Predrag Milojević – Oni su bili pesnici još tad (Ulaznica 2013 – treće mesto, poezija)

Filed under: kolumne,nagrađeni radovi,Predrag Milojević,region,Ulaznica 2013 |

oni su bili pesnici još tadradnici

 

imali su stil i formu
istesanu rečenicu
i ispečen zanat
izlazile im zbirke
još dok sam sa šlepera
u luci beograd
dole iza dunav stanice
istovarao brašno iz belorusije
to i parafin u rinfuzu
jebem ti
oni su bili pesnici
radili su ono što inače
pesnici rade
išli zajedno u bioskop
polemisali o životu
uvlačili se domaćicama
u kuhinje i gaćice
a ja praznio kamione
sa momcima otesanim od brega
što od vrata kidaju glave
ako oči slučajno pošalješ
među sifone njihovim draganama
znate ih
to su oni kurčeviti u leđa
koji počinju da plaču
negde kod dvadesete tone
ne slušaju ih ruke
bajo
ne treba tu snaga
ne pomaže dizanje tegova
nego gade
šamaraj te džakove
slaži na palete
ili nikad pesnik od tebe
ionako nisi
ni za kurac
još jedan
pa još jedan
dvadeset komada do tone
svaki pedeset kila
bolje to nego kašika
sa usijanom lavom u livnici
ona ima šezdeset
onda stiže još jedan
počinje novo brojanje
nema kraja iako je deset uveče
a ti počeo jutros u šest
radi još
čekaju kamioni na carini
telefon zvoni sto puta na dan
i sto puta tvoj šef kaže
zvonilo ti dabogda u kapeli
ovo je poslednji za danas
pa se javi i klima glavom
dok stoji mirno i govori
da da da
da se čuje kako dobro jebu
a govnar pored tebe
žali se da ima bruh
ne može više
ti pakuješ i njegov deo
radnička solidarnost
lomi se kičma
mozak daje komandu
meso na rukama se ne pomera
ali ti ipak radiš
istovariš i to
a on te sutra ocinkari kod šefa
što si onomad zakasnio
deset minuta
belorusko brašno u luci beograd
to je bila poezija

subotom uveče šljokaš
sa sebi sličnima
pretvaraš marginu u površinu
posle petog zaboraviš ko si
slažeš priču nekoj gaduri
da radiš u špediciji
ona ti ne veruje
normalno
i ti ideš dalje
u jeftinije kafane
bliže pruzi
gde sevaju noževi
i smrde poljski klozeti
dok pesnici polemišu
o politici i ljubavi
u klubovima specijalne namene
oni se neće probuditi u nedelju
u kolima ciganske čerge
negde na ibarskoj magistarli
u krilu kalašture
kojoj je teško odrediti godine
koja se opet seli negde
bliže bakru i mesingu
kurvanju i gatanju
ili tek onako
a tebi se to lako može desiti
ali ne bežiš
ako je to život
to i živiš
oni ne povraćaju
pošto su zaboravili da jedu
dok su mešali pivo i žestinu
(kad ubaciš čašicu s vinjakom
u kriglu piva
to se zove podmornica)
ponosni su to likovi
i
ako je ono što pišu poezija
ovo to sigurno nije

 

majakovski

 

smucao se po gradu
bio na nekoj promociji
neko čitanje poezije usred dana
od 12 do 14
dok seljaci vuku korpe sa pijace
sa neprodatim mušmulama
oko svečane sale
u kojoj je čitanje institucionalizovano
juri kamion sa smešanim betonom
ulicu niže naliva se ploča
rade pneumatici
pa dok majstori čekićaju po oplati
pesnici čitaju stihove
i violina lokalnog hora
svira nešto melanholično

u pozadini na ulici
razmenjuju se pogledi
između tehno klinaca
i pajser brigadira stare jugoslavije
tih zajebanih likova
deportovanih iz belgije
a svi u pauzama zakivaju
utegnute provincijske kurolomke
tu si redovno gubio borbu
od ćelavog sa ožiljkom
onog iz legije stranaca
ali je dobro što ti je davao
da u njegovoj kafani
piješ za džabe
i pokazivao te svima
pazite
govorio je
ovaj mali ovde je pisac
može vas metnuti u priču
i šta ćete onda

