TV stanice sa nacionalnom frekfencijom imaju veoma zapažen kulturni program: Farma, Veliki Brat, Parovi i Maldivi. Izuzetno nadahnjujuće i obrazovne emisije. Pretpostavljam. Imena učesnika mi govore da je reč o izuzetnim umovima Srbije i regiona (čitaj bivše SFRJ). Sve sami intelektualci, doktori nauka, putopisci, pesnici, književnici, vrhunski sportisti, muzičari, slikari i naučnici po kojima nas prepoznaju u svetu pa i u regionu. Moj intelekt nije dovoljno razvijen da prihvati sve mudrosti učesnika ovih već pomenutih kulturno obrazovnih emisija pa ih zato ni ne gledam. Ali na sreću nacije, tu je RRA, tu je Ministarstvo za kulturu, tu su već pomenute TV stanice sa nacionalnom frekfencijom koje znaju šta je dobro za sve nas, a naročito za generacije mladih koje tek treba da se upoznaju sa najboljima medju nama. Oni su naša budućnost pa ih zato treba bombardovati sa svih strana kvalitetnim programom. Neće valjda da idu u Filharmoniju. Pa i današnji Ministar za kulturu je shavtio kakvo je to zlo za naciju pa je pobegao.
Reality u prevodu (metak.rs) znači: realnost; stvarnost; istinitost. E pa pogledajmo istini u oči.
Šta je danas najbitnije? Novac!
Ko ima novac on je pametan, lep, uspešan…
A gde nema novca? Pa nema ga u Filharmoniji na primer. Nema ga na Univerzitetu, u Kulturi (bar kako je ja shvatam).
Mada, izgleda da sam i ja malo naseo. Postoje fakulteti koji su veoma profitabilni i ako su im proizvodi veoma diskutablni. A i kultura je višeslojna. Postoje kulturni slojevi društva sa veoma razvijenim osećajem za novac. Oni nisu ni subkultura ni podkultura. Oni su NADkultura.
Šaka studenata (poznato je kroz istoriju da studenti obično ništa ne razumeju jer im na fakultetima, naročito državnim, svakodnevno ispiraju mozgove), verovatno finansirana od stranih špijunskih organizacija, podigla je galamu protiv kulturno obrazovnih emisija poznatijih kao rijaliti. Bez ikakvog razloga i ničim izazvani, počeli su da potpisuju nekakve peticije i da drndaju po ulici, pokušavajući da ubede stanovništo da oni kao nešto sviraju. I šta sviraju !?
Sviraju izmedju ostalog i JAZZ muziku.
A sve ovo sam počeo da pišem jer me je izazvao pamflet jedne verovatno ilegalne kulturne i verovatno terorističke organizacije po imenu NIŠVILLE.
E pa za sve to je kriv neki Ivan Blagojević. On je glavni osnivač ove kulturno-terorističke organizacije koju je samoinicijativno i bez konsultacije sa državnim organima republike Srbije, nazvao Nišville.
Oni već pomenuti studenti služe samo zato da nam odvrate pažnju. A jezgro svog zla je u nekakvom Nišu.
Tu su vam ti jadni, neobrazovani i uglavnom priglupi studenti slušali tu Jazz muziku. U Nišu. Verujte mi bio sam tamo ovog leta. Ima 20 godina kako sam čuo za taj Nišville, i isto toliko godina kako želim da izbliza vidim odakle dolazi svo to zlo. Da čujem to drndanje koje zovu Jazz i da vdim taj Niš.
Inače, Niš vam je jedna mala varoš, tako reći kasaba. Imaju neki potok koji zovu Nišava i neki kameni grudobran koji nazivaju Tvrdjava. Ajte molim vas. Tvrdjava. Gomila kamenja doneta ko zna kada i odakle, obrasla travom. Izuzetno mesto recimo za sajam koza, ovaca, pčela, leptira ili insekata. Ali Tvrdjava, to je malo preterano. Mada sam čuo da ovi naši nadkulturni nadumetnici ponekad nastupaju na toj Tvrdjavi. Iz sažaljenja verovatno.
