Predstavljamo izdavača: Damjan Stevkić – Kvarni vlaški pir (Književna omladina Srbije)

Filed under: promocije,Srbija |

I izdanje 2011.
Autor: Damjan Stevkić
Promocija: 21. maj 2011 g. Centar za Kuturu Donji Milanovac


Mnogi pisci i književni kritičari su oduvek tvrdili da je veoma teško, skoro nemoguće, u nekoliko rečenica, prikazati roman autora, čiji književni stil obiluje mnoštvom skoro savršenih opisa, izvanrednih prikaza događaja, koji sami po sebi, ne dozvoljavaju kritičaru i čitaocu mogućnost da predstavljene situacije sagleda nekim drugim očima.

Debi roman autora Damjana Stevkića pod nazivom „Kvarni vlaški pir“ predstavlja dobar primer kvalitetne proze izražene kroz veoma zanimljiv oblik pripovedanja, tokom kojeg pisac, sasvim realno, bez grča i ustezanja, prikazuje čudna, pomalo nestvarna i neobična, ali istinita verovanja ljudi u istočnoj Srbiji.

No, književni stil i način prenošenja pisane reči ne predstavljaju jedinu vrednost ovog zaista kvalitetnog romana, već se pisac svojom maštovitošću dosetio, da u okviru jedne priče, obuhvati nekoliko elemenata koji jedno književno delo uvek načine kompletnijim, vrednijim i zanimljivijim za čitanje.

Knjiga počinje pričom o Gordanu Krivokući, novinaru lista „Borba“, koji, godinama bez spisateljske inspiracije, preživljava objavljujući stare kolumne. Međutim, strpljenje glavnog urednika lista, bez obzira na dugogodišnje prijateljstvo, ima svoj kraj, pa iskusni novinar dobija priliku da se ponovo dokaže u poslu i probudi odavno uspavanu inspiraciju. Tema novog zadatka je proučavanje čudnih ubistava u istočnoj Srbiji koja su navodno, pod uticajem čuvene, ali nikad dovoljno izučene vlaške magije.

Dobro su opisani trenuci pre Gordanovog odlaska u Donji Milanovac, njegov, do tog trenutka, istrošeni život i druženje sa ljudima iste sudbine u kafani „Mali raj“, koja, na neki način, predstavlja stecište izgubljenih duša, depresivno mesto ispunjeno pesimizmom u kom se glavni junak „osećao slobodnim da kaže šta oseća, a da to opet nikog ne dotakne“. Ovde pisac, u jednoj rečenici, govori o čoveku slabe unutrašnje snage koji želi postati hrabar, pa tu želju ostvaruje među sebi sličnim i dokazuje dobro poznatu frazu da se hrabrost ne može probuditi slabošću.

Dolaskom u Donji Milanovac najpre „vidimo“ čuveni hotel Lepenski vir, na obali Dunava, prijateljski nastrojene ljude iz ruralnih predela tog kraja, koji, kao i svuda, nakon nekoliko alkoholnih pića, znaju odgovore na sva pitanja koja Gordan traži. Da bi na što uverljiviji način preneo informacije do kojih je došao, autor vodi lik u kuće belih magova i vračeva predstavljajući ih kao dobre ljude,  pune optimizma i neke pozitivne enegrije, bez obzira što su izborom svog zanimanja, kaže nam pisac, svesno napravili pakt sa đavolom.

Takođe, pisac se, kroz junake ovog romana, potrudio da iskaže i stavove druge strane, svešteničke, gde lokalni pop, osvrćući se na hrišćanske zakone, oštro osuđuje magijske rituale i ljude koji se njima bave.

Međutim, Stevkić se tu ne zaustavlja, već nastavljajući dalje, uspešno izražava istinit paradoks oličen u filozofskoj priči vračeva o njihovom verovanju u Boga, iako za magiju, u nekoliko navrata podseća autor, nema mesta u crkvi. „Da li ga volimo malo, ili tu ljubav jako osećamo, kod Njega ne pravi razliku. Svaku ljubav će prihvatiti, koliko god beznačajnu, i u otkrivanju te ljubavi leži ključ istine“.

Ovaj roman ne obiluje dijalozima. Nadoknađeni su jakim opisima, kako trenutne situacije tako i psiholoških stanja, u kojima pisac prikazuje duboku analizu mentalnog sklopa učesnika. Skriveno, kako bi čitaoca naveo na razmišljanje, verovanje u „vezivanje“pripisuje ljudima koji svakodnevno doživljavaju neuspeh i kao takvi traže bilo kakvu slamku spasa, nešto, bilo šta, što će ih izvući iz ponora u kom se nalaze i naterati ih da krenu uzlaznom putanjom života.

Ipak, da bi priča dobila što verodostojniji prikaz, autor se pobrinuo da u likovima probudi osvetoljubivost, kao paravan slabosti i najveću grešku, koja ih naposletku uvlači u sve veći vir izgubljenosti i ne dozvoljava povratak na staze kojim toliko žele da krenu i ostavlja čitaocu dilemu – Da li se sve to dešava zbog „vezivanja“ ili slabosti – osvetoljubivosti?

Ono što je neobično jeste preplitanje teških, groznih i smrtnih situacija zajedno sa sećanjima na bezbrižne i srećne dane, koji podsvesno ulepšavaju trenutno stanje.

Stevkićev umetnički doseg sjajno oblikuje književnu vizuru uverljivo dočaranom atmosferom, a postojanje zla, čudnih, možda đavolskih puteva ni u jednom momentu ne plaši umetnika, koji, bez ikakvog straha, priču iznosi do kraja.

U nekim momentima piščev način pripovedanja, izražen dugim rečenicama, neodoljivo podseća na Andrića, da bi u pojedinim sekvencama postao nalik Selimoviću, što govori o dobrom poznavanju srpske književnosti i dugogodišnjoj pripremi.

Međutim, Stevkić se kasnije, baš kada je to potrebno, oslobađa uticaja „učitelja“ i nameće sopstveni, dobro izgrađen i siguran stil, nesumnjivo pokazujući da poseduje sve elemente koji jednog pisca mogu načiniti velikim.

Slaviša Pavlović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*