Predrag Lazarov: Slovensko nebo iznad Gradine („Blagoje Jastrebić“ 2012)

Filed under: Blagoje Jastrebić 2012,nagrađeni radovi,region |

Carstvo zelenila, ravnice i divljine sa ocrtanim i ispresecanim jasnim tokom reka Bosuta i Studve, mesto u ravnici srca Srema, koje su pri svom dolasku i naseljavanjem na ove prostore, stari Sloveni nazvali Gradinom. Nesvakidašnja lepota predela ogledala se u plavilu reke i neba, u zelenilu bujale prirode, što je zaista opčinilo doseljenike iz prapostojbine slovenskog mora, tamo negde daleko iza Karpata, daleko na severoistoku Evrope. Nov,plodan životni predeo nagnao je doseljenike da se nastane u lepoti ravničarske sremske ravnice, pokraj reka koje su plenile lepotom, ali i koje su značile izvor ukusne hrane koja se meškoljila i plivala dubinama reke. Gradina je doseljenike podsećala na prisustvo velikih i drevnih civilizacija koje su na ovim prostorima nalazile mesto življenja, mesto divljenja i lepotu nesvagdašnju, mesto na kojima se i njihovi drevni bogovi okupljaju, kako rekoh u carstvu divljine i zelenila. Novopridošle Slovene ova lepota podsećala je na njihov stari kraj tamo negde u slovenskoj prapostojbini, u zelenilu prirode, velikih šuma i prostranih močvara. Ravničarske reke su upotpunjavale velike močvare oko kojih su Sloveni od pamtiveka živeli. Šta su doseljenici iz daleka znali o narodu koji je tu živeo, o ostacima njihovih ognjišta, o tome kako su živeli, i to, da je ovde bio centar i prestona teritorija još pre Rimljana. Kasnije,kada je rat sa Rimljanima otpočeo, predeo oko Gradine je bio centar otpora rimskim osvajačima. Naravno,novi doseljenici su u svom batrganju ovim predelima, nailazili na ostatke ognjišta, ostatke bivših kuća, ostatke sahralnih objekata, pa i na sahranjene kosture, čim bi malo zakopali po okolini. Šta su zaista Sloveni znali o Breucima, plemenu koje je tu nekada živelo? Naime, to su bili Iliri,koji su naseljavali široka prostranstva Slavonije, Bosne i Panonije, živeći u jednom relativnom skladu sa Keltima,koji su došli, verovatno,iz severne Italije i Galije. Rimljani su ove predele napali šeste godine posle rođenja Hrista.Rat je trajao tri godine. Breuci i ostali Iliri su poraženi od jačih i brojnijih Rimljana.

Predeo je opustio poslednjim ratnim događajima varvara sa rimskim legijama, ali ostaci i sve drugo, govori, kako je stanovništvo u ravnici živelo, kakvi su im bili običaji, čime su se bavili, kako su pravili grnčariju i oruđe za rad. Naseljenici su se naselili na prirodnom ostrvu omeđenom rekama koje lenjo i sporo putuju prema reci Savi, koja se tamo negde, dalje, kod Singidumuma, uliva u Dunav ili kako govore za veliku reku, još – Danjub ili Danube. Zaista su poslednjih godina i vekova, ovim predelima krstarili razni osavjači, razna plemena i varvari – uznemiravajući ovu zemlju, nekadašnje rimske provincije Gornja Mezija.
Rimljana više nema, obični varvari su im mesta zamenili. Govori se da je hunski vojskovođa Atila prošao ovim predelima u svojim pohodima prema Rimu. Kao i uvek, kada neka vojska prolazi, stanovnici i narod kroz čije predele vojske prolaze, strada. U povratku Huna, zarobljenica rimskog porekla, sa bolom u srcu za dragim koji od hunske ruke pogibne, osvetila se velikom ratniku, koji je svoju tugu za umrlom ženom utapao u ženi koja je mnogo na nju ličila. Rimljanka je u piće sipala junaku otrov. Huni su Atilu sahranili u presušeno korito reke. Govori se da je voda posle sahrane nadošla i za sva vremena skrila grob najvećeg Huna. Rim je svoju propast odložio, ali narod koji je vekovima živeo na ovim prostorima, sa plodnih imanja se sklonio dalje, u nedođiju, kako bi izbegao namete i poreze novih gospodara. Vremenom se narod proredio, a Gradina je opustela, plodna ravnica obrujila, obrasla, samo su ostaci grnčarije podsećali da je nekada ovde bio život, da je sve bujalo životom naroda kojeg više nema.

