Predrag Milojević: Sorokinova zamišljena zajednica

Nije trebalo čekati 2028[1]. godinu da bi se videlo kako se u jednom sasvim  realnom ambijentu odigrava groteskni komad, koji kao da je izašao iz Sorokinove[2] radionice; i pre nego što su njegove knjige Dan opričnika[3] i Šećerni Kremlj[4] našle svoju publiku, do šireg kruga srpskih čitalaca je došla beogradska Politika, koja je baš uoči Nove godine, 31. 12. 2012, u rubrici SVET objavila tekst pod naslovom Povratak Kozaka[5], sa potpisom novinara Slobodana Samardžije.

   „Ulicama Moskve odnedavno“, doslovno veli ovaj žurnalist, „patroliraju neobične ekipe čuvara reda. Stasiti momci obučeni u stare carske uniforme, plave boje, bogato ukrašene zlatnim dugmadima i gajkama, sa jednako atraktivnim šubarama i, obavezno, sjajnim čizmama. Kao po pravilu, brkati su[6] i – opasani sabljama. To su – Kozaci. Ma koliko arhaično izgledali, ovi momci imaju svoju ulogu u današnjem ruskom društvu. Njihov posao je da nadziru poštovanje reda i mira. To znači da se brinu za pijance, uživaoce narkotika, mlađariju koja se na ulici nalazi u ‘nepristojno vreme’, bilo koga ko narušava spokojstvo običnih građana.“

   Svakome ko je pročitao gore pomenuta dela, jasno je da je ova slika sišla iz romana na ulicu, odnosno da se sa ulice popela direktno u Sorokinove stranice, uz uslov se čitalac najpre latio Politike.

   I u ranije objavljenim knjigama Sorokin je imao običaj da kritikuje rusko, odnosno sovjetsko državno uređenje i karikira totalitarni sistem zemlje u kojoj živi, bilo da se poigrava tzv. fabričkim romanom[7], ili da pravi antiutopijsku sliku alternativne istorije kao u priči Mesec dana u Dahau[8], dajući uvid u budućnost u kojoj je ishod Drugog svetskog rata završio pogubno po Saveznike. Na takvog Sorokina okomilo se prilično protivnika: knjige su mu spaljivane, bacane u veliku WC šolju, koja je tim povodom postavljena ispred Baljšoj teatra u Moskvi, a protiv njega su vođeni sudski postupci. Međutim, onaj ko je predmet i deo groteske to obično ne shvata, po pravilu se uporno trudeći da dokaže kako iz sve snage zaslužuje da bude u njoj. Upravo u kampanji protiv Sorokina istakao se izvesni Leonid Donatovič Simonovič-Nikšič, ruski državljanin, a navodni potomak dinastije Nemanjića[9]. Prilikom spaljivanja knjiga o Hari Poteru(!), Simonovič je izjavio: „mi smo sveta inkvizicija, jer kao što smo se borili [nekada, ranije][10] sa jeresi, tako i ćemo se boriti sa njom i ubuduće“.[11] Očigledno, Simonovič nije izvukao nikakav nauk iz pročitanog Sorokinovog dela, već se, čitajući ga, jedino učvrstio u stavu da treba nastaviti stari običaj bacanja nepodobnih knjiga na lomaču .

   Za to vreme, sa ove druge strane slovenske stvarnosti, pomenutom novinaru Politike, koji uopšte ne skriva ushićenje uvođenjem reda na moskovskim ulicama, promakla je jedna sitnica, mali detalj koji mu može pokvariti zadovoljstvo, a to je da Kozaci, koliko god da neko veruje u njihovu moralnu veličinu, nikako ne mogu biti (osim genetski, ali to je malo verovatno) obučeni za sprovođenje reda i pravde, tj. za zastupanje države (koja u razvijenom svetu ima ustavom dato pravo na monopol prilikom primene sile). Kako sila ne bi bila primenjivana po savesti onoga ko je sprovodi, već da bi bila dozirana primereno prestupu, policija mora da prođe stroge ideološko-tehničke  obuke, sa jasnim sankcijama prema onome ko silu zastupa. Cela filozofija je uglavnom svedena na detalje i proceduru. Jasno je, međutim, da kod Kozaka procedure nema i ne može je imati, jer su oni sakupljeni sa te iste ulice i stavljeni (neslužbeno) u službu policije, bez potrebe da su ograničeni propisima koji moraju sputavati državne službenike. „Oni, za sada, nemaju ovlašćenja policije. Njihovo nije ni da se upuštaju u fizičke obračune ni da hapse ili, ne daj Bože, potežu oružje. Sablje koje im zveckaju za pojasom više su stvar simbolike i iz korica se vade tek u najnužnijoj samoodbrani“, veli dalje Politika. A zdrav razum kaže da će ovi samozvani čuvari reda najverovatnije isprašiti nepodobne građane kada ih sretnu u gluvo doba u nekoj moskovskoj slepoj ulici. I naravno, jasno je i dobro poznato da je samo mali korak dovoljan da se pređe u savremenom dobu inače veliko rastojanje od ovako legalizovanog državnog nasilja, do spaljivanja knjiga u organizaciji pomenutog Simonoviča.

