Predrag Stražmešter: O Lenki, Peri i kuriji (Ulaznica 2013 – treće mesto, proza)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Ulaznica 2013 |

nacveLenka Šašina se rodila u četvrtoj frtalji, jer su njeni hteli bolje za svog sina prvenca. Po njima, u prvoj frtalji je bio sve go zgubidan, i po neki pripiti paor, no i taj nije bio za ništa bolje neg’ da struže slaninu dokle bi ga Bog trpeo da mu rovi zemlju. Četvrta gde su se odselili (kad su natovarili kola Lenkinoj materi je stomak već grickao zube, nije se stiglo ranije), e ta frtalj je bila širokih i umivenih sokaka, no pre i posle svega majstora od zanata. Tek poneko, a da je van komšiluka, možda bi i postao šegrtom, koliko da je iskucavao krive eksere, kalfom teško, ali majstorom nikad. A Šašini, oni su u svojim glavama već bili skockali i trpezu, da ničeg na usfali i sina ne obrukaju onog dana kad bude položio majstorski ispit.Kolima su presekli glavni sokak, da bi im kuća bila preko puta.

Lenka im se rodila baš kad joj je bilo vreme, rumena, grlata i ješna. I osta im jedinica.

Jednom, bila je mala, nije mogla imati više od tri godine, baš je žvaćkala trešnje iz čančeta, pa se posvađala sa zoljom; obe su bile navalile na istu trešnju, i ova krilata ju je nakraju ubola. Tu se Lenka nije zbunila, niti se dernjala kako bi to bilo normalno za jedno dete njenih godina. Ne, prihvatila je beštiju za krilca, otfikarila joj glavu sekutićima, odgriženo ispljunula, ostatak smrljala pod prstima, bacila pa kao da se nije desilo baš ništa, nastavila da paje iz čančeta. E, baš ta bezglava zolja je u Lenkinoj familiji ostala zanavek ona što ju je bodljom upisala u dunđerski zanat. Jer, stvari su se poklopile da bi im bile sasvim jasne:­zolja je bila od onih dupljašica, mnogima su takve razgradile zid da bi u šupljini iznutra načinile svoja legala, organizovane i pravilne  gradove unutar kuća.Posle su se Šašini kleli, da je tim ubodenim prstom još istog danaraskopala fugnu puknute cigle gonka, odnekud našla novu, pa je pride i sama zamenila. Roditelji, pa kako god da uzmeš, moguće je da su malo i slagali. No dobro, svakako je bilo da Lenku kasnije nije interesovalo išta osim drveta, čerpića, crepa i cigle.

Do njene dvanaeste, Šašini su napolicom svršili pazar kuće gde su kirijali. Lenka je punopravno postala od „Četvrtih“.

Vremenom, skupili su Šašini još nešto para, kuća je bila stara i vapila da joj se ukaže malo više pažnje, pa su je obnovili. Pogodili su se s dunđerima da sve urade kako valja, al’ da ne diraju zabat. Lenki se bližio petnaesti rođendan, dobro su cenili da bi se ona takvom poklonu najviše obradovala. Sasvim sama i svojom pameću je naradila da im bude zabat kuće kao gazdački, a još bolji neg’ majstorski; ono kad se jaki divi sam sebi, pa stišće ruke i peči mišice. Krivulje zabata su bile još oblije i snažnije. Lomila ih je i uvijala baš kao da su joj pratile misli. Majstor dunđer nije bio slep, odmah ju je uzeo da kod njega uči zanat. Makar što je bila i jurodiva, ništa je nije zanimalo, ni da pogleda kamoli da se prihvati posla ako to nije bio zabat il’ stubovi od gonka, ipak ju je prekoredno proizveo u šegrta. Najviše je volela da rezbari debla što bi jednom nosila streju, time se bavila kad je bila dokona.Njenoj materi i ocu se tanjio prvi srčani živac, bojali su se da time srlja u svoju i propast svog zanata. Ali majstor dunđer je bio i amišan gazda, nikad je nije silio, i birao joj je poslove. Gde bi se Lenka odala osmejkom samo tu bi radila, dizala sebe ne kuću. I, svi srećni.

