35.8 C
Belgrade
16/07/2024
Presing izdavaštvo Radmila Vojinović Srbija

Radmila Vojinović – Slatko od dunja

U prodaji je zbirka kratkih priča Radmile Vojinović – Slatko od dunja 

Prva knjiga autorke donosi nam 13 lirskih priča. Ove priče, iako naizgled nepovezane, po sudbinama koje opisuju, ipak su povezane čudnom niti emocija i ljubavi prema glavnim junacima. 

BANE

Bajlonijeva pijaca okitila se kao seoska mlada. Između buketa rotkvica i mladog luka ugledala sam mog komšiju Baneta. Listao je Zmajevu Pesmaricu.
 „Moj unuk ne zna srpski“, kazao je setno.  „Ovo je izdato one godine kad sam napustio Srbiju“, rekao je i kupio knjigu.
Bane je moj komšija samo kad dođe na „raspust“. Inače živi u Nemačkoj preko 50 godina.
Jednom mi je (dok smo čekali da Gvozden izvadi kifle iz furune) ispričao:
 „Za svoj peti rođendan dobio sam šarenu razglednicu iz neke strane zemlje. Na slici je bio plavi automobil na pedale. Otac mi je čestitao rođendan. Moja majka je plakala.
Ja sam doznao mnogo kasnije da je u postskriptumu pisalo: „Ne vraćam se u Srbiju“. Moja majka je nastavila neutešno da plače. Dugo je bolovala svoju nesrećnu ljubav.
Jednog dana došli su moji baba i deda i sa sobom poveli Naipa Goranca sa kolicima. Potrpali su naše stvari u zavežljaje i mene posadili na vrh tovara. Tako smo u koloni, baba i deda Naip i moja majka, krenuli iz našeg stana kod Saborne crkve u dedinu kuću u Jovanovoj ulici. Tu su nas dočekale moje neudate tetke, ujak i čitav čopor dece iz dvorišta.
U ulici je vrvelo od života. Moje čarobno detinjstvo je otpočelo. Ne znam da li je bilo uzbudljivije zimi dok smo jurili na sankama strmim dorćolskim ulicama ili leti dok smo usnulim seljacima krali lubenice sa tezge.
Na raspustu posle četvrtog razreda stiglo je pismo od oca. Tražio je da ga posetim.
Sve važne odluke u našoj kući donošene su za velikim, okruglim, trpezarijskim stolom. Moja majka je držala koverat.
Deda je ljutito lupao po stolu. „Hohštapler! Sad se setio! Državni neprijatelj! Deda nikako nije mogao da oprosti mom ocu što je „prebegao“ u Zapadnu Nemačku dok je bio na kongresu o klimatskim promenama. Izdaja zemlje za njega je bila poraznija od činjenice da je ostavio njegovu kćer i unuka.
Baba je brisala suze rubom od kecelje i ponavljala: „Nikad ga neće vratiti“.
Moja najmlađa tetka pakosno je podbadala: „A što se tamo oženio i ima decu…“
Majka je, bleda i dostojanstvena rekla: „Ja mislim da ima prava da vidi svog sina“. Moj otac je bio velika i jedina ljubav moje majke.
Na državnoj granici Šentilj majka i otac su izvršili „primopredaju“. Tih nekoliko stotina metara ničije zemlje prešao sam kao u bunilu. Iza mene je bila majka. Nisam se okrenuo od straha da ću joj poleteti u zagrljaj, rasplakati se i moliti je da ostanem sa njom.
Na drugoj strani je stajao visok, nasmejan ali nepoznat muškarac. Nije ličio na čoveka sa fotografije koju je majka sakrila u posteljini.
Gradić na granici sa Luksemburgom dočekao me je siv i kišovit. To se nije promenilo ni sledećih dana, ni celo leto. Sivi krovovi, kamene kuće, sivo nebo.
Nigde plavetnila neba kao iznad dvorišta u Jovanovoj ulici.
Reka Mozel vukla se tiha i zelena kao na slikama iz čitanke. Celo leto nisam video nijednog dečaka kako se kupa ili igra u vrbaku na obali.
U Jovanovoj su, čim otopli, sva deca iz dvorišta kretala na kupanje ispod Brankovog mosta.
Očeva druga žena, Frau Elke, bila je lepa i vesela Nemica. Frau Elke nije bila zločesta, ali mi je neprekidno ponavljala da treba da im budem zahvalan i da očekuje da to pokažem.
Otac me je te jeseni upisao u školu.
Pisma iz Beograda redovno su stizala. Odmah bih odleteo u svoju sobu i prvo ih dugo, dugo mirisao.
Osećao sam blagi mamin miris sa notom đurđevka, deda mora da je pušio lulu dok je diktirao majci šta da mi napiše, a baba se sigurno nadvila nad papir jer sam osetio cimet iz pite od jabuka.
Jednog dana Frau Elke je otvorila vrata od moje sobe i rekla: „Majka ti je u autu ispred kapije. Nemoj ni slučajno da probaš da bežiš, odmah će je uhapsiti i strpati u zatvor.
Majka me je grlila. Ljubila je moje ruke i govorila: „Kako si porastao!“.
Sedeli smo na zadnjem sedištu velikog crnog  opela. Mnogo kasnije sam saznao da je preko svoje drugarice iz detinjstva obezbedila vizu i      auto jugoslovenske ambasade u Bonu.
„Sine, ako želiš možemo odmah kući.“
Gledao sam vrhove svojih filcanih papuča. Na desnoj mi je palac izašao napolje.
„Ne mogu mama, imam pismeni, a i navikao sam se ovde“.
Poljubila mi je kosu. Hteo sam da je pitam za dvorište u Jovanovoj, za babu i dedu, za kućicu u krošnji oraha, za psa Žuću… Sedeli smo, ćutali i držali se za ruke.
Paketić koji mi je dala na rastanku pekao me je kao žeravica. Sakrio sam ga pod krevet i otvorio mnogo, mnogo kasnije. Unutra su bile vunene čarape od babe (baba, ovde to niko ne nosi), šareni stakleni klikeri u mrežici (deda, ovde niko ne zna da igra klikere) i knjiga o Nikoli Tesli na ćirilici (mama, sada teško čitam ćirilicu).
Telegram iz Beograda zatekao me je u studentskom domu. Ujak mi je javljao da je majka jako bolesna i da želi da dođem. Sa majkom sam se oprostio na groblju.
Za velikim, trpezarijskim stolom sedeo je samo moj ujak, dobri, ostareli, usamljeni momak. Na kredencu je stajala uramljena slika. Mama, tata i ja zagrljeni na prvomajskom uranku.
Nastavio sam da živim svoj život ispod dva neba. Kad god mogu dođem u Beograd kao na hodočašće.
Prvo odem na groblje. Tamo su svi kao nekada za okruglim trpezarijskim stolom. Moja majka, baba, deda, tetke i ujak. Posedim sa njima i ispričam se o svemu što nismo stigli.
Zatim žurim u dvorište u Jovanovoj. Na prozoru naše kuće još uvek cvetaju muškatle i kroz krošnju oraha vidi se plavo nebo… Ako zažmurim vidim svoju majku, mladu i lepu u svilenoj haljini, a ja pored nje zalizane kose u novoj košuljici. Koračamo polako i svečano. Idemo na bozu i baklave.
U Kelnu, koji je dva sata vožnje od moje kuće, postoji most. Građen je po istom projektu kao Brankov most. Kad me stisne u grudi-ma, odem u Keln, sednem na klupu pored mosta i malo se isplačem.

Kontakt autorke: rada.vojinovic@gmail.com

Slične vesti