   Upravo taj korak, to rastojanje je jedno od ključnih mesta za tumačenje Sorokinovih knjiga. Sorokinov opričnik iz 2028, Komjaga, je visok funkcioner i operativac organa koji je pandan današnjoj državnoj bezbednosti. Ova je ustanova slika korumpirane tranzicione Rusije (ili je tranzicija u Rusiji već završena, a danjašnjica poslednji stadijum ruskog kapitalizma koji se neće menjati?), u kojoj se zakoni proizvoljno tumače, a državna mašinerija ima ovlašćenja koja su u staroj grčkoj mogli imati samo bogovi sa Olimpa. Pri tom, najviši funkcioneri su toliko ograzli u kriminal, alkoholizam, narkomaniju i promiskuitet, da se to od građana (odnosno – podanika) ne može sačuvati. Da ne živimo u ovako maloj i siromašnoj zemlji, lako bi se mogle povući paralele i sa našom stvarnošću, ali mizerija srpskog međunarodnog položaja to umnogome obesmišljava. Jer, Srbija nema zemni gas i druge energente koji ruske vlastodršce uzdižu na pijedastal i daju im snagu kakvu imaju samo epski junaci.

   Na primer, da bi se sačuvao od uticaja „strašnih“ sajber-pankera sa Zapada, Sorokinov Gospodar, vladar Rusije u Šećernom Kremlju, gradi Ruski zid, do čijeg se završetka gradnje digitalno odbrojavaju cigla po cigla. Na njegovoj izgradnji, naravno, angažovani su robijaši, kroz čije priče se opisuje ruska prošlost: vremena smutnje. Pa bila crvena (socijalizam) ili siva (demokratija), ova vremena su pripadala porecima koji opričnici ne smatraju korisnim za rusku državu, uz ogradu da sa komunistima ipak vide neku sličnost. I sva nepočinstva, sve zablude koje kao ljudi i službenici imaju, pravdaju zalaganjem za državu kojoj služe. Ta služba je sveta vodica koja spira njihove grehe.

   Književnost ne može da izbuši u stvarnosti rupu koja bi bila dublja od onih jama koje kopaju sami akteri na pozornici što se zove ljudsko društvo. U ruskom slučaju nju dubi sam Simonovič;  srpskoj je javnosti, što iz istorije[12] (kao i iz usmene tradicije), što iz literature[13], već poznat događaj koji se desio u XVIII veku, kada se čovek nepoznatog porekla, poznat kao Šćepan Mali, u Crnoj Gori uspešno predstavio kao svrgnuti ruski car Petar III, pa odmah bio postavljen za crnogorskog vladara. Kakve ambicije može imati Simonovič, taj savremeni Šćepan, time što se proglasio za Nemanjića, osim ideje da je moguće na taj način pretendovati na srpski presto?! Je li to neki sumanuti plan dostojan najsmelije mašte, reklo bi se gotovo sorokinovski smeo? Neće se dogoditi, naravno, da Simonovič u Srbiji participira u vlasti, ali svaka fantazija teži svom ostvarenju, tvrdoglavo odbacujući racionalna upozorenja koja razum može emitovati. Kada se cela ta ujdurma na ovaj način posmatra, lakše se shvata grotesknost savremenog ruskog društva sa kojom se, možda i svakodnevno, suočava Vladimir Sorokin. Nisu u mnogo boljem stanju ni druga društva koja teško podnose tranziciju realnog i finansijskog sektora, ali sudeći po manifestaciji ruskih zakona (zakon o kojim se zabranjuje širenje „homoseksualne propagande“, uredba da NVO koje dobijaju donacije iz inostranstva moraju imati istaknut natpis na sedištu da su strane agenture), sve što je u manjim zemljama krenulo naopako, u savremenoj Rusiji podignuto je na kvadrat ili na kub.