Majstorski ispit je preskočala kao okom da bi im bila za diku, ali su Šašini za taj dan davno planiranu sofru ipak kudili, zvali je tek „Majstorskom daćom“. Lenka je bila rešila da ostane sa svojim starim dunđerskim majstorom.Dobri izgledi vlastite obrtnice je nisu zanimali. Nastavila je po starom, pravila je kitnjaste zabate,i ako bi se našlo dobrog drveta, sama ga je duborezala pa uklještavala, pravila već na daleko čuvene streje za gonkove.

Dvadesetpeta joj stigla očas posla. Potom i trideseta, a još uvek je bila sama. Šašinima je odavno zaigrao i onaj drugi srčani živac ali su znali, i verovali, da ona ipak zna najbolje. Između sebe su potiše govorili da je tako i najpametnije jer, svakakvih se motalo oko nje, nabeđenih i samoubeđenih. Sve ih je Lenka prosleđivala dalje, koliko da joj ne bi smetali. Ipak, Šašini su sneli unuke, jednog za početak, birkali mu odelca od budućeg majstorstva. To u snu, na javi je buknuo rat. Grozan, najgadniji do tad. I najveći, od krvi, sakatih, konja koji su ih vukli kroz varoš. Svi sokaci i frtalji su odisali jednakom sagom, istom merom i umirali. Niko više nije mario za ljudski život, kamoli za kuće, i te, neke, zabate il’ gonkove.

Do kad je već bilo da su se živući budili jutrom tek koliko da bi opsovali onogodgore što ih prošle noći nije poveo sa sobom,stigao je i oslobodilac. Jahao je belog konja, i pratila ga je vojska. Obradovali su mu se koliko i tom jutru što je osvanulo;još ranije se pojavila nekakva sakagija, prvo stidljivo, sve dok se polovini varoši nisu usne premetnule u ljubičasto, pa bili oduvani do najbližeg groblja. Njeni, prvo otac a za njim i mati, odoše u dva meseca razmaka. I osta Lenka Šašina sama kao kuče na kiši. Jeste stari dunđerski majstor bio tu, trudio se, koliko je uspevao bilo je i za nju, no su poratne godine za sve bile jednako tanke, usukane i tužne, kao kad presahne na daći.

Konačno, jednom ju je nenadano pozvao da mu dođe.

„Vidi Lenka, golubice moja, tuga se može istresati na razne načine, i koji god put da se izabere pa je se i opet nećeš osloboditi“, kašljucnuo je koliko da bi zauzdao tremu i prisetio se šta je ono bio pripremio; prošlu noć je celu sakrckao osmišljavajući kako da joj začepi svako pitanje, znao je da se neće tako lako predati.Bilo mu je čudno, već neko vreme i kad god bi se videli, ona je gledala pokraj njega, kao nekud njemu iza leđa.Pomislio je da će im oboma prijati malo tišine, pa se prošetao do ormara. Tamo je zastao, kopao i tražio nešto, pa iz njega izvuke samo nekoliko širokih papirnih truba; ostale (a videlo se da je orman bio krcat njima) je ostavio za posle i ako bi mu se posrećilo.Spustio ih je na astal, bliže Lenki. Bilo mu je drago, video je kako joj se pogled namah razbistrio, gotovo i zaiskrio. Pa se opet utrnuo.

„Lenka, ja bih da nas dvoje ovo završimo. Eto, vidi“, požurio je pa se spetljao. Čak je i papirne trube gurnuo još bliže njoj. Uzdahnuo je kao grešnik, gledao ju je kako nepomično zuri u ponuđeno. Više nije bilo natrag, laknulo mu je što su formalnosti i govorancije njegovom greškom bile preskočene, ostalo je samo il’ kroz il’ preko zida. Pripalio je sebi cigaretu, pućnuo tek da omiriši, pa ugasio. Bile su mu strogo zabranjene.

„Šta je ovo?“, upitala je. Pomislila je da bi barem toliko mogla učiniti svom dobrom dunđerskom majstoru. Ranije, srela je varoškog doktora. Makar što joj je potiše pričao, sve je unapred shvatala. Znala je ona to, već neko vreme se nije usuđivala da ga pogleda bolje, mesto njegovog lica videla je samo nos što je izrastao na svakim danom sve mršavijem licu, i na njemu mu okačenu dušu, klatila se i čekala kad bi odzvonio konačni sat,da se odlomi cela.