Na Tvrdjavi ima neka šuma. Nije nešto gusta, ali ima tu drveća za jednu pristojnu šumicu. E pa u toj šumici je, ako sam dobro razumeo, letnja baza tog Ivana Blagojevića koji se kao Robin Hud smestio u šumu. A i liči malo na Robina. Tu je i izvesni Predrag Ćirić-Ćira koji je valjda u isto vreme i fratar Tak i mali Džon. Oko sebe su okupili mnogo, nekog čudnog sveta. Ima tu svega. Crni, beli, žuti, bledi, pečeni, prepečeni, crveni… I gomila nekakve dečurlije.
Imače, Nišlije su veoma jedan primitivan svet. Oni se svima smeškaju i svima govore „Dobar dan“, ili već nešto slično u zavisnosti od doba dana. Ljubazni su i što je najgore hoće da vam pomognu. Veoma primitivno. XX vek. Uopšte ne prate savremene trendove u ponašanju.
Udješ jednom u kafanu, i gotov si. Sledeći put te tretiraju kao da si stalan gost. Svi su ljubazni. Od gazde, preko konobarice do stalnih gostiju.
„ Nemojte tu da sedite. Tu bije klima. Bolje vam je ovde.“
„ U bašti vam je mirno, možete na miru da telefonirate. Hoćete da vam donesem ventilator? „
„Šta!? Treba vam stan! „
I za pet minuta se na vašem stolu nadje hrpa papirića sa brojevima telefona raznih stanodavaca. Prijatelja komšija, rodbine …
I zapitkuju.
„A jeste zvali one moje. To je kod mene u komšiluku.“
Kad krenete napolje, cela kafana u glas viče „Do vidjenja!“
Veoma neprijatno.
Slično je i na ulici ili u prodavnici. Da se čovek naježi. Gde žive ovi ljudi? Život im tako protiče polako, kao Nišava. Nigde ne žure, ne jure. Ne čuju se automobilske sirene i psovke nervoznih vozača. To mi je nekako najviše nedostajalo. Mene kao rodjenog Beogradjanina, taj provincijalizam, ta usporenost, mir a iznad svega ta nepristojna ljubaznost može da dovede do ozbiljnog sloma živaca.
Slično je bilo i na Tvrdjavi, tom uporištu Niškog (Jazz) Robin Huda. U početku sam mislio da su svi ljubazni i nasmejani zato što im je to neko tako naredio, pa moraju.
Ali ne ! ! !
To im je u krvi. To je kao neka bolest.
Uplašio sam se da nije zarazna. Ipak sam hrabro prošetao Tvrdjavom. Ono što sam video tog vrelog avgustovskog popodneva me je toliko uznemirilo da sam rešio da budem tu sva četiri festivalska dana. Uplašio sam se za budućnost svih nas, naše kulture a pre svega za budućnost srpske omladine koja se u ne malom broju, svake godine, okuplja, oko Robin Huda na Niškom Grudobranu.
Tvrdjava je bila prepuna ljudi, iako je bio radni dan. Sramota. Radi li neko u ovom Nišu. Malo me je zbunjivalo što mnogi pričaju na stranim jezicima čak nekim meni nepoznatim. Nišlije i dalje nepristojno nasmejani i ljubazni. Nudili su balone, kokice, sladolede, slike i još svašta nešto. Na jednoj tezgi uočio sam kačkete, kape i majice. U nekoliko boja. Na svima je pisalo „NIŠVILLE“. Odmah me je sve asociralo na uniforme. Pa da. Mora da se zna koji su čiji. Verovatno je na Tvrdjavi u tom trenutku bilo i poštenog sveta. Video sam voziće koji su prevozili malu decu i verovatno njihove roditelje. Oprezni roditelji nisu hteli da im se deca mešaju sa ovom uniformisanom bagrom, pa su ih prevozili vozićima. Iskusno, nema šta. Mnogo mladog sveta je nosilo posebne drečavo zelene rančiće. Sigurno kao znak raspoznavanja. Prodavali su i neke narukvice. Za neke sitne pare. Uzeo sam i ja jednu da bih se lakše uklopio i bolje osmotrio svo to zlo koje me okruživalo u tom trenutku. Kasnije narukvicu nisam mogao da skinem, pa sam po Nišu na 39 stepeni uvek nosio mantil preko ruke da mi je neko nebi video. Baš sam se namučio.
