Na vest o gašenju e-novina bio sam skeptičan; činilo mi se da je to neka ujdurma uredništva, te da će se posle tog najavljivanog dana D, 22. jula 2016, nastaviti sa radom sa nekom novom zajebancijom. Onda su počela da stižu oproštajna pisma saradnika, ali me ni to nije uverilo. No, kako su vesti bile sve ozbiljnije, i sam sam shvatio očigledno: zbog 55.000 evra izgubljenih u tužbama, jedan medij prestaje sa radom.
Šta su sve članovi redakcije mogli sa 55.000 evra – da kupe stan u Mladenovcu, presele se u negde u Latinsku Ameriku ili Afriku, pokrenu ozbiljan industrijski posao bilo koje vrste, kupe hektare zemlje na Fruškoj Gori i gaje jabuke, i ko zna šta još, ali da kurvinski ućute o onome što ih tišti. I to što tišti njih, tišti i ostale medije u Srbiji, a koliko vidim ni u ostalim zemljama regiona nije bolje. Samo je malo ko spreman da iskreno analizira političku problematiku, poslovne manire našeg podneblja, mentalitet, palanački duh i slične mehanizme kojima se i dalje održava osmanlijsko-provincijska sablazan u našem narodu.
A to je ono što su e-novine na satiričan način radile: istrajno i uporno su vodile borbu sa avetima fašizma, ljudske gluposti, snobizma, pohlepe i opšteg licemerja. Ne mogu da setim da je još nekome u regionu ovo uspelo u takvoj meri. Ne mogu reći ni da sam zdušno podržavao u vrednosnom smislu sve ono što e-novine pišu, čak sam vrlo često bio protiv iskazanih stavova. Ama, posle bitke svi su generali, pa sad neću nikome da držim časove. Uspeh ove ekipe je što je samoosnovana, sa malobrojnim ljudskim i materijalnim kapacitetom godinama uspevala da nervira sve „velike igrače“ naše sedme sile, političke elite i budale, kojih naravno, imamo koliko hoćeš.
I ne zaboravimo, kada niko nije hteo da vam objavi neki polemički ili književni tekst, jer ne duvate u tikvu mediokritetstva, mogli ste da pošaljete mejl e-novinama znajući da će se i vaš glas negde čuti.
Pa, kao što reče Zoran Radmilović u Radovanu III – „jebeš kulturu, daj da vidimo kakvo će vreme biti“, a mi se nadovezujemo – pa da zaplivamo u ovom mrtvom moru tuge.
Pročitajte i:
2 comments
Dakle, zaista mi je teško da domaštam koji razlozi mogu navesti ozbiljnog čoveka da plače nad zasluženo tužnom sudbinom jednog tako bizarnog medija od kojeg su odustali i najzagriženiji idolopoklonici. Ono što je sigurno je da nema tu ništa od u ovom tekstu opevane principijelnosti i implicirane moralne vertikalnosti: nakon što su (da se ne lažemo, nakon što JE, pošto ostali nikada i nisu bili bitni), prepuni sebeljublja i nabeđene važnosti i uticaja, popalili sve mostove iza sebe, poverovali su u jednom trenutku da, kada dođe mak na konac, uvek mogu da padnu u krilo kontroverznog biznismena ili da istisnu iz igre DJ Vučićevića u grotesknom dodvoravanju primitivno obesnoj vlasti. Kvaka je, međutim, u tome, da su – sasvim logično – postali nebitni i obešenjacima.
Čudi, zato, ovaj neverovatni izliv nežnosti koji nam je ovde sročio P.Milojević, učinivši, tako, sebi priličnu intelektualnu blamažu, još jedino – valjda – samerljivu sa direktnim patetičnim obraćanjem Jagode K. tamo, na licu mesta, takorekuć.
Mnogo su vređali u tekstovima, išli su suviše daleko i naravno da su izgubili sudske sporove.
Sloboda izražavanja ne uključuje slobodu vređanja.
A u ovom tekstu se predstavlja kao da su oni imali 55 000 evra, pa umesto da ih troše na gluposti, odlučili da ih investiraju u nekakvo javno dobro. Nije tako, nego je tih 55 000 evra posledica njihove neopreznosti za tastaturom. Nigde ne možete da pišete šta hoćete i kako hoćete, a da ne morate da platite pravnu i novčanu cenu.
Comments are closed.