Razmotala je papirine ne čekajući na odgovor, prvo merkala šta je tamo bilo ucrtano, pa krenula sama da unosi prepravke i mrlja kroz urađen posao. Puštala ga je da se sit iskašlje.

„Lenka, pile moje, ovo će biti dukata vredno, onakvih dukata!“, tu je odigao i kažiprst, potkrepio. Nije se prenula baš ni malo. Jednu papirinu, kad ju je pregledala, na njoj nije ništa upisala neg’ je celu samo gurnula sa astala.

„Kurija je to, ’oće nova vlast da nazida kuriju. Da nam varoš postane srez, i njegov centar“, slao je knedle niz grlo, čekao dal’ bi možda šta rekla. „Lenka, od tog posla bi se cela varoš omrsila. Bilo bi posla za svakog. Pa, ako nam krene… Znaš da ja tebe nikad ne bih lagao“, a ona je baš tad precrtavala cele spratove, slobodnom rukom izvlačila pasarele, od projekta mrsila mrežu. Stari dunđerski majstor se opet zbunio, pa zaćutao, pokušavao da joj prati crtež, čkiljio je, gledao gde su joj se krivile linije.

„Ne mogu ja to“, hitnula je olovku od sebe, previše ju je zapeklo iscrtano. Šarala je pogledom papire pred sobom, jednom štucnula, pa sve gurnula od sebe.

„Ne mogu ja to“, vratila je za sobom stolicu pod astal i otišla.

Slao joj je posle majstor na kuću prijatelje, i majstorske poznanike, i koga sve nije, ali neće Lenka. Nio da čuje. Nije bilo više Lenki do cigli i maltera, greda nit’ ukrasa. Nije joj bilo više ni do čega. Lomio je majstor glavu kako ždrebici da raščešlja grivu.

Možda da bi pomoglo, a možda je tako i moralo biti tek, jedan beli ždrebac je bio viđen kako svezan o Lenkinu tarabu brsti cveće. Potrajalo je ne duže od nekoliko trenutaka, koliko da se oslobodilac, pukovnik Gavrilović, snađe pa sve usput čangrćući pridržavanom sabljom, jedva stigne da iskoči kroz prozor. Preko tarabe ga je pratio i zaukan bokal, omašio mu je glavu taman toliko da je ovaj bolje poterao konja, pa odjahao ceo.

Sutradan nije svezivao konja, pokazao mu je mesto gde da ga sačeka, bilo je bliže prozoru. Iz prvog bisaga je izvadio nekakve papirine, popravio ih ako su gde trube bile zgrčene, pa ih je pažljivo turio pod mišku. Iz drugog je izvadio nov bokal. Čeprkao je još dublje, tražio. Mesto cvetka u bokal je stavio mašnicom ukrašeno fino dleto, kao vajarsko. Utegnuo je uniformu, popravio nauljen brk, pročistio grlo pa zakucao na Lenkina vrata. Kad mu se otvorilo,  duboko se naklonio i u pozdrav zvecnuo sabljom.Gospodin arhitekta, pukovnik Gavrilović, je ostao kod Lenke celo prepodne, pa do iza ručka. I sve vremekomšiluk je osluškivao, pokušavao da zagleda, ali je Lenka navukla još deblje firange, pa su se vremenom razišli i oni najznatiželjniji. Razišli su se, ali bili obradovani jer su znali: tu i tad je krenula da se gradi njihova nova kurija. Biće posla svima, istanjenim stomacima da se ukaže nova nada.

Do kad su počeli da razmeravaju tlocrt i pobijaju kočiće, Lenka i gospodin arhitekta Gavrilović nisu ništa tajili, cela varoš je znala da su u strasnoj ljubavi. On je uniformu već skinuo, ali ona nikako nije pristajala na više od zabata i gonka, pa su joj rekli da bi i toliko bilo sasvim dovoljno, neka joj bilo zabata i gonka, ali da uz svog starog dunđerskog majstora i o ostalom vodi računa, da se ne bi probijali rokovi. I da pazi na majstore kako se ne bi zapili, i da malter ne bi bio mlitav pa da se posle kruni, i da odabere gde će se peći cigle, i kojih će biti veličina za koji deo zgrade, i…Jednom je morala da otputuje čak u daleko, birali su u šumi koja će postati grede, pa nisu hteli da seku sem ako ona ne bi aminovala debla. Dotle je išlo.

