаје? Онај бурек ујутру кад се враћамо из провода…“

   Бранка Селаковић је рођена 4. фебруара 1985. године у Ужицу. У свом родном месту направила је прве кораке као песник и есејиста, касније са уписом на Филозофски факултет, Универзитет у Београду, одсек за филозофију, одлучује се да своје идеје и мисли уобличи у романе.

   Објавила је три романа „Нарциси бојени црно“ (2006), „Капија“ (2009), „Љута сам“ (2011).

   Бранка Селаковић пише песме, есеје, кратке приче, драме. Награђивана је како у Србији, тако и на интернационалним конкурсима.

   Објављује у књижевним часописима, зборницима, антологијама, сајтовима посвећеним књижевности и књижевној критици.

   Превођена је на енглески, пољски, шпански, индонежански.

   На основу њених песама, кратких прича и делова романа настало је неколико кратких филмова са којима је учествовала на фестивалима кратког филма широм Балкана.

   Поред књижевности бавила се као средњошколка новинарством, покренула је са два пријатеља часопис „Здравац“, као и глумом. Данас повремено објављује текстове о актуелним дешавањима у неколико дневних новина. Бавећи се глумом имала је прилику да наступа на сцени Народног позоришта у Ужицу. Свој таленат за глуму приказује у својим, као и у кратким филмовима својих пријатеља и на књижевним сусретима. Бави се сликањем, организацијом књижевних вечери и поетских сусрета.

   Живи и ствара у Београду, Ужицу, градовима и варошицама света, како је пут нанесе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*