Primož Vresnik: Najraspostranjenije iskustvo

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

popajNekako se u osamnaestom i devetnaestom stoljeću nametnulo da su umetnici ono najbolje što narod ima ili će ikada imati. Umetnici su alat narodne sudbine, jer ih sudbina čuva za važnije zadatke u društvenom životu. Sigurno je romantičarski stav da svakom umetniku treba bašta, iz koje crpi životnu energiju i predstavljiva svakidašnju okolinu.

Devetnaesto stoljeće postavilo je nacionalne granice i bilo je to doba buđenja idealističkog romantičkog uzdizanja nacionalizma pojedinih evropskih zemalja. Od artista, odjednom se očekivalo da će biti biće jedne nacionalne celine. A zna se da biće jedne nacionalne sredine u sebi nosi akcenat manje regionalne sredine. Svaka grana razgranava se u grančice, ali ništa od toga se ne uzdiže u nebo, ako se svako drži samo svoje bašte, samo svog zemljišta. Društvena očekivanja nacionalista od umetnika traže da se on u potpunosti smesti unutar teritorijalnih granica i da se sva iskušenja dešavaju unutar tih granica. Ali, umetnost nema čvrste teritorijalne granice kada je u pitanju univerzalna priroda ljudske radosti i muke. Sigurno treba prihvatiti Brehtovo saznanje da je krv koja curi u venama uvek crvena, bez obzira na društvenu, klasnu ili nacionalnu pripadnost. Ili kako Selimović kaže u  Dervišu ili smrti: »Ljudi smo, i mislimo isto, naročito kad nam je teško.«

Naturalističku iluziju o umetničkom jednonacionalnom biću stvorili su političari, za koje je uvek sve crno-belo. Oni posmatraju ljude kao da je suština ljudske prirode u njezinom naturalizmu. A umetnost u sebi sadrži kompleksniju prirodu. Bilo bi tako fino kad bi bilo nešto sagrađeno samo iz jedne nacionalne celine, ali u životu nije baš tako. Slavenske upitne zamenice što, ča ili kaj su sigurno sastavni deo pojedinih nacionalnih književnih stvaralaštva, ali svejedno to nije početak niti kraj umetnosti. Svaka prava umetnost uzima u razmatranje ljudsku sreću ili nesreću. I ona više puta predstavljiva sociologiju onih sitnih života u kandžama istorije.

Bezobrazluk ratova i političkih intriga redom gazi pojedine ljudske živote. Ljudski životi su zbog tih makrodruštvenih procesa često lišeni ljudske sreće. One male ljudske sreće, koja je povezivana sa sitnim ljudskim zadovoljstvima. Iz toga ugla treba prihvatiti Crnjanskog, koji je uvek rado naglašavao da je zbog ratnog iskustva njegovo književno stvaralaštvo na neki način posleratno. Suština intimnih priča događa se u univerzalnim makrodruštvenim zbivanjima, pa da su ona bila sretna ili više puta nesretna. Pustila su trag u svakom pojedinačnom životu. Umetnost je uvek izložena navalama. Istorijskom propuhu i sociološkim manifestacijama. Svaka prava umetnost govori univerzalni jezik, ono što je svim ljudima zajedničko. Na žalost, ljudska patnja je najraspostranjenije iskustvo čovečanstva, koje u umetničkim dušama sa svim nijansama prelazi u umetnost.  I nešto je nacionalna kulturna smotra, a drugo realan socijalni život koji je prva i poslednja istina o nekom društvu. Tako su umetnici dvadesetog stoljeća postali opravdani kritičari svog naroda. Njihov zadatak je u porukama da nije sve tako lepo i pametno na ovom svetu.

Nekako se u osamnaestom i devetnaestom stoljeću nametnulo da su umetnici ono najbolje što narod ima ili će ikadaimati. Delimično su u pravu. Ali za umetnost je mnogo bolje, ako su umetnici posvađani sa sopstvenim narodom i ako je njihova ljutnja univerzalna. Tada nema više sentimentalnosti za olovku koja crpi iz lokalnog zemljišta…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*