I još dve godine su morale da prođu ne bi li se stiglo do punijih stomaka, kad je i kurija počela zaistinski i vidno da raste.Gospodin sreski namesnik, arhitekta Petar Gavrilović, muž gospođe Lenke Gavrilović, je uglavnom bio zadovoljan kojom su se brzinom, i pored svih poratnih nedaća, svršavali poslovi u izgradnji. Jedino, bilo mu je malo krivo, više neprijatno, što je Lenka do tad već, i od kad se stari majstor dunđer prestavio Bogu, vodila baš sav posao na gradilištu. Cigle se nije hvatala, ali je dobro komandovala. Ako bi joj ostalo šta vremena da se moglo nazvati slobodnim, provodila ga je u avliji njene, njihove kuće, sklapajući i rasklapajući buduće streje za gonkove kurijskog dvorišta. Napravila ih je sasvim sama, sva četiri krila i samo od najboljeg drveta; iscurila ih je iz glave bez papira i šestara, da spremni sačekaju dan kad bi ih se ugradilo.Da je tu stala, pa ni po’ muke, osmislila je pa izradila još i dve pasarele, kao lukovi da bi jednom natkriljavali i okrunili čitav majstorski posao.

Kad bi se konačno smrklo da poležu, pokušavao je da joj objasni njen Pera, i to na razne načine, kako će to biti kuća za fiškale, notaroše od raznih vrsta, i ostale srezovske uposlenike, ne i za majmuneda se „time“ pentraju. Biranim rečima joj je skretao pažnju, bojao se da nisu već zastranili u izgradnji, da se neće kurija možda premetnuti u nešto čipkasto, i što bez svake sumnje nije potrebno narodu, jer se za njega i pravilo. I uvek bi se završavalo na istom, Lenka se pravila da spava, a on nije hteo da je budi, draže mu je bilo da je samo sluša kako diše u krevetu pored njega. Posle bi otišao da pripali sebi pa kroz prozor i u daljini gledao kako kurijski zidovi lepo nadvisuju varoške krovove. Već se dobro naslućivalo i gde će njegova Lenka, uskoro, izvajati zabat.

 Kuriji su bile narasle krovne grede, pasarele od finog tkanja skoro postavljene, čitava varoš se danima jatila uokoloda to sve zaistinski vidi, da uđe, svojim prstima da se uveri kako kurija nije samo priviđenje već njihova i deo njih. Makar da samo prošetaju dvorištem, ali im ni to Lenka nije dala. Bez gotovog krova, finiširanog zabata i njenog amina svi su mogli samo da gledaju, poizdalje i bez izuzetka.

U jedno predsutonje svetlo (već je bila ostala sama na gradilištu) razmišljala je, dok još pokupi pincle i za probu razlije gips u kalupne naćve, pa da bi i njoj bilo vreme da se naspava. S tim mislima se penjala na pasarelu;onih dana je volela da odatle uživa u dnevnom smiraju što se prosejavao kroz još uvek nesvršene visovenjene kurije.Kopkalo ju je kako bi mogla da razdeli deo krova spram dvorišnog zabata, cenila da bi se tako i dole, u dvorištu, hvatalo najboljeg svetla kad u smiraj leta suncu kraća snaga. Ostalim uglovima je bila zadovoljna, pride, bi joj žao da njenom Peri opet menja projekat.

Taman da bi krenula kad, zasvrbela ju je ruka.

„Pa otkud tebe sad, beštijo krilata?“, jedna zolja joj se zaigravala na koži, odmah niže od gde je uvek bluzi zavrtala rukave. „Da vas odjednom nema i noćnih?“, nastavljala je zolja svoj ples, možda gledala odakle je stigla, a gde joj je bilo odleteti. „Ne bih rekla, izgubila si se. Ajde, putuj“, čvegerom ju je poslala da žuri kući. Krenula je i sama, obećala mu je da će se vratiti taman da se večera ne bi ohladila. Osmehnula se, bio joj je dobar i volela ga je skoro svim srcem, a onaj komad što mu je kurija ukrala, iskreno, to je Lenku sve više grebuckalo da zatišti. Koračala je Lenka svojom pasarelom, razbrajala koliko joj je tad moglo biti godina, svakako je dobro znala da joj se vreme primiče.

