Primož Vresnik: Govor i jezik na Balkanu

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

srpskohrvatska zastavaNije što se govori odmah i za uvek jezik. Laični poznavalac smatra da svaki govor ispunjava sve uslove za nadregionalni jezik. Međunarodni lingvistički standardi za jezik nisu romantičko sentimentalni, još manje zavičajni ili nacionalni, nego su sa jednom rečju naučni. Jezik i nacija – snažna je to veza, pa ipak engleski jezik koriste i oni kojima u venama ne teče anglosaksonska krv. I tako ima više govornih varijanti istog jezika, jer engleski govori više nacija, svaka svojim dijalektom. Govor je u prvom redu sigurno ono kako govori narod i tako postoji govorna gramatika određenog naroda i to pre nego što se uvede zvanični službeni jezik. Sintaksa narodnog mišljenja i gramatika govora su nešto posebno, zapravo ono što razdvaja slavenske narode. Sličnosti između slavenskih govora postoje u glasovnem sistemu, morfologiji i sintaksi a takođe i u fondu reči koje koriste nacionalni govornici. U govoru se najbolje odražava regionalno mišljenje i etnomentalitet, ako stvar posmatramo sa kulturnog aspekta. Različite govorne varijante nas suočavaju sa činjenicom da je akcent u govoru na neki poseban način i akcenat u samom mišljenju. U jeziku za razliko od govora nema obezbeđene nacionalne harmonije, jer je cilj jezika univerzalna komunikacija. Razliku između jezika i govora zacrtai su lingvisti, kao što su Emil Benveniste, Roman Jakobson i početnik moderne lingvistike Ferdinand di Sosir. Regionalni govori na žalost nisu opšteprošireni, oni ukazuju na etnobogat rečnik i daju određen fond reči, a i nacionalne rečnikopisne knjige nisu tako zavičajno domaće da bi se reklo da postoji čisti narodni jezik. Čisti narodni jezik; to je bio ideal osamnaestog i devetnaestog stoleća. Uzimanje jednog govora za službeni standardni jezik uvek donosi nepravdo, a sa druge strane pruža univerzalnost i komunikacijsko povezivanje različitih dijalekata međusobno. Uzimanje jednog govora za nadregionalni jezik znaći dominacijo jednoga regionalnoga sociolekata nad drugima.( Sociolekat- vladajuća socialna grupa koja koristi svoju varijantu dijalekta. ) Znaći i potiskivanje drugih dijalekata u društvenu pozadinu. To nije samo slavenska nepravda nego i svetska. Sigurno je univerzalni engleski jezik velika nepravda za sve jezike i govore manjih naroda. Ali cilj linvistike je jasan: univerzalna komunikacija što više naroda. Jezik je najekonomičniji simbolizam; tako ga tretiraju lingvisti Sosir i Benveniste i tako određen sociolekat dijalekata dobija status zvaničnosti .Južnoslavenski sistem dijalekata daje dominantnu štokavščinu i u prošlosti zaista potiskivan bošnjački govor.
A srpskohrvatski jezik stvoren je iz panslavističke ljubavi prema južnima Slavenima. Onaj ko govori da se je Vuk zalagao za velikosrpsku lingvističku stvar priča gluposti. Ako bi to bila istina, ne bi nikada dopustio složeni pridev srpskohrvatski. I ne bi nikako radio na tome. Uistinu je radio na istočnohercegovačkom govoru kojeg su koristili isključivo Muslimani, a istovremeno je radio i na drugim varijantama slavenskih dijalekata. Nema nikakve osnove da bi sadašnji bosanski jezik sa svojom prošloćom bio jezička prapostojbina svemu drugome. Vuk je radio na više dijalekata i njegov cilj je bio lingvističko naučan. A najviše je radio na udruživanju onoga što je poznavo, što je bilo u njegovom životnom vidokrugu.
