Dragan Manojlović: Roman Zorana Rosića „Negde, na kraju limba“

Filed under: nove knjige,recenzije,Srbija,Zoran Rosić |

Negde, na kraju limba je osmi roman Zorana Rosića. Roman čine 12 poglavlja (od I-XII, analogno mesecima u godini) približno jednake dužine; svako poglavlje, sa sadržajno-poetičkim naslovom i podnaslovom, “saobraća” sa odgovarajućim mesecom u godini (tekućoj, olimpijskoj 2012. godini).

Nosilac radnje, narator Huan Palasio Iriarte, meksički je emigrant u Americi, koji posle bizarnih okolnosti dobija otkaz na svom poslednjem poslu i odlazi u prevremenu penziju. Huan Palasio otvara novu svesku beleški (poslednju u nebrojenom nizu prethodnih) i počinje da ispisuje svojevrsni dnevnik s početka te godine koja teče, prve godine svoje penzije; praktično, iz meseca u mesec, piše svoj životni, književni, stručni, radni (radnički) curriculum vitae. Ujedno, ispisuje i samu ovu knjigu.

U dve ravni pripovedanja, u sadašnjosti i kroz sećanja, Iriarte postepeno, iz poglavlja u poglavlje, iznosi na svetlo tematske “kamenčiće” koje postavlja na tačno određena mesta u zamišljenoj slici svog višeslojnog mozaika: govorni i pisani jezik; kovanje književnog zanata; školsko i studentsko doba; fudbal i Olimpijske igre; rani ljubavni jadi i porodični život; poslovna i književna karijera… U fokusu naracije je Meksiko – prostor fantastičnog mešanja rasa, genetskih faktora i najdisporatnijih civilizacijskih tipova kulturnih entiteta, i, kao lajt-motiv, Tlatelolko – masakr studenata na Trgu Tri revolucije uoči Olimpijade u Siudad Meksiku, pa meksička šezdesetosma, savim drukčija od izvornog pokreta u Americi i “gibanja” u Evropi i Beogradu. Najzad, u centru je ustanak u Čiapasu posmatran iz ugla Iriartea, aktivnog učesnika (zajedno sa Karlosom Fuentesom) na strani levičarski (socijalistički) orijentisanih intelektualaca u podršci oružane pobune Maja-populacije protiv perfidnog američkog Bankarskog plana o modernoj kolonizaciji Meksika i cele Latinske Amerike. (Sličnosti sa Evropom, posebno s prostorom bivše Jugoslavije, nisu slučajne!)

Posle objavljenog romana o događajima u Čiapasu, obeleženog crvenom, izdavači u Meksiku više ne žele da objavljuju Huana Palasija Iriartea, on gubi i posao kao inženjer u Nacionalnom institutu za srebro, razilazi se sa ženom Matildom i sinom Ernestinom. Horhe Favela, čovek na visokoj poziciji u Državnoj bezbednosti, otkriva mu da poseduje dosje koji ga sumnjiči da je simpatizer komunista i tehnološki saboter. Ali, Horhe Favela je bio Iriarteov kolega sa studija – Huan Palasio Iriarte je nekoliko meseci kasnije dobio pasoš s odobrenim ulaskom u SAD, avionsku kartu i kratko Horheovo pisamce: “Tvoj predmet je za trajno završio u slepom depou administracije. Slobodan si kao plava ptica Rubena Darija, zaprhutala iz prostreljenog srca.”

Ne samo u slučaju jednog običnog Meksikanca u SAD, u sasvim drukčijem egzistencijalnom, društveno-socijalnom, tradicijskom, kulturnom, sportskom, klimatskom miljeu, život u emigraciji nije drugo do mučna potraga za identitetom; Iriarte pokušava da ga pronađe na svim mogučim stranama, vezujući se za emocionalne simbole koje treba voleti – za revolucionare, umetnike, sportiste (Če Gevara, Pablo Neruda, Ugo Sančes).

I tako, u nizu, istekli su svi meseci Iriarteove prve penzionerske godine. Najzad, u sceni iz nultog časa između dve godine, upleten u skupni zagrljaj sa svojom drugom ženom Alisijom, njenim ćerkama i njihovim mladim prijateljima u meksičko-španskoj “provinciji” Los Anđelesu, dok misli na Če Gevaru (s postera koji mu je neki dan ranije stigao od brata s porukom Podmladi se!) i dok gleda u ozvezdano kalifornijsko nebo s jedinim osećajem koji ga istinski prožima, a to je da se oseća podmlađeno, Huan Palasio Iriarte uglas sa ostalima peva onu čuvenu pesmu iz šezdesetih – Ništa neće izmeniti moj svet.

Prof. Dragan Manojlović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*