Primož Vresnik: Danas za Miklošiča pitaju prije svega skandinavke u novinama

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

Franz_von_Miklosich_(Dauthage,_1853)Danas za Miklošiča prije svega pitaju skandinavke u novinama. I veliki broj Slovenaca i stranaca zna za Miklošičevu ulicu u Ljubljani. Sokak povezuje okruženje železniške i autobusne stanice sa starim delom grada Ljubljana. Čuveni slavista, filolog i lingvista bio je rođen u selu Radomerščak kod Ljutomera. I u Ljutomeru, gradiću na Severu Slovenije, postoji kao znak zahvalnosti i trajne uspomene Miklošičev trg. Znanje o Franu Miklošiču ( 1813 – 1891) kod prosječnog Slovenaca danas je šturo i ne baš bogato. U tranzicijsko doba ceni se histerija zarade i novca, a ne pozitivne vrednosti, znanje i stručnost. Kapitalizam je sa svojom užurbanošču i histerijom naškodio svim Slavenima. A svejedno, godina koja  prolazi, njegova je. Godina 2013 u Sloveniji godina je sećanja na Frana Miklošiča, velikog balkanologa i lingvista, koji je ostavio beleg, nezaobilazan trag svojih lingvističkih zalaganja i stručnih radova na čitavoj teritoriji južnih Slavena.

Komparativistički metod bio mu je u susretu različitih slavenskih dijalekata najvažniji metod i tako se on smatra za važnog uporednog lingvista u habsburškoj monarhiji. Radio je na bečkom univerzitetu,  tako mu je veliki broj stručnih radova objavljivan na nemačkom.

Pripadao je mladogramatičkoj struji koja je bila naročito djelatna u Beću. Bio je u veoma bliskim odnosima sa Vukom Karadžićem i to o pitanju ostvaranja zajedničkog jugoslovenskog književnog jezika. Panslavistički lingvistični pokret financirao se sa novcem habsburške monarhije, što je na neki način kontradiktorna činjenica, ali istorijsko utvrđena. Mladogramatska struja jezik tumaći u prvom redu kao posledicu fonetskih zakona i analogije. U razmatranje i proučavanje je uzimala samo žive dijalekate, sa saznanjem da u svakom govoru i jeziku postoji trag mrtvih jezika. Određen dijalekat u sebi ne nosi samo jednu kulturu nego skup više kultura, jer kultura, govor i jezik nisu samo nešto teritorijalno. U određenem dijalektu javljaju se kompleksnije kulture koje se odražavaju na sufiksima, arhaizmima i drevnim leksizmima. Ovoj lingvističkoj  struji živ dijalekat znaćio je iskustvo sa terena koja se ne može zameniti sa kabinetskim istraživanjem mrtvih jezika. Istraživanje isćeznulog drevnog jezika zavisi naročito od lucidnosti i lingvistčke imaginacije istraživača. Zna se, nema nekve posebne eksaktne provere na govornom terenu, samo pisani dokumenati, koji su tekom vremena proživeli i na njihovoj osnovi možemo  samo da nagađamo koje tragove je pustio mrtav jezik u živome. Dokumente mrtvih jezika drže kao redke eksponente nekoliko biblioteka u svetu. Struja kojoj je pripadao slovenački lingvista Fran Miklošič govor i jezik uzimala je u istorijskom i socijalnom kontekstu. Njega je interesovao govor kao živ organizam, koji se menja i razvija. Naučnike, koji su proučavali jezik, sve više je zaokupljalo pitanje, kako se govor upotrebljava na govornom terenu, kako ljudi zaista govore – to je tako zvani pragmatički horizont lingvistike, koji uzima upotrebu reči za prvi i poslednji čin lingvistike. Največji projekat tog lingvističkog pokreta bilo je stvaranje zajedničkog književnog jezika. Sigurno, ideja o zajedničkom jeziku nije svanula u ruralnoj okolini nego je to pokrenuto u glavama intelektualaca u urbanim sredinama devetnaestog stoljeća i to u doba kada se počinje buditi samosvest o pojedinačnim narodima u Europi. Razlike između dijalekata i književnog govora danas se sagledavaju i kao razlike između ruralne i urbane sredine. Socijalne i kulturne protivurečnosti govoraca sagledane su kao oblik društvenih i klasnih konflikata. I nedostataka, jer na Balkanu od uvek je bilo problema oko pismenosti. Problem oko pismenosti odnosno nepismenosti bio je živ i u socijalističko doba. Antagonizam je u tome, da ljudi koji su živo koristili svoj dijalekat  nikako nisu mogli ili hteli pisati književnim jezikom. U tome jih je sprečavala gramatika i sintaksa njihovog prirodnog mišljenja i govora. A to je univerzalan ljudski problem, pošto koristimo književni jezik, onda u isto doba mislimo i gramatikom određenog dijalekata. Upotreba tako zvanih neispravnih oblika reči u jeziku govori o tome, kako je u nama istovremeno živ govornik našeg regiona, koji bi koristio regionalizme, provincijalizme i reči našeg dijalekta. Izgleda da standardni jezik znači nedostižni ideal što se ispravnih ili neispravnih oblika reči tiče i njihove upotrebe takođe. I još, književni jezik traži suptilne distinkcije, pravopis, sintaksu i lektiru. Slavenski jezici nisu baš laki za učenje i treba dosta napora da bi se jih osvojilo. Književni jezik koji je danas opšteprošireni ideal, bio je u vreme svog stvaranja u manjini. U upotrebi je bio kod intelektualaca aristokrata. ( po duhu ako ne po društvenom položaju ) Današnje savremene situacije govore da se on koristi u posebnim prilikama, koje nisu lokalnog dijalektološkog karaktera. Miklošič i Vuk so počeli sa stvaranjem književnog jezika u doba, kada je bio veliki broj južnih Slavena u fazi opismenjevanja. Ali i u velikom broju nepismen. Razvoj književnog jezika sigurno određuje narodni govor, ali stanovništvo jednog sela koji koristi isključivo dijalekat ne razume najbolje stanovništvo u drugim selima i tako je zbog potreba opšteg razumevanja stvoren standardni zvanični jezik. Motiv za tako nešto je isključivo u prirodi saglasnosti, komunikacije i povezivanja. Fran Miklošič, Fran Levstik, Vuk Karadžić, Đuro Daničić, Vatroslav Jagić i mnogi drugi naučnici jezika uzimali su tu činjenicu u doba kada slavenski narodi nisu bili politički slobodni i kada je bila svest o slavenstvu na početku.

Danas za Miklošiča pitaju prije svega skandinavke u novinama, na zadnoj možda trideset sedmoj stranici, tamo gde se čitanje novina nekako završava. A na prvoj, naslovnoj stranici objavljivani su više puta oni koji bi trebali živeti i završiti samo u Brehtovim dramama, a na žalost oni za te drame i ne znaju i tako imamo što imamo: podrumske ljude u lažnom nebeskom sijaju, a stručnost i znanje su u drugom planu.

 A ne zna se zapravo da li je to društveni komplimenat kad završavaš na trideset sedmoj, trideset osmoj stranici novina ili… O onima što su već pokojni, a važni za društvo potrebno je sećati se jih u što moguće kraćim pismenim formama, sa što manje reči. A ukrštenice, skandinavke, osmosmerke i slogovni ugalji kao i anagrami su najpovoljnije izražajne forme za tako nešto.

Bar nešto, kažu optimisti.

Nauka i kultura za Slavene je poslednja rupa na svirali, kažu pesimisti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*