Velika jezička zagonetka kod Srba ostaju orientalizmi. Ne radi se samo o opštim balkanskim turcizmima koje koristi veliki broj južnih Slavena nego o velikom broju perzijskih reči i reči srodnih sanskrtu. Tu se ne radi samo o nekakvoj ekscentričnoj komparativistici gospođe Branislave Božinović nego o ozbiljnoj činjenici koja je toliko važna koliko pitanje da li je staroštokavski rečnik dovoljno integrisan u savremeni srpski jezik. Reč je o orientalnoj gramatičkoj crti koja nije ušla u rečnik Srba sa njihovom srednjevekovnom istorijom. Ozbiljna naučna istraživanja u tom slučaju neće dati samo čisti narodni jezik. I ne samo pravoslavne vrednosti. I Slovo o srpskom jeziku neće biti samo jedna jedina interpretacija. Oni koji su pristupili ka Bečkom sporazumu i to davne 1850. godine bili su po svom pozivu lingvisti i slavenski rodoljubi. Panslavisti koji su verovali u jezičko ujedinjenje južnih Slavena. Bečki dogovor bio je potpisivan u vreme kada političke Jugoslavije nije bilo. Lingvističko umeće je nešto drugo nego politička zla romantika koja veruje da jezik treba proćistiti da bi se dobilo nešto lepo i čisto.
A sada najvažnije. Sadašnji politički jezici na Balkanu nemaju statusa policentričnosti, ne pripadaju više nacijama nego ispunjavaju samo jednonacionalne političke ciljeve, a ne cilj opšte međunarodne komunikacije – što je prvi i poslednji cilj lingvistike i jezika takođe. Jezik sa više nacionalnih centara i sa kulturnom strukturom svih narodnosti i manjina bio je do sada samo srpskohrvatski, bio kako bio, sretan ili nesretan pokušaj svoje istočne i zapadne varijante. Sigurno sa više društvene pravde trebao bi da se zove južnoslavenski odnosno jugoslovenski. Pa nekima ne treba čitav svet, lingvističke probleme će srediti na svom dvorištu. Prvo će reći da je srpskohrvatski samo politička tvorevina, a onda će od toga istog nepostojećog jezika uzeti glasovni sistem, morfologiju, sintaksu i zameniti fond reči. Novokomponovani slovoslagač može umesto kafane reći: kavanica, kafaret, kahvekasabić, dolapirnica i još mnogo toga, samo da se zajebava i to najviše vlastiti narod. Kroata purista nema šta, ti pucaš od zdravlja. Sadašnji purizam na Balkanu stvara etničko čiščenje jezika i unosi lektorski subjektivizam u lingvistiku koja je inaće ozbiljna nauka. Srpskohrvatski danas živi, gde mu je mesto, na ozbiljnim svetskim univerzitetima i među Jugoslovenima koji, na sreću, još uvek ima podosta.

2 Responses to Primož Vresnik: Govor i jezik na Balkanu

  1. Може ли мало детаљније о оријентализмима и санскриту и нашем језику? Баш ме занима да сазнам нешто више. : )

    Milos
    09/03/2013 at 21:02
    Одговори

    • Miloš, hvala na pitanju. Kao tragalac za najstarijim oblicima ljudske komunikacije Branislava Božinović je po savetu profesora Stojanovića shvatila da smisao proučavanja sanskrtskog jezika leži u tome da se uoče zaboravljeni elementi jezika koji su još živi u srpskom i da se obnovi ono što je izgubljeno u toku vremena. Detaljnije će vam odgovoriti ona sama u svojoj knjizi Rečnik srodnih sanskrtskih i srpskih reći. I Momčilo Nastasijević je shvatio da je suština srpskog u arhaizmima. Izgleda da se u vašem jeziku sretne više kultura i da slavenska gramatička crta nije jedina. Srpskohrvatski rečniki starih izdanja navode mnoštvo perzijskih reči koji su u upotrebi kod srpskog naroda.

      Primoz
      10/03/2013 at 15:09
      Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*