Promocija dvojezične zbirke pesama Sonje i Borivoja Anđelića

Filed under: nove knjige,Presing izdavaštvo,promocije,Srbija,vesti |

promocija andjelici

One Response to Promocija dvojezične zbirke pesama Sonje i Borivoja Anđelića

  1. Хелена Међеши – Језик у уметност преточен

    Ја се свакој новој књизи заиста најискреније обрадујем, јер сам дубоко свесна колико је знања, труда, емоција, а – поготово у данашње време – и материјалних средстава потребно да би један рукопис добио корице и постао: књига. Моја радост је тим већа када изађе књига писана на два језика (русинском и српском), јер се мултикултуралност и мултијезичност на овим нашим широким просторима (где има места за све народе, за све језике, за све вере, за све боје коже и најразличитија опредељења) просто –подразумева. Не без разлога често с поносом истичемо да су различитости наше богатство и да нам то богатство почива управо на том заједништву.
    Мислим да имам довољно година и довољно радног (преводилачког) искуства, па ми морате веровати на реч: нико, али заиста нико не прочита једну књигу тако темељно, са толико пажње, толико размишљања, премишљања, одмеравања и студиозности као – преводилац. Преводилац је она спона, онај виртуелни мост који ауторове мисли написане на изворном (преводном) језику преноси у циљни (преведени) језик, и то тако да тај превод не буде „провидан“ илити „прозиран“, већ да звучи као да је писан управо на том језику.
    Још давно је велики мислилац, писац и нобеловац Иво Андрић рекао да се са магијом граничи и на праве подвиге личи рад доброг преводиоца и да без превођења и без преводилаца људска култура не би била онаква каква јесте – не би била универзална.
    Супружници Анђелић, чију књигу „До глїбинох запатрени – У дубине загледани“ вечерас за задовољством промовишемо, иначе обоје билингвални, као на длану открили су нам и своје најлепше емоције, али и разочарања и страхове које као набујала река носимо кроз живот – и од извора до ушћа, и од обале до обале. Они су на оба језика показали најчистију искреност осећања у којој не знамо која је песма на ком језику, у ствари, писана. Језик у уметност преточен! Њихов песнички подухват – прелазак за садржајног на психолошки захват – не претпоставља језик као украс, ни као голо средство, већ као живу, одуховљену материју. Због тога, они не мере учинак песничке речи мером њене свежине и лепоте, већ њеним психолошким оптерећењем. За њих реч није споменик, већ биће које гради како би естетски живело и како би се књижевна грађевина одржала. Они језиком и над језиком владају, захтевима времена одговарају смелим лексичким спојевима, новим распоредом синтагми, новом фонетском акустиком, новом језичком мелодијом и музиком живе речи.
    Стваралачка примена језика увек значи његово обогаћивање – суружници Анђелић га унапређују и граде измамљујући неоткривена и запарложена значења већ познатих речи. А речи им често имају намеру да обрате пажњу на себе сопственом реткошћу, раритетношћу и властитом лепотом: једном је то раскош персијског ћилима, једном чистоћа чешког кристала, једном префињеност француске чипке, једном мекоћа кинеске свиле или, чак, прецизност женевског сата.
    Реч супружника Анђелић није израз сезонске моде и страха од конвенционалног како би се потисла свака сентименталност. Ти вербални прекршаји последица су непрекидног сукоба романтичарске и реалистичке тежње која у парадоксу налази свој језички спој. У њиховој стваралачкој имагинацији је максимално заступљена способност повезивања свега што се на први поглед повезати не да, интуитивног запажања универзалних аналогија. У њиховом доживљају синтетизују се многи противречни квалитети – они дубоким и силним осећањем потпаљују сваки полет своје маште. Осећање задовољства прелива читав њихов естетски доживљај, сједињујући садржај са једном предоминантном доживљајном усмереношћу. Подмечући уобичајена значења под чекић метафоричности, сучељавајући речи које се међу собом препорађају, Анђелићеви изанђале појмове умеју да изненаде употребљавајући их у контексту, за њих несвикнутом, тако да они изражавају сасвим нов семантички профил који је до тада био заслоњен основним, конвенционалним.