Po šumici su se veoma organizovano rasporedile grupe uniformisane omladine i ljudi u zrelijim godinama. Na jedno 6-7 mesta. Pravili su bine, razvlačili kablove, dovikivali jedni drugima, pili pivo, duvali u trube i svakakve neke instrumente, lupali po bubnjevima, drndali gitare, klavire, urlali na mikrofone. I svi nepristojno nasmejani u ovim teškim i za zemlju sudbonosnim vremenima. Svuda su bili veliki plakati sa nacrtanim starim radio aparatom iz šezdesetih godina. Bio sam zbunjen. Naročito me je zaprepastio nedostatak onih malih plavih i zelenih plastičnih WC kabina. Verovatno je plan bio da se nužda vrši po šumi, na travnatom terenu. To je u redu, to rade i eksponati na sajmu koza. Ali neprijatno sam se iznenadio kad sam iza prodavnice suvenira pronašao WC. Čist. Verovatno je to za odabranu klijentelu. Ja sam iskoristio trenutak kada nije bilo nikog iz obezbedjenja i ušao unutra. Tako i znam da je bio čist. Posle sam primetio da neodgovorni sa Tvrdjave nisu ni postavili obezbedjenje, tako da je u WC mogao da ulazi ko god hoće i kad hoće. Kao da je javni. Strašno. Kako su samo uspeli da bude čist, to mi nikako nije jasno.
Napustio sam Tvrdjavu, to uporište Robina Huda i njegovih sledbenika i krenuo ka centru Niša da nešto pojedem, da se odmorim i da razbistrim svoje misli. Mnogo, mnogo mladog sveta. To nije dobro. To može da bude i opasno. Ko zna šta sve ta mladež može da smisli.
Uveče sam sa strahom krenuo na Tvrdjavu. U Niškoj „Knez Mihajlovoj“, bilo je previše nasmejanih ljudi, i neke dečurlije koja se strateški rasporedila po varoši i svirala tu nekakvu drndavu muziku. Zabrinjavajuće! Na Tvrdjavi gužva. Kao da je Niš neki poznati primorski turistički grad. Otkud sav taj svet tu, pitao sam samog sebe.
Probio sam se do mesta gde se ulazilo u ogradjeni prostor gde je glavni program već počeo. Mislim da se čuo saksofon. Na ulazu su me sačekale dve mlade devojke sa onim rančićima na ledjima i narandžastim narukvicama. I one nepristojno ljubazne i nasmejane.
„Dobro veče !“
Šta vi meni ima da govorite dobro veče. Znaju li vaši roditelji gde se smucate. Samo sam ćutke prošao pokazavši im onu narukvicu koju sam kupio popodne. Odmah sam natrčao na krupne momke u uniformi iz obezbedjenja. Malo dalje su stajali i momci iz žandarmerije. To me je za trenutak malo smirilo. Momak iz obezbedjenja me je pozvao rukom da mu pridjem. Poslušno sam prišao podignutih ruku.
„ Dobro veče. Oprostite ali moram da Vas pretresem. Takva su pravila. To mi je posao.“
Šok. Pa kakvo je to obezbedjenje koje se smeje i izvinjava? Znam da ti je to posao. Pa radi ga kako treba. Šta mi se tu smejuljiš i izvinjavaš. Gundjao sam u sebi. Ali ono što je usledilo, sledilo mi je krv u žilama.
Dve bine!?
Dve bine, tri video bima, tri tribine i mnogo, mnogo sveta uzrasta od 7-107 godina. Strašno, strašno. Svi su izgledali veselo i nasmejano. Neki su slušali i skakutali u mestu, neki su brbljali i skakutali, neki su samo slušali, neki samo brbljali, a neki samo skakutali, ali svi su očigledno uživali. Bili su radosni što su bili tu baš u tom trenutku iz meni neobjašnjivih razloga.
