Kada u naselju Braća Jerković u Beogradu vidite plakat sa pozivom na raspravu istorijske tematike: Istorija Srba i Rusa, koju vodi prof. dr Jovan Deretić, na prvi pogled to ne izgleda čudno, jer implicira da istoričar samo traži svoju publiku, kao i bilo koji drugi javni radnik. Plakat je zalepljen na frižider za koka-kolu. Prisećam se da sam plakat istog istoričara već video na ovom istom frižideru i ubrzo nalazim dokaz da me sećenje ne vara: u mom mobilnom telefonu je fotografija na kojoj piše da je u pitanju promocija knjige Jovana Deretića: Srbi i Arbanasi). Razmišljam o svrsishodnosti reklamiranja naučnog skupa na ovakvom mestu. Jer, autobus broj 50 pristaje na stanicu i iz njega se teškom mukom probijaju putnici koji dolaze iz pravca Zvezdare i Kaluđerice i ovde traže vezu za promenu pravca i drugi autobus; njihovi saputnici sklanjaju testere i mistrije kako ih ne bi zakačili i povredili u toj gužvi. Daleko od toga da imam nešto protiv radničke klase i ljudi koji teškom mukom zarađuju za život, ali čini mi se da bi više imalo smisla na taj frižider zalepiti plakat neke folk zvezde, ili eventualno političkog skupa. Da li sam u pravu?
Nekako baš u to vreme pročitao sam knjigu interesantnog naslova: Srbi pre Adama i posle njega, čiji je autor dr Radivoj Radić (1954), profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, i šef katedre i seminara za vizantologiju. Kako se u Belešci o autoru navodi, bavi se poznovizantijskom istorijom i vezama između Vizantije i južnoslovenskih zemalja u kasnom srednjem veku. U pitanju je treće izdanje knjige, objavljeno u 3.000 primeraka.
Dr Radić se u knjizi hvata u koštac sa sa tzv. istorijskom školom kojoj pripada Jovan Deretić i koju naziva „novoromantičarima“. To je upravo ona škola koja tvrdi da (negde, ali da tačno znaju gde) postoji čitav niz dokumenata sistematski i vekovima sakrivan od srpske javnosti, u kojima je zataškana i prava istorija Srbije. Po njoj, mi Srbi smo najstariji narod na svetu i preci smo, ali i potomci najvećih svetskih umova (Bizmarkova majka nije znala nijedan jezik osim srpskog! – veli jedna od ovih teorija). Dr Radivoj Radić je ova promišljanja sistematski sakupljao i polemički uobličio u celinu vrednu poštovanja. Na pravi način, argumentovano, strpljivo i stručno on vodi raspravu sa ovom školom, kojoj pripadaju: Jovan Deretić, Olga Luković-Pjanović, Dobrosav Jevđević, Miodrag Vuković, Milan Rašeta, Marko Marković, Borislav Vlajić-Zemljanički, Slobodan Jarčević, Milutin Jaćimović, Ljubomir Domazetović i drugi.
Kakvim umovima Radić mora da suprostavlja svoj naučni pogled na svet, govori sledeća pričica Olge Luković-Pjanović, u knjizi Srbi… narod najstariji.
Naime, kada je bila u Francuskoj, njoj je gazdarica rekla da su Srbi vladali Alzasom, te se čudi zašto joj Olga to nikada ne priča! Pošto to tvrdi njena domaćica, ovo mišljenje dotična Olga uzima kao naučnu činjenicu. Zatim, u istoj knjizi citira svoju majku koja tvrdi da su Srbi živeli na Balkanu u vreme Aleksandra Makednoskog, kada su istrebljeni poslednji lavovi na Balkanskom poluostrvu! A u tradiciji porodice Olgine majke stoji istorijsko sećanje na lov na lavove koji su klali stoku po torovima! „Misliš, majko, na vukove?“, pita Olga. „Ne, dete! Ne vukove! Znam ja šta je kurjak, već lavove!“ Ovaj razgovor je u toj knjizi uzet kao naučni dokaz za obitavanje Srba na Balkanu u IV veku pre nove ere.
