Расцветак Душана Ђорђевића

Filed under: nove knjige,Srbija |

white flowerВечити песнички нагон за обрачуном са овоземаљским људским неправдама није мимоишао ни Душана Ђорђевића, који у збирци песама под насловом ”Поновљено пролеће” трага за одговорима правде за правду, љубав ка љубави, добро вавек добру или ће се све, како стихује песник, у болничком амбијенту нанизати ерозијом људске душе, као да нас саветом учи да све у животу има своју цену.

Пролеће је (за песника) метафора почетка, јер крај се увек почетком кити, а Душан зналачки, мисаоно верује, не напуштајући оптимизам, да се песмом може променити свет, поразити људска глупост која се историјски ненаучи искуствено злим појавама и догађањима. И као човека и песника њега боле судбине безнадежних, усамљених, ТВ сликама отрованих и заведених па тако и пева: „Немар и немоћ обележавају дангубдане, у расејање одлазе моћни, а остали надањем и борама пуне своје стомаке…”.

Песник верује, али и сумња да ће својим перомпробудити светлост (спас је у рађању светлости) из које ничу плодови спознаје добра и зла. Тај његов „расцветак” је храна чулима „у сенци мириса и маште!” и чаролија која призива осмех.

Све је у снази природе и човек је ту да се прилагодињој, а не да се са њом ружи. Ово природњачко срце куца у песнику и он чује све изворе земље које штују слободу постојања. А слобода је све! И „Неразумна здравица”, и „Србија”, и „Одзвук звона”. Слобода је његов завичај, његови трагови „тамо на југу”, и бунарска вода, и воденице у корову, Михољско сунце и он, песник са и у њему, предан исконски патриотским нитима из којих и не жели да се ишчупа. Он зна да је реч једнака делу и да откривати значи мењати себе и свет око себе.

Читалац који ће путовати токовима Душановог пера запазиће да су песме слободног стиха и ритмике, са чулном звучношћу који остављају трагове у сећањима. Можда се првим читањем песме Ђорђевића не отварају јасноћом, али голицају ум и траже да им се покором вратиш, да би ти по други пут изрекле оно што песник стихује. Песник прозним сликама ниже, као на филму, догађаје које је чулима присвојио и нама, читаоцима, нуди слутњом да се морамо упитати куда то води овај урбанизовани живот, до којих граница пристојности и да ли и ми том свету припадамо (а припадамо) или како песник пева у песми Упорност „Знам да ћемо једном,пој цврчка/ и оно плаветнило неба предавати унуцима/ за пажњу и широм отворене зенице,/ а ми ћемо расти, поново, са њима…”

Ако се међу ових четрдесетак песама, читаоче нађеш, знај да је мука родила песму у песнику, да се из бола песми прилази и да је песма вавек жива, а песник Душан Ђорђевић перо које трага по сновима космичких недодира не би ли се словом љубави обојио и теби стихове поклонио.

Јовица Ђурић Мајор, песник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*