Popeo sam se na tribine. Našao sebi mesto uz pomoć jedne devojke koja je očigledno iz neke borbene jedinice Ivana Blagojevića. Kao da nisam mogao i sam da se snadjem. Seo sam i pokušao da se skoncentrišem na muziku. Zato sam i došao. Svirao je neki Jovan Maljoković i još neki muzičari. Sve ozbiljni ljudi. Nije mi jasno šta će ovde . Zar nije bolje da sviraju na nekoj svadbi kao što i doliči ljudima u tim godinama. Mada, moram priznati da mi je leva noga počela nekako sama od sebe da se drma. Gore – dole. Kada se koncert završio očekivao sam da će da se popale svetla i da ću na miru moći da razgledam. Poneo sam i dvogled i fotoaparat. Ali, na moje iznenadjenje posle samo nekoliko minuta upalili su se reflektori na drugoj bini. Tamo su već sedeli neki muzikanti spremni na juriš. Kako sad to? A pauza za uši! Pojavio se gospodin u, verovatno, uštirkanoj košulji. Baš gospodin. Pevušio je nešto što je počelo da mi se svidja. Gospodin je bio iz Bugarske. Kada je završio njegov koncert ugasili su se reflektori na njegovoj bini i nakon samo par minuta popalili su se na onoj prvoj bini. Bio sam sludjen. Tamo su već čekali drugi muzikanti. Bila je tu i neka Afrikanka. U stvari ona je iz Portugala ali je 15 minuta pevala Afrika, Afrika pa sam sve pobrkao. A stvarno dobro peva. Ne mogu da lažem. Prosto me je ostavila bez daha. Čim je završila ja sam, sad već iscrpljen napustio taj prostor. Dok sam prolazio pored obezbedjenja, koje mi se nepodnošljivo ljubazno osmehivalo, iza ledja me je pratila najava za sledećeg muzičara. Neki Makedonac.
One devojke na ulazu su mi uz osmeh dobacile „ Do vidjenja“.
Iritantno, vrlo iritantno.
Mada, moram priznati, počelo je sve manje da mi smeta. Polako sam se spuštao do izlaza iz Tvrdjave. Razmišljao sam zašto ima toliko stranaca. Zašto su pristali da dodju i nastupaju u tamo nekom Nišu. Kasnije sam čuo da su neki veoma poznati i cenjeni u svetu, i da veoma dobro zaradjuju. Pa šta traže onda u Nišu? Čuo sam da im se navodno dopada atmosfera. Ma nemoj! A pare !?
Posle četiri dana provedenih na Nišvillu, zaključio sam da mi je bilo fino. I ja sam počeo da se osmehujem i da svima govorim dobar dan. Ne znam da li je to dobro ili loše, ali ja sam se mnogo bolje osećao. Pa samo se jednom živi.
Vraćajući se kući za Beograd razmišljao sam kako bi možda bilo dobro da se sve ovo prikazuje na televizijama sa nacionalnom frekfencijom kao jedan dobar rijaliti. Samo ko će da gleda i sluša ljude koji ne psuju, malo pričaju, pevaju, sviraju. Koji ne govore mnogo ali puno kažu iako nikada ne upotrebljavaju ružne reči. Ljude koji nisu drogirani i pijani, koji se osmehuju i svima govore „Dobar dan“. Pa to je tako demode. Ništa od njih čovek pametno ne može da čuje. Ni šta su jeli, ni sa kim su se je..li.
Mada, ipak možda!?
Možda bi se i našla neka budala koja bi volela da vidi sav taj po malo vašarski ambijent, i da čuje tu po malo čudnu muziku koja te često ponese u skakutanje. Možda se nekom svidja truba i na način kako je svira Duško Gojković za koga su čuli u celom svetu iako u Guči i nije baš poznat.
Gospodine Ministre idi obidji Robina Huda na Niškom kulturnom grudobranu. Kada budeš video sve ono što sam i ja video, poverovaćeš da bajke ipak postoje iako nisu za rijaliti.
I baci neku kintu za sve one koje Jazz u Nišu smatraju kulturom.
Baci koju kintu, i onako smo ti je mi dali !
Ne moraš mnogo.
Samo koliko da te ne bude sramota !
Peća
Pročitajte i:
