Predrag Milojević: Nas se Juvačov ne stidi

Filed under: kolumne,Predrag Milojević,region |

seljak1.

Kanura creva. Namotava ih desnom rukom oko leve podlaktice, zatim sipa vruću vodu u njih. Onda zatvara oba kraja, da bi se voda zadržala unutar creva, pa ih naizmenično podiže uvis, kako bi se sadržaj sprao. Nekoliko puta ponavlja istu stvar. Prolazi komšija.

– Ja to uopšte ne perem, samo ih malo omlatim o tarabu i bacim na roštilj.

Oćuti. Kad je pranje gotovo, pažljivo provuče suvušljivovu grančicu kroz debelo crevo, pazeći da ga ne pocepa. Onda granu izlomi na manje komade i odloži u sobu. Koga sutra uveče na igranci pogodi takvom granom, biće njen muž.

2.

Čeka bivšu devojku na autobuskoj stanici. Uzela mu je jednom džemper, držala ga neko vreme kod sebe i vratila mu ga. Onda su raskinuli.

– Daj mi onaj džemper – rekla je na rastanku.

– Šta će ti?

– Daj mi ga, molim te.

– Ne dam.

Zvala ga je i telefonom nekoliko puta, plakala, molila ga da joj da džemper. Bilo mu je to sumnjivo, pa je odneo džemper kod vračare.  Ova mu je kazala da je pun trava za čaranje. Ako joj vratiš džemper, bićeš u njenoj vlasti, zauvek – tako mu je rekla.

Devojka izlazi iz autobusa, nasmejana. On prilazi i udara je iz sve snage po licu, a onda nogama u stomak. Devojka ječi, moli za pomoć, ali niko ne prilazi. Na kraju je pljune.

– Kurvo – kaže i ode.

3.

– Stric mi se nije oženio – priča dok razvlači malter po fasadi.

– Harmonikaš, bogat. Svi mi kažu: idi s njim kod onoga što gleda u Požarevcu, pokreni ga malo, samo tebe sluša. Proći će mu vreme. Odem. Jedna mu uzme 50 eura i da mu neku đinđuvu. Kaže, drži ovo pod jastukom do subote, pa dođi ponovo. Dođemo u subotu, ona kaže – idi Žabare kod Milanke. Odemo u Žabare, tamu mu uzmu 20 eura da ga upute u Raču. U Rači mu kažu, pij ovo mesec dana, pa dođi. I tako šest meseci – svake subote. Svi oni imaju mobilne i samo vrte mušterije tamo-vamo. Koliko su mu uzeli para, niko ne zna.

– I nisu ga oženili – promrmlja i postavlja letvu na zid. Novi, svež malter pomoćnik naliva u tekme.

4.

Otišao je iz Topole dok se moglo, još za vreme stare Jugoslavije. Radio je u Francuskoj, gde god da je imalo posla, nije se žalio. Malo-pomalo i stekao je špeditersku firmu. Sad drugi rade za njega. Ima jednog sina, tinejdžera. Mali po ceo dan sedi u kući i igra te video-igre.  U školi je slab, ni sport ga ne zanima. I on je čuo da ima jedan u Petrovcu na Mlavi što pomaže. Našao i telefon, objasnio čoveku o čemu se radi. A taj iz Petrovca mu je ovako rekao – mogu da ti pomognem. Pošalji mi jednu sliku od momka, ali nemoj poštom, nego po nekome. I 200 eura. I stvarno, poslao.

5.

Vraća se sa sahrane. Ulazi u dvorište kuće koja je u žalosti. Prilazi česmi. Kraj nje stoji kutija sa pepelom. Uzima pepeo i pere ruke, najpre s njim, a onda ih ispira vodom, pa i sapunom. Primećuje da ga neki momak netremice gleda.

– To je samo zbog tih vradžbina i to… – promrmlja i odlazi u kuću, gde ga domaćin zove, jer treba sesti. Za sovru sedaju istovremeno, jedu i ustaju isto tako. I svi govore odjednom isti tekst dok ispijaju piće umrlom za dušu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*