Predstavljen roman „Vrata podzemnih voda“ Zorana Škiljevića

Filed under: Presing izdavaštvo,promocije,Srbija,vesti,Zoran Škiljević |

Zoran Skiljevic korice          U sklopu manifestacije SVETOSAVSKI KARAVAN KNJIGA (27. i 28. januar, Ustanova kulture Palilula) predstavljen je roman „Vrata podzemnih voda“ Zorana Škiljevića. Tom prilikom je pročitan sledeći tekst Zorana Ilića:

Intrigantni i dobro odabrani naslov Škiljevićevog romana pozajmljen je iz istoimene pesme Džonija B. Štulića. Knjiga, uostalom, i počinje citatom iz Štulićeve pesme. I mada sam svojevremeno bio fan zagrebačke novotalasne grupe „Azra“, dotična pesma mi je ostala nepoznata. Što opet ne znači da je ovih dana pripremajući se za današnju književnu promociju nisam preslušao na Jutjubu.

Ali, za razliku od Džonijeve pesme, nije mi nepoznat roman Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ sa kojim Škiljevićevo delo poredi recenzentkinja knjge Marina Đenadić. A nije mi nepoznat budući da sam ga više puta pročitao i dobro upoznao njegove junake.

Mada mislim da nije neophodno Škiljvićev roman porediti sa Mihailovićevim „Tikvama“, tim više što je Dragoslav Mihailović svojim književnim delom postavio visoke i teško dostižne standarde. Naravno da poredeći ova dva romana g-đa Đenadić je pre svega mislila na sleng koji se i u jednom i u drugom književnom delu obilato koristi, kao i na urbani bekgraund koji je u oba dela prisutan.

Sâm početak romana „Vrata podzemnih voda“ može bliže da se predstavi sa sledeće dve rečenice: „leto je u gradu“ i „školski raspust je u gradu“. U već sledećoj sceni fokusiramo se na trojicu mladića, glavnih aktera Škićeviljevih „Vrata podzemnih voda“. Ta trojka ima i svoj konspirativni naziv La Campanela.

Ipak, leto i ne teče baš kako bi trebalo. Ispostavlja se da su za tako nešto neophodne tri bioskopske karte. Međutim, kao što poručuju stihovi još jedne pesme iz tog vremena: „Sve je lako kad si mlad…“

U svakom slučaju, film je odgledan i posle filmofilskih problema na red dolaze ljubavni problemi koji su, opet, toliko veliki da ih pratimo do kraja knjige kada dolazi do tragičnog i neočekivanog finala.

Anđela koja podseća na zanosnu Mišel Fajfer ne otključava vrata sreće već vrata podzemnih voda. A kada smo u podzemnom svetu tamo vladaju drugačija pravila. Nestaje bezbrižnog porodičnog okruženja, nestaje generacijski, tinejdžerski zaštitni prsten…

Inicijacija i ulazak u svet odraslih mora surovo da se plati. U ovom slučaju, ubistvom i višegodišnjim robijanjem u zloglasnoj Zabeli.

Ipak, u epilogu romana dobijamo odgovore da se život tamo gde je prekinut, ponovo vraća u svoju kolotečinu dok na licu glavnoga junaka Tihog ostaju samo tragovi puta koji je prešao.

Na kraju, kao zaključak, mogao bih da kažem da je autor možda za nijansu mogao hrabrije da napiše svoj roman i da „lomi“ tu vremensku liniju kojom koračaju njegovi književni likovi. Dakle, da događaje ne prati hronološki već pre po toku svesti koji prolazi kroz glavu njegovog junaka i istovremeno naratora. Ali, nadam se da će Zoran Škiljević tako nešto realizovati u knjigama koje će tek napisati.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*