Primož Vresnik: Takmičenje lepote u bugarskoj zabiti (kolumna o tome kako život može odjednom da se promeni)

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

steinlen_chat_noirŠtrajk smetlara i radnika komunale u Parizu. Crna mačka među crnim kesama za smeće. Kese su se upinjale i padale, kada je mačka sa oštrim kandžama prelazila preko njih. Istrunuli vazduh iz kesa, baš onih kojeg su kandže mačke probušile. Potruli vazduh nad kesama smeća tera čoveka na povraćanje. Zaparloženi zakutak usred Pariza. Na smradu se javljaju loši gradski mirisi koji nagoveštavaju pacove, otvorene konzerve ustajalog mirisa, isceđen limun i narandžu, već pokvarenu čokoladu i uvele ruže sa već prošle subotnje svadbe. Sa prozora si video, kako su na ćošku sokaka ležale crne kese, pune smeća. Komunala bi već davno trebala obaviti svoj posao, ali nije, smetlari su otišli pred zgradu gradonačelnika velegrada i tražili povišicu plate za posao koji nije baš zahvalan. Smeće na ulici, poput oronule straćare od kesa. Noć je već prevalila. Bili su to oni sati, kada je noć prevalila u rano jutro prije zore i kada je zora svanula. Sivocrveni petruleum noći počeo da se razblažuje. Počeli jutranji satovi da ubrzaju život i iz pospanih ulica rodile se ulice života. Život na ulicama se naravno ubrzao i čulo se sve više koraka. Stvari sa izbledelim bojama počele da dobijaju na snazi boja, jer je sve više svetlosti došlo i prosijalo kroz sokake. Sofja, nekadašnja pobednica sa  takmičenja lepote u maloj bugarskoj zabiti, gledala je dole na ulicu i posmatrala male događaje i u mislima je preslušavala poslovne rečenice prošlih dana. Debeli matori pacov gradske kanalizacije prelazio kaldrmu. Negde na pola puta stao je, nekako uzrastao, jer se podigao na zadnje stražnje šapice i sa sitnom njuškom njuškao i isto tako osluškivao zvučiće u okolini i eventuelnu opasnost koja bi vrebala za sledećim ćoškom. Debela matora mačka gledala je pacova kao uskoro uhvaćeno parče pogače. U tim ranim satovima mačka i pacov nekako su znali jedni za druge i tako je pacov sa svojim unutrašnjim usplahiranim podstrekom otrčao niz ulicu. Bio je brz kao kap vode koja padne na kaldrmu, jer je nanjušao miris tople mačke i njezine dlake. Mački je tako promakao doručak. I sve to je posmatrala Sofja sa svog prozora. Lukavost mačke i uzbuđenost pacova ispod prozora bili su kombinacija i verzija priče bez šumora i zveketa, bez pisaka i mijauka, ali sve to se osećalo, ako je bio čovek toliko otvoren za sitne nijanse u okolini, kao što je bila otvorena Sofja. Pacov je šmugnuo u podrum sećanja, jer ga je primetila Sofja, kojoj je bio poziv umetnost, a prije svega umetničko doživljavanje života i tako je prizor na ulici dvostruko uticao na njezin unutrašnji život. Dogodio se nevidljivi impakt između Sofje i dvoje životinja na ulici. Impakt inače znači uticaj koji jedna pojava ili ličnost ostvaruje na drugu pojavu odnosno osobu. U igri svetlosti i tame i u svim nijansama Pariz se čino tako sličan bugarskoj Sofiji, od jednom tako ljudski i pristupačan, doduše, prljavština je beleg svih večih gradova i velegradova na ovom svetu. Tako primamljiv i pristupačan u svojim ljudskim manama. U mnogo čemu Pariz je tako sličan bugarskoj Sofiji, što se tiče starih zgrada i plakata, koji već godinama vise na zidovima i niko se ne nađe da jih makne, skine sa sivih zidova. I tako ostaju zajedno sa prljavštinom kao sa večitim simbolom gradskog života. Pariz i Sofija su slični gradovi po građevinama koje su napuštene i niko ih ne sagradi do kraja. Nesagrađene zgrade gledaju do kraja svojih sokaka, u paučinama čekaju vremena kojih nema. I te građevine gledaju ulicu sa svojima sivocrnim prozorima. Niko ih ne ruši. Niko ih ne sagradi. Ali zašto, kad su se mnogi podigli među oblakodere. Istina, Pariz je velegrad, sav u dizajnu mode i one zlatne ljudske sredine, jer u tom velegradu zapravo nema potrebe za prerušavanje granica. Ima Pariz svoj visoki životni standard kojeg u Bugarskoj nema, ali nema novca na ovom svetu da bi čovek platio kraj starenju i orunolosti. Vreme i prolaznost izjedaju stvari i ljude. Prolaznost dolazi sa žutom bojom i tako požutela stara pisma idu zajedno sa starim zgradama i naborima ljudskih lica. Kada je prije pet godina šetala njujorškim avenijama i gledala je isto tako visoke stambene zgrade kao male straćare, a na kraju je utvrdila da je najviše onih sivih oronulih zgrada i kuća koje možeš sresti u Samokovu, u Bugarskoj. Boje starih zgrada svuda imaju slične nijanse, da li je to Nju Jork ili bugarski Samokov ne postavlja se više pitanje, odgovori leže u sitnim nijansama boja starih zabata i plaćnjavih razdrmanih stepeništa. Na kraju je bilo u Nju Jorku najviše onih zgrada koje su brojale toliko godina koliko njezina baka Petera.