u svakom slučaju
svuda ludački iskri
potežu se teške reči
luči se šlajmara
ko te ne poštuje
pljune za tobom
ko te ceni
samo odmahne rukom
kad pomenu tvoje ime
i ti tako
omamljen ratom koji traje
ulaziš u salu s violinama
treba ti nešto žestoko
a nade nema
jer su vinjaci kasnije
trenutno je poetsko upriličenje
ređaju se pesnici osnivači
utemeljivači
bardovi kulture
trabunjaju o večnosti
o kralju hiperboreje
voditelj programa grmi sa razglasa
imaš utisak da se posvađao
s nekima za koje nisi čuo
preti zaboravom jednima
obećava pamćenje drugima
sve u ime poezije
i njenih najboljih sinova

ti si mislio da je poezija
kad te neko probudi u 5 ujutro
da rikneš levi marš
od majakovskog
znao bi u gluvo doba
ko broj puške u vojsci
a ovde čini ti se sitan si
ko ovčji brabonjak

prolazi i to
pada mrak i stiže vinjak
društvo tone u ugodne razgovore
kuju se planovi sa izdavačima
koji svoje odrtavele ćele
pokrivaju preklopima
starci blistaju
upecani u zamku poezije
koja bi trebalo da ih spase
od zaborava i ništavila
prisećaš se oficira
koga su zvali čavka
delio je nagrade svima
koji znaju broj puške
izvolte gospodine kapetane
ap 48622…81
i odmah ti je lakše
setiš se i pokojnog
nastavnika matematike
koji je davao dobre ocene
ako naučiš stihove
sa spomenika palim borcima
(na kamenu kameni viteže
usred mlada mladenovca grada
gordo hrli nebu u visine
gordo hrli pa se s njime grli)
sad gledaš kako starce
za stihove i večno sećanje
nagrađuju vinjakom
i znaš da je recitacija broja puške
bila bolja od ovih nebesnih visova
na koje su se uzdizali
nisi tu čuo pošten stih
osim od onog maestra
na gradilištu
danas je prvi dan proleća
rekao je
i nastavio da vari ogradu

hodaš do kuće
vučeš nalivene noge
a neki cigani merkaju
bakarni krov muzeja
promiču dileri droge
njihovi klijenti
i šetači pasa
dok mraz hvata puste sokake
shvataš da se ne plašiš
ni ćelavog skarfejsa
ni pesnika
ni izdavača
ni večnosti
ni zaborava
vraća ti se majakovski
sad bi mogao da gruneš
levi marš
al nemaš kome

 

čukundeda iz vrapče

 

jasno ti je valjda
da se ovaj razgovor ne bi ni vodio
da nije bilo tog nesrećnog rata
sa bugarima 1885
u kome je zarobljen
taj bugarin iz vrapče
isti taj što je posle oženio
moju čukunbabu
niti bismo ovde pričali
da mu je neko pucao u glavu
tek onako iz zabave
dok su ga razlokanim srpskim putevima
vukli čak iz pirota
u agoniji izgubljenog rata
niko se ne bi ni osvrnuo
za tamo neko bugarče

i šta da se posle rata vratio
u svoju bugariju
da je umro od tifusa
ili dizenterije
ali nije
mora da je bio kolar ili pekar
rat preživiš samo ako si drugima koristan
uglavnom
zamisli koliko je siromašan bio
kad se ovde oženio

ne bi bilo ovog razgovora
ni da mu je na porođaju
umesto žene umrla ćerka
u tom smislu imao sam sreće
što mi je umrla čukunbaba
kao i što je tu moju prababu
usvojila neka seoska sirotinja
sve crnje od crnjeg
jebem ti genetiku
jer niti bi razgovora bilo da su
umesto iznad partizanskih rovova
četnici lišće i paprat kosili
malo niže
dok se moj deda ganjao sa njima
po jastrepcu sve do 1947
a ti bi svakako sedeo sam
i da je moj otac
izgoreo u kući
koju su zapalili balisti
baš negde u isto vreme
ali na drugom kraju srbije

***

koliko je njih pobeglo
smrti ispod otkosa
da bih ti ja sad rekao
neku pametnu
da bih ti spočitao
da bih ti jednom rečenicom doakao
uterao ti ga na finjaka
i ugnao do balčaka
nabio ko maljem
nagazio petom
al ja za inat ćutim
stiskam usne i ne progovaram
samo te gledam
preko plotova i debelih knjiga
od onih napred
sramota me da lanem
mislim ispašću budala
jer niti pucaš preko moje glave
niti mi pod noge padaš
zato tebi kume šipak
ti si ništa
ja sam ništa još više