    Када се гледа само са логичко-дискурзивног стајалишта, многе метафоре супружника Анђелић имају неразрешиву противречност. Међутим, слобода поетске имагинације се управо и састоји у слободи од таквих стега здраворазумске, рационалне свести: песничка имагинација је дијалектичка, па је стога неспојива са оквирима какве изискују строга формално-логичка правила. Соњина и Борина свест у успелим метафорама настоји да побије саму неспојивост у њеној суштини, јер управо у оном што је неспојиво проналази елементе који се додирују. Свака успела метафора је нов доказ против апсолутизовања неспојивости: апсолутне неспојивости нема, јер се све што је неспојиво – овако или онако – ипак може довести у везу. Треба само доказ једне метафоре. А супружници Анђелић такве доказе увек проналазе.
    Међутим, снага израза супружника Анђелић је, ипак, у спремности да је не употребе, свесни да су осећања најбогатија када нису ограничена речима.
    Књига „До глїбинох запатрени – У дубине загледани“ састављена је из два дела: од песама на русинском и на српском језику, а песме у оба дела подељене су у циклусе (Љубавне песме, Филозофија љубави, Разочарање и Разочарање филозофије). Једнако су снажна, лирски изнијансирана и двозначна сва четири циклуса, а да потписа испод песама није, не би се могло одгонетнути ко је од њих коју песму написао. Као што је у својој рецензији написала Марија Афич, професорка српског језика и књижевности, „истина писана искреношћу до огољења у песмама где се љубав као феномен јединства бића у свевремену и појављује преобучена у песму која је стварност сама по себи, престајући да буде лична и нечија, већ рад универзалности порука и свеопштег рефлексивног и филозофског ткања у стиховима – свачија, свеопшта, посед нас читалаца».
    Али, имајући у виду да везу између предмета и чула чине управо слике које говоре, снага речи сакривена је управо у њиховом значењу. Речима снагу дали су песници, па Соњин и Борин језик, једноставно, говори, иако је говорити о језику теже него писати о тишини. Како је у поезији дозвољено све, атомизирати и граматикализовати поезију је велики грех. Стога, када на тренутак заборавимо граматику, пред нама је додир живота и уметности: свежа уметност која узима од живота шта хоће и шта воли, а не оно што по нечему – треба, где су аутори део свега чему се даје и део свега што се узима. Они себи постављају питања на која нема и не може бити одговора, где се кроз природу осећа сплет неразумљивих, немерљивих сила које никада нећемо одгонетнути, где човек не носи своју судбину, већ она њега. И ту је та посебна загонетност Соњиних и Бориних метафора које они претварају у праве филозофске мисли, остављајући нас без даха.
    Наравно, тамо где су кључне теме љубав, смрт и живот, тамо је и Бог. Њему се аутори обраћају директно, па и дијалошки, признајући му свевласт, али не и свевидост. И смрт и живот, и стрепња и патња, усхићење и помирење са нетрајношћу и љубави и живота, како су Соња и Бора у Предговору написали, све то у њиховој поезији говори о могућности да поезија надвлада крај љубави сачувавши истину о њој у стиховима који ће надтрајати све наше поразе. Све њихове молитве почињу и завршавају се као поезија. Тако на пример у песми Идила о њој аутори се питају:
    Да л’ би и Бог заплакао као и ја
    Ал не над судбом својом
    Већ над погубљењем времена?
    А у песми Соњин хороскоп кажу:
    Ваља веровати у Бога,
    У своје срце
    И самог себе,
    И самом себи спознати себе,
    Те владнути собом…
    У песми Уморна мисао наилазимо и на овакву мисао:
    И самом помишљу на мисао «значење поимања»,
    Помена животног стања
    У облику распећа,
    Као у Христово доба…
    Постоје четири различите молитве у Соњиним и Бориним песмама; то су молба, посредовање, обожавање и контемплација. Бог о коме и коме певају присутан је свуда и нигде га нема. Он је милосрдан и равнодушан, поверљиво присан и неухватљив, благи исповедник и странац, „сејач страха“ и пријатељ наших песника. То је израз једне религиозности пројектоване у немиру интимног света која се тешко концентрише на предмет. Бог ту није сабран у жижу, као апсолут којим се нешто разрешава, он је расут у хиљаду могућности, а аутори нам саопштавају да свака од њих може да буде или јесте права.
    И опет, љував је једини медијум у којем се све супротности усклађују.
    Песма, међутим, има своје законе: њен кључ није у рукама песника. Шта ће све рећи, зависи од онога ко је отвара. Ни он до краја неће успети да измери „апсолутну тежину“ песме. Стављена у контекст живота, песма чак може да изда песника или да превари читаоца, као на пример у песми Отуд вапај мој Богу, коју ћу вам, ако дозволите, прочитати на русинском језику:

    Оталь воланє на Бога мойо

    Боже, мой Боже,
    Чом з души душу ши ми вирвал
    Та знїщел и тото кус диху цо остало?
    Чом ши ми з ока вирвал слики чада моїх
    Цо ше розбежац мушели
    Шветом дзе ше блукац упутели по тих килимох
    Цо поньву понукаю
    A барз баную и з нужди норов гандрую?
    Tа ше людзе чудую
    Чом ше од вири так оддалюю!
    Боже мой, медзи нєлюдзми, у людзох нє клєчим,
    Анї нє пофинкуєм,
    Анї нє видумуєм,
    Алє крик болю цо боль болює,
    Исуса сина твойого зоз шерцом доволує,
    A з розумом ше пита:
    Дзе ше на хтори бок подзели
    Кед ше назад нє врацели?
    Tи гварел, Боже, же го спущиш медзи тот швет
    Ище у вику тим,
    Алє можем ци повесц
    Же тих людзох и такого нєдоброго швета
    Oдкеди швет-швета зме нє мали,
    Tа сом ше опитал цо ше чека
    Oд хторого вику до вику?
    Бида биднєйша же буц нє може,
    A велї худобни ище худобнєйши,
    Но и вони у шорох хори хорую,
    Смутни жалую,
    A сити франтую та видумую.
    Розмазани, з маслом масцени як з помаду ше розмасцую,
    И лєм на уста зоз словами саную,
    A задки тию, нє маю надїю,
    Tа хто их слуха и слизи, слизи лєє.
    Полтрон до полтрона,
    Шицко сами полтрони.
    Рошню церкви и джамиї як печарки по дижджу,
    A тот чловек цо ше шмика,
    Як шлїмак з хижки винїка,
    Спод ногох ци ше кланя,
    Та ґу тому ше и образу свойому
    Дзекеди ошмихнє,
    И ище самому себе мирку оддихнє,
    Tа зоз собу, собу царує,
    За себе воює, за себе мурує, за себе и богох звирлює,
    Без ганьби и вини.
    Кажди за себе и од Бога векши,
    Скору здзераю,
    A подляци ище подлєйши,
    Силом силни та ище силнєйши,
    Калїку биє
    Та го побитого так лїчи,
    A тот за скорку клєчи
    И модлї ше Тебе, Всевишнї,
    Виратуй швет од швета
    Док ше ище да,
    Док одняте постало святе
    A тото святе постало укляте и прекляте,
    Oталь воланє на Бога мойо!
    Молитве љубави, филозофији или боље речено – размишљању о љубави, разочарању и разочарању филозофије у циклусима се преплићу, прожимају и на крају сливају у један, иако формално различит «стуб од земље до неба». Соњиним и Бориним гласом и рукописом распевао се и русински и српски језик. То је химна животу, земљи, љубави и вери у живот.

    Хелена Међеши
    У Новом Саду, 27. октобра лета Господњег 2015.

    Borivoj
    04/12/2015 at 01:50
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*