„Opet ti?! Lepo sam ti rekla, putuj kući“, i opet odlete zolja od nje, pogonjena čvegerom, odzuja put kurije. Kroz mutnilo sećanja, prikradoše se Lenki slike i priče onih prvih trešanja, njenih pokojnih Šašina, dana dok se život veselio u njihovoj kući. Poželela je da i ona i njen Pera dožive takvo što, da ne ostanu u starosti sami kao panjevi. Pljucnula je s visine, iskreno i onako dunđerski daleko, osetila je nenadanu gadljivost spram mistrija i dleta, mirisa sveže izgrađenog i, do tad omiljenog, kad se ispod debla truni piljevina. Rešila je da će je ubuduće (nekakvi žmarci su joj proželi od stomaka niže) zanimati samo da se Gavrilovići nagrade i umnože. Baciće se na njega kao nekad, još sa vrata. Neka večere, jede se ona i hladna. Zavragolanilo joj se, požurila je još tih par metara koliko je preostalo od pasarele, već napamet prebrajala stepenike, množila ih s dovoljnom količinom koraka što su je delili od njihove kuće.

„Zoljo, ti si nedokazna!“, mesto čvegera je otresla rukom koliko da bi ova spala, jedna jeste otišla, ali su se vratile još dve. Potom je stigla i treća, i još njih nekoliko. Ustavila se Lenka na korak od kraja pasarele, pomislila da ako je i čitav roj blizu, ne bi smela da srlja. Cenila je, izmigoljiće se polako, i odmah ujutro  narediti radnicima da nađu i spale gnezdo, moralo se kriti tu negde, zaboravljeno od pogleda.

„Dobre zolje, fine i mile“, sletelo je na nju još barem desetak. „Ja sad idem kući, ’ajte i vi“, lagacko je odigla fenjeru kapu, mrak je već plivao u žitkom, zvecnula šibicama, najednom više nije verovala koracima, morala je da vidi kuda bi se izvukla. Možda iznenađene nenadanim svetlom tek, zolje su se razbežale sa nje. Još uvek su bile blizu, čula ih je kako trepere. Iz nekog razloga joj se probudila ljubopitljivost, širila je lažni dan uokolo, iskretala fenjer  u stranu, baš da ih vidi gde su mogle biti. Pa ih je i našla, uz krivinu fasade više poslednjeg prozora.Gde je Lenka planirala da na zabatu izvaja svoje oproštajno delo, stajalo je prilepljeno za kuriju njihovo gnezdo, oblina kao kad se topi šećer iz meda. Posramila se Lenka svog sveukupnog rada, spustila je fenjer na pod pasarele, našla odakle će svetlost bolje pokazivati, sela i ona pa jedno vreme samo gledala.Pomislila je, možda nešto i nauči, uzvrpoljila se, htela je to i da pipne. Pružila se podom pasarele, nosila fenjer ispred sebe, drugom šakom je gladila savršenstvo, ispipavala sve one detalje koje je do tad promašila u svom radu. Da je samo bila viša, u tom slučaju duža, jedan detalj joj je privukao pažnju, jedno puce u tom grozdu od saća se iskrivilo u stranu.I bilo je drugačije, ne samo oblo već i sa krivim kosinama.

 Oko ponoći, kad je Gavrilović nadigao i radnike i žandarme da je traže našli su je u već tvrdom alabasteru. Bila je taman stala u modlu od naćve. Našli su i jednu deru na ogradi pasarele. Odmah pored je radnika u po noći ujela zolja, pa su upalili novine i uništili gnezdo.

U dva dana se Lenkin Pera usukao skroz na žuto.Kad su je iščupali, nije dao da je operu od tog belog, neg’ ju je kao takvu složio međ’ majku joj i oca. Naredio je još, da šta je u modli ostalo od Lenke, da se to izlije u dvaput. Jedan kip je ostavio, da bude večno pohranjen u varoškoj kuriji, drugi je poneo sa sobom, i neznano kud, otišao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*