Takođe, interesantnu lingvističku igru igraju ovi „starosrbi“. Oni tvrde da je svaka reč koja u sebi ima slova S, R i B – vezana za SRBe (Serbon, Serb, Sebr…). Međutim, kada žele da uključe i nekoga ko nema neko od slova, oni jednostavno eliminišu jedno slovo, u smislu da su dovoljna dva (pa su Srbi onda i Sordi, Sardi, Spori, Suri…). Trakija je ustvari Rasija, a Tračani – Rašani. Srbi su po njima i Cirkasi, Hazari, Etrurci. Hrvati su Srbi koji su živeli po (planinskim) hrbatima! Ilirska kraljica Ceria je dobila ime po planini Ceru! Bogovi su (ovo je ipak najsmešnije – prim. P.M.) sa Ahilom i Hektorom govorili srpski!!! I to u Skadru, gde je bila Troja! Itd.
Istovremeno, Radić dokazuje da ovi pseudoistoričari ne znaju osnovne istorijske činjenice: da je Nemanja Zavidin sin, da je Irina Kantakuzin (u narodu poznata kao Prokleta Jerina) žena Đurđa Brankovića, da je Stefan Vukčić Kosača umro u Novom, a ne u Herceg Novom, što je nemoguće, jer je grad upravo po njemu i dobio ime. Čak ne znaju ni da je u Srbiji i Vizantiji u to vreme nova godina počinjala 1. septembra, pa stoga često greše u datumima. Takođe šire neistine o značajnim događajima, poput Maričke bitke iz 1371. godine, tvrdeći (što je u narodu zdušno prihvaćeno) da su vojnici kralja Vukašina bili pijani, pa stoga izgubili borbu! Kao da se radilo o nekim bitangama i zgubidanima, koji su se opili pred ovako važan događaj, a ne o vojnicima respektabilne regionalne sile.
Ova groteska bi takva i ostala da nije inspiracija drugima koji se za istoriju ne interesuju previše i uzimaju je kao nekakvu potrebu za dopunom političkog iskustva. Tu se krije i odgovor na pitanje zašto je plakat za najavu Deretićeve promocije bio zalepljen na mestu pored koga građevinski radnici prolaze vukući torbe sa alatom, a ne na mestima uobičajenim za promovisanje stručne literature, kao što su holovi univerziteta. To je stoga što se Deretić i njemu slični najbolje osećaju u prisustvu ljudi koji za istorijske istine ne mare baš previše, već ih zanima kako će ta i takva istorija pomoći njihovom pogledu na svet.
I za kraj, treba reći da je knjiga dr Radića upućena (čak najpre njoj) i laičkoj publici, kojoj i sam pripadam. Treće izdanje knjige i za naše uslove veliki tiraž svedoči da se poluistine pseudoistoričara neće provući bez oštre kritike. Jedan od načina kritikovanja jeste i satira, pa evo i kako Radić vidi nastanak imena Kanade, po receptu starosrba:
„Mnogo vekova pre Kolumba Srbi su na svojim čunovima plovili Atlanskim okeanom.
‘Kuda plovimo?’, pitaju se neki od njih.
‘Ka nadi!’, odgovara najmudriji Srbin među njima.
I ostade – Kanada.“
Pročitajte i:
2 comments
„јахала је стојковић миленка на презиме као на зеленка“(из комичмих спрдачина покојног љубе мољца).Све се мислим и пропитујем куј ли стојко надахнуо песника на овако размишљен текст,а који би могао по тежину научног садржаја,највероватније да се мери са размишљање једног најобичнијег србског буљчу ,забезекнутог на реку коју не мож да прегази.Научник несам нит ћу биднем,ал у Србску истијску школу и Јована Илића Деретића верујем ко у Бога.
Najviše mrzim kada neko polemiše i pri tome se koristi cinizmom, omalovažavanjem i nipodaštavanjem ličnosti. Najbolji primjer je odnos autora teksta prema Olgi Luković Pjanović. Imao sam priliku da pročitam njeno djelo. Od ukupno 1000 stranica teksta i navođenja preko 100 autora i njihovih djela koji govore o drugačijoj istoriji od one koju učimo, autor je izdvoio jedan malu priču koju je Olga ispričala kao nešto što je kod nje izazvalo čuđenje, a ne kao dokaz. A što se tiče Dr.Radivoja Radića baš me interesuje kako je izučavao kasni Vizantijski period i kako je čitao orginalne dokumente kada on nema blage veze sa grčkim jezikom (i starim i novim).
Comments are closed.