   Stoga je jasno da je zajednica koju je Sorokin osmislio u Danu opričnika i Šećernom Kremlju je upravo ona zamišljena zajednica koju pominje norveški sociolog Benedikt Anderson[14]. To je zamišljena politička zajednica, i to zamišljena kao istovremeno inherentno ograničena i suverena.[15] Anderson kaže: „zamišljena je zato što pripadnici i najmanje nacije nikad neće upoznati većinu drugih pripadnika svoje nacije, pa čak ni čuti o njima, no ipak u mislima svakog od njih živi slika njihovog zajedništva.“ To je upravo i mesto na kome se lome dva pristupa savremenom društvu, dva tretmana nacije, dva odnosa prema životu. Prvi pristup društvo posmatra kao organsku celinu, kao organizam kome su delovi međusobno uvezani, gde pripadnost plemenu znači i transcedentnu povezanost sa drugim pripadnicima, sunarodnicima ili saplemenicima; iako ih nikada nismo videli, po ovoj teoriji mi bismo sa njima trebali da imamo neraskidivu vezu. U takvom društvu, privilegije jednom krunisanog kralja nikada ne prestaju i zauvek, dok je sveta i veka, protežu se na njegove naslednike. Kralj, po srednjevekovnom uverenju, ne vlada po želji naroda, već božjom voljom, što potvrđuje i legitimiše crkva koja mu stavlja krunu na glavu. Ovaj princip sličan je u svim državama srednjeg veka. Eto gde Leonid Donatovič Simonovič-Nikšič, ruski državljanin, traži svoju šansu. Šta o tome veli Anderson: „…nacija se zamišlja kao zajednica zato što se bez obzira na stvarnu nejednakost i izrabljivanje koje u njoj mogu vladati, ona uvek poima kao snažno horizontalno drugarstvo. Na koncu, upravo su zbog tog osjećaja bratstva u toku poslednja dva stoleća milijuni ljudi, ako već ne ubijali, a ono drage volje pošli u smrt u ime takvih ograničenih proizvoda zamišljanja“[16].

   Drugi pristup, suprotan organskom, jeste građanski princip, po kome su pripadnici društva građani, bez posebne veze sa drugima, koje ne poznaju, niti su ih sreli ikada u životu, niti osim jezika i pripadajuće kulture imaju potrebu da izraze težnju ka zajedništvu koje bi ukazivalo na sličnost organskom shvatanju društva. Ovo je bitno i stoga što je ovde skup pojednaca (ili društvo, tj. narod) nosioc državnog suvereniteta, koje nije više kraljevska privilegija. Trenutak prelaska državnog suvereniteta sa kralja na građane jeste ključni momenat za gubitak privilegija crkve i plemstva, jer tim činom oni postaju nepotrebni. Odnosno, građanstvo postaje samo sebi dovoljno i sposobno da organizuje život. Taj trenutak je i kraj srednjeg veka. Samim tim, i građanske slobode postaju veće, jer napad na vladara više nije automatski i napad na državu, i obratno – napasti državu, isto je što i napasti kralja, a samim tim i Boga, jer kralj vladda božjom voljom – što je bila okosnica srednjevekovnog državnog legitimiteta, sistema toliko efikasnog da za njega niko do Francuske revolucije nije imao leka.

   Sorokin rusku organsku zajednicu dovodi do usijanja. Korumpirani političari, tajkuni koji se basnoslovno bogate kada su u milosti vlasti, a smrtno stradaju u čistkama kada su u nemilosti. Ljudski život ne vredi puno i sve je podređeno višim ciljevima. Policija se više plaši internih pravila, nego slova zakona. Licemerje vladajuće elite koja vlada navodno u ime naroda, a taj isti narod drži u izolaciji.

   Sve ovo je slika i prilika Rusije. O njoj – samo svrstavši se na onu drugu stranu, dakle ne u publiku, nego se popevši na binu gde se odigrava Sorokinov groteskni komad, sa sve Simonovičem, opričnicima,  Komjagom, Oklopom, prepodobnim Aveljom, koji drži hrastove čepove u ušima – piše i beogradska Politika, i to ne slučajno poslednjeg dana stare godine. Objavivši takav tekst uoči praznika koji ljudima treba da donese nadu, ona poručuje da njihova nada u bolje sutra treba da ima oblik kozačkih brkova. Ovo je, opet, dobro jer je dobro znati s kim imaš posla. Umesto da uzroke narkomanije traži u velikoj nezaposlenosti i očaju proisteklom iz nje, Politika nudi uvođenje reda na kozački način. Ako je suditi po onome što se dogodilo svešteniku Peranoviću u poznatim događajima u vezi sa sa manastirom Crna Reka i drugim alternativnim centrima za lečenje bolesti zavisnosti, pomenuti tekst je imao svoju publiku. [17]

Pročitajte i:

• Književni konkurs za poeziju: Međaš 1
• Promocija knjige “Kovid dnevnik jednog učitelja“ Matije Zorića
• Literarni konkurs za najbolju ljubavnu pjesmu na temu: „U ime ljubavi je drugo ime Boga“
• Last minute: Poziv za slanje radova u peti broj naučno-popularnog časopisa A PRIORI
• Konkurs za izradu naslovnice knjige “Bošnjaci u Crnoj Gori“
• Natječaj za kratku priču Lapis Histriae 2023: Karneval bez granica
• Dr Ana Stjelja o zbirci poezije “Žena bez kišobrana“ Anele Fetić