da ti pravo kažem
ćutim da se ne bismo posvađali
šta ću ako i tebe izgubim
takav ti je ovo razgovor
ne mogu da te pobedim
jer se nemam zašta s tobom boriti
ni rašta
ni oko čega
jedva da postojim
pa ćutim
rođen u nevreme
da je sreće bio bih artiljerac
zvao bih se zaro
stevo
ili arso
tako nešto starostavno
dostojno prezimena
ne bih ovde ćutao sa tobom
oblačio bi i vedrio
molio me ti kume
da prebacim ili podbacim
jer ako pogodim
tvoja će sveća da utuli
džaba posle razgovori
zagovarao bi me ti
kumašine pizdo
ko šeherezada
znaš i sam
kad dobar artiljerac svira
to je pomen nečijim naslednicima
dok smrt fijuče i arlauče
fukara se bije kartečom
između rogova

dakle
bolje da ćutim
tako se danas kumstvo čuva
i da te zovem brate
lakše mi je da lažem ko brata
nego kao kuma
zato se i viđamo
samo o petrovdanu i nikoljdanu
zato ti dolazim na slavu
kad ne mogu da opalim
barem jednom iz topa
da ispadnem junak i poginem
da padnem na put
pa da ti i mrtav smetam

sve je bolje nego ovo
sokole moj jedini
lako je nama za rat
mi u miru ne znamo
šta nam je činiti
zato ćutim
jer čim zinem odmah slažem
kume
to mi od cigana ostalo
da svaku fukaru zovem kume
ali zaslužio si
tako mi čukundede
bugarina iz vrapče

 

kod kineza

 

kinezi su nam vratili dušu
kad su nas obukli u roze kapuljače
prošivene sintetičkim krznom
i dali nam karirane krmače
da vučemo robu
gde god hoćemo po srbiji
pa baterijske lampe
koje se same pune
merače drugačijih mera od naših
i to imaju
kad su dobre kinezima
dobre su i nama
nema šta
pa table za šah od sto dinara
na kojima je važno kako igraš
i s kim
a ne na čemu
takvi smo
to nam ostalo dok smo čuvali duše
bile gole za vekove
a sad se obukle
kod kineza
konačno se zamonašile
dušice naše
to je i marks tvrdio
da se ideja materijalizuje
kad siđe u mase
pa eto

duša ti je naša ko nevidljivi čovek
ako nema odelo ne vidiš ga
spolja teška
unutra šuplja
sramota dušu da je vide
golu i ofucanu
pa kopa po rafovima
robu koju kinez kupuje
na veliko
njemu žao da sitni
i rasparčava
i duša naša to razume
pa kupuje sve isto
što i druge duše
i sve isto izgledaju
samo da bi kinezu ugodile
jer je kinez dobar
nije lako biti
pola sveta od kuće
radiš ko crnac
spavaš sa njih dvesta u stanu
i još oblačiš
ovo malo naše golotinje

a u kini
pričaju kinezi
svoju dušu niko ne opija toliko
da se upiša u gaće
niti se smuca po bitrijama
nije im erina kafina
na ibarskoj
srce istorije
(imaju oni svoj veliki marš)
niti se oblače u koještarije
a šah igraju na velikoj tabli
to je samo posao
vele
preozbiljno ste nas shvatili

 

u sinđeliću

 

radi noć u sinđeliću
od deset do šest
pere sudove
riba podove
i prosipa kante
ima neku fleku
na jednom oku
na drugo razroko
gleda ono dete i muža

slobodna je ponedeljkom
gazdi se čini
da je tako najbolje
beči se
bila na odmoru
dve iljade devete
a koja je ovo godina
muca
kao da žvaće reči
hoće da lane
a ne da joj se
priča nešto kao
jebem li mu
majke mu ga
on će meni
i sve tako
reži

mladi ne podnose rad
kaže
bila jedna pre mesec dana
na zameni
nije izdržala
pakao nove godine
sto hiljada tanjira
šerpe po hodnicima
pečenje u želucu
povraćku u pisoarima
i zlo u očima

a jedna njena
ispisnica
pravi pljeskavice
na slaviji
isto noću
od osamdeset sedme
smrdi na dim
samo ćuti
ne progovara
ima već 59
i robija do jutra
i ona može
a mlađe ne mogu
nemaju kad
a što i da imaju
upisuju im abortuse
u radne knjižice
umesto staža

još samo godinu
jednu godinu
da izdrže
veli
posle će biti lakše
ako budu znale
šta će sa sobom

 

pedja400Predrag Milojević (1974), objavio sledeće knjige:

Minhen i druge priče (2011), pripovetke,
Razgovori (2013), poezija,
Mali rečnik skarednih reči i izraza u srpskom jeziku (2013).

Angažovan kao urednik u Konkursima regiona, Presingu, Afirmatoru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*