Primož Vresnik: Zagor i Čiko na obrazovnom i umetničkom zadatku

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

zagorZnam,  ne zavređuje vašu umetničku pažnju i ne ispunjava vaš profinjeni umetnički ukus, ali svejedno stripovski junaci Zagor i Čiko simboli su dobre strip književnosti. Stripovski junaci pripadaju primjenjenoj lakoj književnosti, koja se ne tretira kao umetnost radi umetnosti, već kao sredstvo za zabavu, maštanje i pustolovine duha. A bogami, ni takvu literaturu nije lako pisati niti crtati. Strip priče i strip crteži ne padaju tako lako sa neba, premda se smatraju za lako čtivo. Tu i te kako postoje visoki standardi za avanturistički strip, koji nije tako jeftin i lak zanat kao što se nekima čini, jer treba znati vešto raditi sa pravim alatom. Bez alata nema zanata, a savladati strip priču, znaći ne gnjaviti publiku sa subjektivnim stavovima, nego uhvatiti ritam dobrog avanturističkog pripovedništva.  Dosta energije se ulaže u te stvari, tako da je »šund literatura« nepravedna i pogrdna stigma za stvaralaštvo koje zagrijava najširu publiku. Zagorovi stripovi nisu ni seljačka niti džins literatura, nego čista stvar maštanja.  Da, postoje standardi devete umetnosti kao što strip-književnost nazivaju poznavaoci. Dobra priča i dobar crtež, time se dobiva neka uspešna kombinacija. Sve to sačinjava strip kojeg voli publika. Avanturistički strip je bio u SFRJ pobednik kod publike. I sastavni deo te priče bili su i ostali  Bonellijevi strip junaci Zagor i Čiko. Zagoru je život prilično ratnički, nije mu lak i provodi ga daleko od zavičajnog Darkvuda. Ne može mu naškoditi močvara sa maglom, koja izaziva halucinacije i fantastična prikazivanja. Ne može mu naškoditi crna magija. Sve sukobe sa svirepim, zmijskim ljudima pretvara u pobedu. Uvek upada u neko gnezdo lopova, u kanjon, u vražje labirinte,  gde mu nitkovi spremaju klopku. Tako je on ratnik  uvek na granici, ne samo zemljopisnom nego i na granici života i smrti. Duh sa sekirom, kako ga nazivaju prijateljsko razpoloženi indijanci, pliva kroz opasne vode, prelazi otrovne močvare, sreće ostrvo magle i ratobornost pokazuje u okruženju vodopada, u eksotičnoj prirodi. I Čiko se sa njim penje na planinu, ali puno sporije, jer on vodi brigu o jelu, uvek gastronomski razpoložen u svim mogućim i nemogućim pustolovinima, tako na zemlji kao u svemiru. Čiku odlazak u svemir nije stran i vodi kontakt sa vanzemaljcima. I u svemiru vodi brigu o jelu. Stripovi o Zagoru nisu klasični vestern stripovi, oni ne liče na Teksa Vilera ili na Kapetana Mikija. Zagorska strip lektira kombinacija je pustolovnog, kriminalističkog i fantastičnog stripa, ona koristi fantastična okruženja na sasvim prirodan način. Maštarija za dečake, nešto manje za devojčice, u SFRJ obavljala je i obrazovni posao. Od 1968 godine dalje…

Za nas Slovence stripovi Zlatne serije i Lunov Magnus strip znaćili  su i učenje srbohrvatskog jezika kroz strip crtež, veoma pedagoški, veoma didaktički.  Metod trafikantskog kolportažnog učenja jezika donosio je rezultate. Prije odlazka u armiju slovenačka momčad imala je na razpolaganju malu banku srbohrvatskih reči  za svakodnevnu balkansku konverzaciju.

Jugonostalgija je najbolja bolest, bolja je od svih nacionalističkih zdravlja.

Život više puta nije toliko pametan kao što su pametne škole, koje smo pohađali. Život počinje hteli nehteli na ulici. I na trafici počinje nastava kolportažnog karaktera. Učitelji života nas čekaju u komšiluku i sa mostova u gradu vidi se više i bolje nego sa perspektive žabokrečine, a sa brda da i ne govorimo. I ulicom prolazi svaka šuša i maruša, a nekakvi klinci i sa Zagorom u ruci…

A danas đaci nevole čitati, lektiru slušaju sa zvućnih knjiga, a nekima ne da se čitati ni strip literatura. Pa ne znaju oni da je jugonostalgija  najbolja slatka bolest, koja je bolja od svih nacionalističkih zdravlja. U pravo vreme i Sandokan je otišao u Saravak i nije mu trebalo gledati žalostnu priču slavenskog razdvajanja. I on je pod drugi jezik koristio srbohrvatski..

Stripovski junaci bili su u SFRJ na obrazovnom lingvističkom zadatku, naročito su učili Slovence, Makedonce, Albance, Rusine, Madžare i druge  strane narode u Jugoslaviji srbohrvatski.. To je bio kurz kolportaže, manje stručan, više ljudski, a kiosk škola obuhvatila je stanovništvo i šarene korice stripova imale su neverovatan uticaj na omladinu, obične proletere  i normalne ljude koji su znali koliko dosade ima u školi.

Danas su te korice izgužvane i stranice stripa požutele, to so nekakva druga vremena…

Zagor i Čiko ne obrazuju više toliko koliko so obrazovali u SFRJ. Mladi Slovenci danas više ne umeju da govore još neki slavenski jezik osim svoga,  više vole da uče engleski ili  jezik nekog velikog naroda. Slavenski jezici postali su u vlastitim sredinama strani i egzotični. Barijeru nisu postavili lingvisti odnosno prosečni ljudi nego političari. I te barijere postavljene su u takozvanim »našim prostorima«. I nekima je lakše pričati međusobno engleski, kao da su Slaveni sada na nekom drugom jezičkom zadatku.

Da, stripovi nisu neka strašna i pametna literatura, pa ipak dugujem jim veliko hvala, bez debelog Čike i ratobornog Zagora ja ne bih nikad ali zaista nikad ušao u teritoriju  nekakvog »stranog« slavenskog jezika.

Zbog stripova sam prigrlio srbohrvatski  i mašta je učinila više nego realnost. Znam, ne zavređuje vašu umetničku pažnju i ne budi duboke emocije i misli vam zbog toga nisu naročito duboke, ali svejedno Alan Ford je odličan strip.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*