Jesenja elegija
Ivanu V. Laliću
Mre u korenju život. U zgusnutosti.
Rastvoren negde na putu do krošnje,
prevreo od zrenja u telu leta, odnjihan
u lastaru, u vazduhu, u zakoračenju,
nepatvoreno beo, rastočen u samom stvaranju,
kao miris.
Vreme klizi pod prstima, reči uveče zaspu,
uljuljkivane nežnim ćutanjem cveća,
a u čaškama osvanu zatvorene, kao u kavezu.
Kamenje pupi. Nad nama praznina jeca
i kužno, vajkalački, motri na nas.
Predremano oko.
Prezrelost plodova kukca traži.
Smetnje su na vezama i pevanje je stalo
dok se opet ne javi. Ptica kukavica.
Svetlost što puni smisao. Žila kucavica.
Gle, bilje se klanja praznini. Iznad svega
amor fati dok smo tako smrtni, pred kišu.
U kasnu jesen.
Mre u korenju život. U zgusnutosti.
U životodavnim sokovima što hrane plod,
a onda ga, odričući se njegove punoće, predaju
vetru i padu. U prerastanju čina je naša blagodet.
U plovidbi važnoj samoj po sebi, čekajući
vaskrsenje nade.
Metastaza. Prevladavanje
Les courants de la lande…*
Vreme dodira je prošlo, reke plamte,
u vazduhu su koraci, u grudima sunce,
u naznačenju je sve, u trenu kad smo naslutili
menu, u prevršenju, pre(ko)mernu, dok srce
je sveobuhvatno prihvatalo intonaciju muka.
Suštinu nesećanja. Naše davnašnje odlaske
u šume, tu blisku prisnost onostranog,
dok u kliktaju je zora rudila, mi smo
usnuli vetar zavezan za pokret,
što miruje i stoji u prostoru.
Dubimo na glavi. Biljke su obešene o nebo
kao o strop i govore u ime nas.
Ćutimo, nesebični za meru, zaboravljajući
slovo, u začinjanju. Odzačelno smo smrtni.
Neko opisuje krug, opasujući vreme.
Monadni osmeh proleća u zimi.
Žeže nutrinu u oko pad. Ikar oboren
zajednu očitost plovi po vodi i uzleće
u dubinu. Sve smo rekli. Pre-govorno.
U pokušaju da krenemo s mrtve tačke.
Metastazno, lakokrilo, iznutra, u toj
nemogućoj ravnoteži suštastvenosti.
Les courants de la…
(Bilo šta što ima veze sa kopnom.)
* stih iz jedne Pemboove pesme
Posle svega
Jedino vetar vrši smenu godišnjih doba.
Pa čitav svet bude vrt promenljivosti.
Ni kamen ne bude pošteđen, pa se osipa,
komad po komad u zidinama. Svet je vrt
prepun skladne opipljivosti, koja se osiono
raspe u sveudilj. Pa bude praznina. San
nekog starog autohtonog drveta. Svet je,
u stvari, krčag u ruci nekog razmaženog
Boga. To mu je rođendanski poklon dok
ne odraste. Posle će da se bavi metafizikom.
A nas će tad skriti unutrašnjost krčaga.
Za razliku od sada, kada je ta unutrašnjost,
duša celog sveta. Razapeta između zemlje i neba,
ali je kutove prekrila Arahnina mreža.
Oblepljena zavišću, ili pak, čistom Paladinom
ljubomorom. Ima i ptica u toj unutrašnjosti,
pa pevaju u besmislu smislova. Jedino vetar
vrši smenu godišnjih doba, ali i on će uskoro
na večni počinak. Ostaje nam samo da čekamo plimu,
ako je uopšte i bude, jer čini mi se, da nas je
i mesec zaboravio. Vreme je velike suše, i nema
te dugo očekivane mene, dok ne sevne Vrhovna munja.
Miholjsko leto
Dah kasnog leta. Lepršavi treptaj dana
utonuo u tišinu šume. Tu, u dubu, gde je
pastir pesmom sinoć milovao zvezdu.
