Primož Vresnik: Glavešina je uvek za revoluciju ali molim, bez promena u društvu, čitaj dvorištu

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

olmec_headOnaj ko dovede glavešino u pitanje, dovede  u pitanje svoju eksistenciju. Onaj ko dovede u pitanje glavešino iz nekvog sela, nekve planinske zabiti ili grada, neće tako  lepo da prođe i još manje da živi, ako o njemu loše piše. Glavešina sve vraća, jer on  sve plaća (podplaća ). Za njega bi bilo bolje da su nezavisne novine zavisne i da su novine za uvek starine, sa uslovom da  se u njima piše da je sve u okolini čisto, nedirnuto i bez problema.  Močnici ne vole promene.  Znate oni su uvek bili za revoluciju ali bez promena u dvorištu. Ne radi se o političkoj orientaciji nego o spremnosti da se urade velike izuzetne stvari koje u korenu menjaju sve.  Zaista, najgora je nezavisna štampa, ona ne štedi nikoga  i puna je nepravde, tako glavešina misli.  Najverovatnije je imao Stvaraoc loš dan, kada je stvarao nezavisnu štampu i slobodne novinare. Ona donosi nesreću. A kada glavešina vidi da balavac od novinara piše o njemu, on na početku zaista ne zna, kako da spere okus gorčine, koja mu je nametnuta. Novinar o njemu piše da je čovek od špekulacije, ali od kada, on samo radi što je već radio njegov matori i čukundeda. On nije špekulanta, ali se može reći da nije originalan, jer su i njegovi tako radili iz kolena u koleno.  Pa pleme nije bilo otrovno, dok se nije našao ovaj blejač od novinara da dovede sve i svakoga u pitanje. I njega glavešino lično.  Neće više niko da glavešino vređa i to u novinama, tako misli i okrene telefon. Nazove prijatelja, koji je dobro prošao, jer je i za njega bila sumnja korupcije. Mala senka, ali Sunce za njega još sija i tako može da dovede stvari u red. Prijatelj mu radi u jednoj od komercialnih banaka i na njega ga vežu  lepe uspomene na detinstvo. Pa lepo je kad močnik poznaje močnika. Pa lepo je kada močnik ima nekoga u banci, novinar bi kreštao da se radi o nepotizmu i klientelizmu, ali  u prvom redu, uspomene na detinstvo se vračaju. Sećanje na zajedničke igare sa lakim seljačkim kolima najlepša su stvar na svetu i treba to da se podeli. Još jedan put pa makar preko telefona. A da ima od toga razgovora  nekva korist, to se valjda zna. »Znaš onaj balavac od novinara nije pravedan. A ja sam u toj priči samo mrvica,« počinje povređeni glavešina. I dobro zna da treba zadati udarac da ne bi bio više udaren. I tako se dogovore. Šta se može, ako se dvojica druga iz detinstva slože. A sve prelazi u ono saznanje: bolje zabraniti priču o upaljenem mestu u društvu i to na vreme, prije nego se otrov slobodnog novinarstva proširi po celome telu, pardon, pročitaj: po celome selu. Neće više onaj novinar da šušnjari i istraživa  tamo  gde mu nije mesto. Naša okolina nije upitna, od uvek je bilo kod nas sve lepo i čisto, tako misli. Dobro je imati prijatelja u banci ili na sličnom  mestu, jer na kraju pare odlučuju ko je zavisan i ko nije, tako misli glavešina i smeška se. Pa dobro je imeti vezu sa čovekom koji nosi ekonomsku odoru. Glavešina je, zavisi od situacije, sve što imate na umu, jedan put liberalac ali drugi put radikalac, zaista zavisi od situacije, ali prije svega  najviše voli fini život i pare ( i one neproverljivog izvora ). Da nije bilo ovog novinara glavešina bi znao samo za kafanu i televiziju. Ipak ne čuje se više goropadni urlik zakočenih guma novinara, znaći, neće se više zaustavljati u našoj kasabi, proveravati, dolaziti u posjetu i istraživati. Izgleda da je bio u svemu što je pisao nekve vrste oproštaja, ali ne sa njegove strane, nego od ljudi koji su se oprostili od istine. U starim vremenima je Milovan Glišić pisao o tim i sličnim stvarima, Radoje Domanović i Branislav Nušić pravili su mu društvo što se književnih tekstova o vlasti  i opšti  sudbini pojedinca u društvu tiče. Da o slobodnoj i nezavisnoj štampariji i ne govorimo. Ali oni su možda i znali da se ne  radi samo o Srbiji i tako su nam ostavili tekstove univerzalnog društvenog znaćenja. Dolaze trenuci i u kozmopolitskom društvu kada tamna svirepa strana  čovekove ličnosti sve svodi na sitno i malo  i trnje laži i nepravde izbode čiste ruke u svakom društvu. Tako u društvu starinskog kremena, kao u društvu urbanog karaktera.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*