Primož Vresnik: kloparanje štamparskih mašina kroz uspomene štamparskog mašinista Milislava

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

old-pressU štampariji se žale da štamparske mašine više ne izbacuju velikih tiraža. Sada je sve svedeno na malo.  Tiraži više ne nabujaju. Ne čuje se onaj štamparski žamor koji je nekada živio u štamparskoj sali, ono nerazgovetno vikanje štamparskih radnika, koji su žurili da bi bilo sve obavljeno do dogovorenog roka, znaći brzo i bez potresnih situacija. Nerazgovetno su radnici razgovarali i vikali jedni na druge, par puta jednu te istu rečenicu, da bi u tom haosu štamparske radnje na kraju sve bilo i ispalo u redu. Ne čuje se više ono mehaničko kloparanje i udaranje štamparskih mašina, koja je počela da izbacuje primerke pojedinog tiraža rano popodne prošlog dana i nije prestala raditi čak ni u pet sati ujutro narednog dana. Baš tu istu ediciju tiraža. A sada zamisli tiraž od 30.000 primeraka… Pa to nije zapravo ništa, rekao bi penzionisan štamparski mašinista iz Gornjeg Milanovca. U najboljim godinama naše mašine su po  nekvim edicijama izbacile i do pola miliona primeraka. Pa ja sam društvu zapravo dao sve, kaže penzionisan štamparski mašinista Milislav, a za uzvrat dobio sam k***c.  Svako veće prošeta u tuđem gradu i uspoređiva kloparanje točaka teretnih vozova sa kloparanjem štamparskih mašina. E, to ti je mali poetički osvrt, mala poezija  jednog siromašnog čoveka od naroda, koji ne razume sadašnju situaciju: jedni bez rada imaju pun račun na banci, a drugi, koji su se godinama znojili, sada ne umeju da stavljaju kraj sa krajem, sa svojom malom penzijom. Ili platom. Milislav je među njima. A tako mu  usred noći, na njegovoj šetnji, dolaze filozofske rečenice  same od sebe. Pa ljudi možeš pokvariti sa novcem u svako doba, ali sudbine ne možeš pokvariti ni sa jednim novčićem. Čovek će uvek  da okreće vlastiti ili tuđi novac, ali na kraju će sudbina da izda svoj račun. I tada neće biti pardona niti utehe. Svet je tonuo u tamu, sve gušću. Da, to je bilo usred noći, kada sve postane nedefinisano i nekako preteće. I Milislav je sa svom vlastitom filozofijom otišao bar za jednu noć iz svog socijalnog kaveza. Pa radi robe šta god hočeš, ali nečeš dokle hočeš, kaže narodna poslovica sa filozofskom poantom. Ali sa druge strane, šta će mi sve to, kad je stomak gladan, pomisli Milislav.

Penzionisan štamparski mašinista sedeo je na klupi u građanskom parku. Tu se nekako osećao zaklonjen i bezbedan.  Šišmiš zalepršavio je skoro nad njegovom glavom, samo je sova falila sa svojim filozofskim očima da na prvi grani drveta njegovog vidokruga potvrdi filozofske rečenice, koje su svanule usred noći i usred njegove glave i sa kojima se pozabavio čovek od neimaštine.

 Milislav zaspao na klupi, E, paučinasta mekota snova. Možda je i u snovima lunjao među gomilama različitih štamparskih tiraža. Jedne gomile tiraža bile bi velike, to znaći prošlost, a druge gomile bile bi male, to znaći sadašnjost.

Može se reči da sadašnja nesocijalna okolina ogrožava čoveka od naroda sa svojom odvojenošću od njega, u svojoj nameri da ga ponizi i pravi roba od njega. ( Samo pogledajte sadašnje uslove kredita ). Milislav, čoveka od naroda, koji je dao društvu sve, a dobio…  A sutra je još jedan dan, pun borbi i u štampariji za bolji tiraž. Nebo je postalo svetlije.  Noć, puna silueta, počela da se gubi.

Milislav se budi sa jutranjom izmaglicom… Pa misli da je prošlo samo deset minuta… Samo sam hteo da se malo odmorim, sam se sebi izvinjavao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*