Muzika je reč odsvirana, tad. Živa kad pline,
na prstima, na svirali od zove. Jutro,
basnoslovno svedoči o tom povesnom trenutku,
migolji se od miline, pa se ponovo vrati
u pesmu, svetlo i plavo kao sena mora.
Odnekud vetar obrasta dušu. Zelen od smilja,
on je celivanje trave i neba. Reči su mirisne
na obroncima šume, tamo gde je žalfija
sveti tamjan pričešća. Gospode, kakva su
tvoja prostranstva Vidnog! Treperim sav,
opijen, u tresetištu, lak poput nevida,
i puštam dušu da ćuti, u prirode kazu.
Anđeo Beli iz Mileševe
Vekovima učim da gledam tvoje crte,
tvoj obraz, lik saobražen sa tihim
manastirom, utešitelju, opomenut
za jednu večnost, tvojom pojavom,
besplotna ploti u pokretu zaustavljena,
o, čudo, živa sliko hristolika,
utkana u moje srce bez senke, bez reči,
ostavljena za svedočenje, smerno,
kako da ti priđem u ovo kužno, vučije vreme,
tugom povijen, pitajući se kako su smeli
da te naslikaju, anđele živi, sleteli
pod crkveni svod. Ne smem da te gledam
ili to još ne umem, loman i krut,
nenaviknut na svetlost, belinu tvoje rize,
najavu vaskrsenja što prosvetljuje mir
manastirski, još uvek nenaučen da te gledam,
celosno, ali u tom neznanju svom ja vidim
kako pod krilom tvojim azur probija prostor
i vreme i kako zid crkve titra kao voštanica
i predosećam kako mi od tog ozarenja
nezaceljena rana celi, anđele beli.
*Iz knjige „Nostalgija za Punoćom“, Art print, Banja Luka, 2004
O autoru: rođen je 29. 4. 1981. godine u Jajcu, u Bosni i Hercegovini. Završio studij književnosti Filozofskog fakulteta u Banjaluci, gdje živi i radi, u svojstvu asistenta pri ovoj visokoškolskoj ustanovi, kao i pri Filološkom fakultetu. Pisanjem se bavi od svoje četrnaeste godine, poezija mu je objavljivana u brojnim časopisima i prevođena na engleski, njemački, francuski, italijanski, španski, ruski i bugarski jezik. O njegovoj poeziji objavljeno je mnoštvo književnih prikaza.
Za književni rad dobio mnoštvo nagrada, od kojih su najvažnije:
– Nagrađivan na Tridesetpetom festivalu jugoslovenske poezije mladih Vrbas (2003. ),
– Dobio Brankovu nagradu (2005),
– Nagrada Miloš Crnjanski (2005),
– Slovo Podgrmeča (2007),
– I nagrada na Međunarodnom svjetskom konkursu poezije Castello di Duino, koju dodjeljuje Poesia e Solidarietà, Trst, Italija (2008),
– Nagrada grada Banja Luke (2008),
– Medalja Nosside, priznanje Unesco World Poetry Directoryja, Ređo Kalabrija, Italija (2009)
– I nagrada festivala Duško Trifunović, Novi Sad, 2010.
Do sada objavio pet knjiga pjesama:
Nostalgija za punoćom (Art print, Banja Luka, 2004.),
Osvešćenje, (Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2007.),
Summer Quartette and Story about Mediterranean/ Ljetnji kvartet i Priča o Mediteranu, (Art print, Banja Luka, 2008.),
Unutrašnji Vavilon, (Art print, Banja Luka, 2008.)
Mornarski Tango, (Connectum, Sarajevo, 2010.)
Poezija mu je zastupljena u nekoliko zbornika i antologija, od kojih su najvažniji naslovi: Voci-Silenzio/Voices-Silence, Ibiskos Editrice Risolo, Empoli, Italija, 2008., Nosside 2008, Nosside 2009, Reggio Calabria, Città del Bergamotto, Italija, 2008., Van Kutije, Gligorije Dijak, Podgorica, Crna Gora, 2009. i Neue Literatur aus Bosnien und Herzegowina, Sarajevski otvoreni centar, Traduki, Sarajevo, 2010.
Pročitajte i:
1 comment
Nostalgija za punocom je sjajna, sjajna zbirka!
Comments are closed.