Predstavljamo izdavača: Slaviša Pavlović – Zavet (Književna omladina Srbije)

Filed under: region,Srbija |

žanr: istorijski roman

Recenzija

Srpskoj književnosti su uvek preko potrebni romani sa istorijskom potkom. Za njih je uvek vreme, jer priče o srpskom narodu još uvek nisu do kraja ispričane. Prvi roman Slaviše Pavlovića je inspirisan istinitim događajima iz prošlosti. U vreme književne hiper produkcije i utrkivanja ko će se u pisanju poslužiti boljim trikom ili marketinški spretnije opisati neku novu zanimaciju, Slaviša putuje u prošlost i donosi nam je na dlanu, da s  punim pravom ponovo živi.

Sa Slavišinog dlana prvo vidimo Milića Itanića, ratnika sa dva ožiljka i njegovog oca Andriju, bivšeg armijskog pukovnika. Oni će ostati glavni likovi do kraja romana. Letnje gospodnje je 1914. Milić je poslat u rat, a „ničija zemlja“ između oca i sina postala je odmah otkrivena. To je ničija zemlja u kojoj se gledaju, a jedna drugoj ne prilaze, ljubav i netrpeljivost. Milić ocu ostavlja ženu Julku i dva mala sina i odlazi iz svog sela blizu Drine. Nedaleko, na front.

A onda je „predaja bila neminovna“. Ono što je pisac od početka romana potencirao kao nešto što se neće i ne sme dogoditi, desilo se kao usud. No, bez tih usuda ne bi bilo ni romana ni umetnosti uopšte. Slaviša je uspeo da jedan od mnoštva usuda, usud iz njegove porodice, prenese u umetnost.

Posle opisa dobijenih bitaka, pa poraza srpskih trupa na Mačkovom kamenu (a Milić biva zarobljen), sledi ravan tok u ravnici. To je neočekivano za roman koji se bavi Prvim svetskim ratom, ali svakako u životu biva – život je najmudriji, a Slaviša Pavlović se toj priči spretno prepušta, vodeći je, i dalje, iz prikrajka, no sasvim sigurno i skladno.

U ravnici je salaš u blizini Budimpešte, gde Milić sa saborcima provodi zarobljeničke dane. Salaš sa tuđim bunarom i tuđim pojilom. Priču o danima zarobljeništva na kratko prekida Andrijin povratak u vojsku. Sada se otac, kao što se desilo i sinu, vraća u porodičnu kuću i traži sinovljeve korake, korake oko okućnice, svete korake. Po toj zemlji su šlemovi tuđinca – napadača. Otac i sin su u tom trenutku ponovo i rastavljeni i sastavljeni.

Upečatljiv je opis kobne laži zbog koje Milić u zarobljeništvu ne zna da li je živ dok stoji nad zapaljenim svećama. Zatim nemoguće ljubavi između Milića i njegove gospodarice Eržebet. To je ljubav heroja.

Kada se događaji zgusnu, kada se rat završi i svi likovi, i glavni i sporedni, dožive transformaciju, posle svih ratnih muka i ličnih tragedija, pisac završava roman pismom koje počinje sa „Dragi sine“. Naravno, piše ga Andrija i još na početku priznaje „Ti i ja smo puno ratovali. Najviše između sebe“. Smogavši snage da otvori srce i prizna sve što se moralo priznati, Andrija govori sinu najotvorenije onda kada je već mrtav, kroz pismo koje je napisano pred smrt. U pismu su gromade zgrudvanih osećanja koja nisu bila izgovorena, niti su to mogla ikad biti.

Pisac realno opisuje šta je rat za porodicu: „Svi su se radovali životu, kojeg možda nije ni bilo“. U takvom životu jedan drugog traže otac i sin. Zategnutost zbog njihove identičnosti pretvorena je u prezir zbog zlobnih laži drugih, a kao da se prezir morao desiti da bi došlo do otkrivanja ljubavi koja je uvek bila zapretena u muškim, ratničkim pancir-grudima. Prepliću se u ovom romanu lične povesti i istorijsko zaleđe, po krvi nasleđena bol i hrabrost. Hrabrost za reći, steći i ne poreći. Ovo je roman o ljudskoj snazi koja može da preživi mnogo.

Ana Atanasković

Zavet je roman koga se sećam. Vidim blatnjave bajonete iskopane na Ceru dok sam leti kao dete čuvao stoku, vidim metke i čaure poezije prošlosti. Osećam miris dunja sa ormana detinjstva. Radost i nada da takva Srbija još uvek nije umrla klizi između redova ovog romana.

Branislav Lečić – glumac

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*