Mirisi ustajalosti i smrada na ćoškovima ulica velegrada Pariza.

Od kada Bugarka živi u Parizu nedostaje joj seoski petao koji sa svojim snažnim kukurikanjem otvara nov dan na pozornici zemaljskog svemira. Teško joj pada što se pod njezinim prozorom ne otvara pogled na zelenu baštu, livadu ili poljanče. Sigurno joj fali što pod njezinim prozorom ne kukurikuče petao lepotan, koji se razmeće i u bašti pokazuje koliko i kako je on gazda na svome. Da, zelena boja bugarskih dvorišta je nešto sasvim drugo nego siva boja gradova i velegrada. Tako joj nedostaju životinje njezinog detinjstva, naročito petlovi i ostala perad. Sve ove godine od kada živi u Parizu u njoj potajno tinja žudnja, da bi se pronašao lep petao sa kojim može da svane dan. Pa da Pariz nije bio od vajkada tako velik grad i on je prije sto godina poznavao lepe i šarene petlove i taj velegrad počeo je svoju priču u predgrađu. A njezina žudnja ostaje neispunjena, svuda siva boja, jedino krošnje drveta donose zelenu boju. Zavjesa na prozoru isto tako sve ove godine nije primila toliko raskošne svetlosti kao što se to redovno događalo u selu njezinog detinstva, u Bugarskoj. Sofju je u Francusku doveo pljusak pobede na  takmičenju lepote, jednog sunčanog leta, kada je imala devetnaest godina. Sve ove godine u Parizu Sofji nije zapevao ni jedan jedini petao. Agenti mode tražili su neokrnjenu prirodu. Isto tako devičansku lepotu mladih ženskih lica u selima koja su daleko od sveta mode. Agenti lepote naišli i pronašli su Sofju kao beleg nove lepote. Život je na neki način jak humorista. Sofja uopšte nije želela učešće na takmičenju, a naročito ne na takmičenju lepote, pa zar i to postoji!?! » Ništa se ne može izgubiti, ništa, ni jedna ne može da bilo šta da izgubi, ni jedna ne može izgubiti ništa, nema nikakvog rizika, ako se već provodite sa nama i pokazujete svoju lepotu nama stručnjacima, jednostavno, mlade devojke, vi svoj život ne dovodite u pitanje, ako učestvujete na  takmičenju lepote, evo vam prijavni list gospođice, pa da, pa da, vidimo se večeras,« tako je vikao debeli gospodin usred bugarske zabiti i obratio se svakoj mladoj dami na prozoru, gde se redom stvari uzdizalo bujno cveće. I tako je odjednom Sofja držala u ruci prijavni list i cerekala se gospodinu i budućoj smotri, nazvanoj takmičenje lepote mladih ženskih lica. Ili tako nešto, pomisli, i poželi baciti tu hartiju od ničeg u vatru domaćeg ognjišta. »Ništa se ne može izgubiti, naravno, ali se može zapaliti,« nasmeši se i ispruži ruku sa hartijom prema vatri, koja je veselo buktala u otvorenoj peći u kuhinji. I tada je sudbina odradila svoj sudbonosni čin. Vatra je već žudela za papirom, kada je u poslednje vreme seka Petra gurnula buduću pobednicu takmičenja u ćošak kuhinje i odvrnula joj hartiju iz ruke u ritmu izvijanja šarafa. I na prijavnom listu nakon pola sata zasijala su crna slova ispisana ženskim rukopisom: Sofja Petre, po zanimanju mlada domaćica i neoženjena, voli cveće i muziku. Izgužvana hartija davala je utisak kao da je ispala iz arhiva i da već duže vreme pravi društvo požutelim i starim papirima. Toliko je bila zgužvana… I kad je prijavni list primio sekretar takmičenja odmah je pomislio: došla narodna lepotica pravo iz groba sa prijavnim listom od sto godina i pokušava sreću. Život je mnogo puta humorista, jer su i napravili fotografiju na temu buđenja iz groba ali naravno bez prijavnog lista. Ništa ne možeš da izgubiš, još sada, kada sa prozora posmatra ulicu, čuje rečenicu, koja je tako često šmugnula skroz njezin mozak i ostavila doživotni trag u sećanju na godine, kada je bila sasvim obična devojka. A dole na ulici kese sa smećem. Šta će biti ako se štrajk nastavi ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*