Na pustoline, parloge i beskraj ravnice dolaze slovenska plemena, govoreći kako dolaze u zemaljski raj, ili bi rekli, ulaze u gospodnji raj. Mnoge je Gradina podsećala na rodni kraj, na daleku zemlju, tamo negde u – prapostojbini, iza Karpata. Kasnije,sve do svoje smrti,stariji su pričali svojim unucima priču o dalekoj slovenskoj zemlji i sve kako ih ovde podseća na lepote u beskraju šuma i močvara koje su napustili, jer je tamo sve postalo tesno narodom koji se namnožio. Sloveni su u svom dolasku, eto u šestom i sedmom veku od rođenja Sina Božijeg, krenuli u svoj pohod,u veliku seobu, a kako saznajemo, još nisu poznavali moć gvožđa. Dok su se Rimljani i ostali svet ovih predela, pa i zemlje Sredozemnog mora, naratovali i pretopili silan metal u službi oružja i oruđa, dotle Sloveni ni ne spoznaju vrednost metala koji može biti ubojito oružije. Iz istorije koja proučava slovenske narode, može se utvrditi da Sloveni nisu bili ratoborni, da su prezirali oružje, prezirali rat i u svakom trenutku birali sklanjanje i bežanje od neprijatelja, kako ne bi ubijali i krvarili.
Ipak, Sloveni su svojim doseljavanjem i traženjem prostora za život, u mnogome dovodili propasti Rima, naročito do propasti rimske provincije Gornje Mezije, jer su svojim doseljavanjem i brojnošću, prekinuli tradiciju staru više vekova na ovim prostorima. Sloveni su doneli svoju kulturu,svoje običaje i kipove bogova kojima se mole. Svojim jezikom oplemenili su govorni jezik starosedelaca, da bi se poromanjeni Iliri i njihova plemena, stopili i istopili u slovenskom moru. Romanizirani starosedeoci dobili su nove komšije koji su sa njima podelili radosti i tuge novog podneblja, nove sredine za život, jer život nikad nije bio lak, naročito kada je trebalo prehraniti brojnu porodicu. Nova zemlja pružala je,kako doseljenicima tako i starosedeocima, utočište, hranu i život dostojan čoveka.
Prilično izolovani, vekovima živeći u rodovskoj slozi, daleko od zbivanja i tokova istorije koju su krojile zemlje na Sredozemnom moru, Sloveni su konačno promenili svoju sudbinu, tražeći novo životno stanište, prostranstva na kojima bi nastavili svoj život i razvoj. Sudbinom koja ih je vukla, zakoračili su na teritoriju rimskih provincija i Gornje Mezije i posle više naleta, preplavili i osvojili veliku teritoriju jugoistočne Evrope, osvajajući je za sebe i svoje potomstvo.

Zaista, jedno slovensko pleme naseljava predeo Gradine, sa sobom noseći kipove svojih bogova, svoje običaje iz starog kraja i svoju slovensku kulturu. Prelazeći Karpate, Sloveni su se sećali svojih močvara i šuma, zato ih je Gradina podsećala na rodni kraj severoistočne Evrope. Plašljivi na nepoznatom terenu i lokaciji, osluškujući vetrove u noći, osluškujući noćne ptice i krik divljih životinja koji se prolamao duž mirnih ravničarskih reka, slovenski doseljenici su se molili kipovima koji su oduvek bili deo koji kuću čini potpunom. U svojim dugim putovanjima,koja su trajala za neke i neverovatno dugo, sreli su razna varvarska i ratoborna plemena koja su za prolaz kroz njihovu teritoriju tražila polog u kožama i metalima koji svetle u noći. Seobe su počele i ovaj narod će naučiti na seobe i stradanja koja zahvataju ovu nemirnu teritoriju u Evropi. Slovensko pleme je gotovo ostalo bez kože i bilo kakvog metala sa sobom, plaćajući danke i prolaze kroz mnoge predele, ovog dugog i teškog putovanja, u raj na obećanoj zemlji. Zaista su stigli u raj,kako su i sami govorili, jer ova zelena ravnica sa bogatim šumama, sa plavim rekama koje presecaju šume i prostrana polja predstavljala je raj na zemlji. Reke su pune ribe, zemlja plodna,a šume i proplanci sa brojnom i raznovrsnom životinjskom florom. Okolne šume su s povetarcima plesale i pesmu svoju stvarale, kao da sami bogovi sviraju umilnu muziku, baš kao što to vile na mesečini čine, kad je sve osvetljeno, kad sve blista od onih paperjastih zraka noći, kad se površina reka preliva kao da je sam bog voda u nju zagazio, pa goni Slovene na molitvu, uz kandila i sveće, a svetlost se širi i prelama sa mesečevim zracima, tako da i same bogove možeš u noći videti kako se šepure i diče svojom moći, i svojom snagom da bi ih ljudi poštovali, cenili i sa strahopoštovanjem se njima molili. Neki bi se zakleli da su u granama koje se njišu videli boga šuma kako ih posmatra i smeška im se. Govorili su da mlade boginje sa vencima u kosi, sa mirisnim travama kojima pokrivaju telo, gacaju kroz plićake reke Bosut i tamo se rugaju ljudima koji bi da ih bolje vide, ili čak uhvate.
U dugim toplim letima, doseljenici su osluškivali u praskozorjima i sutonima poj ptica, urlik i zavijanje vukova, mukanje jelena, groktanje svinja. Zvuk jutra i rađanja novog dana, davao je nadu u život, nadu doseljenika, koji bi u svitanje, sa alatkama u rukama, u polje na rad krenuli, posmatrali bi magline koje bi se pod uticajem topline sučnevih zraka rastakale i sklanjale novom danu. Sa zorom i rađanjem novog dana, ushićenje života buja, buka živih stvorenja pod nebeskom kapom započinje, svojim pojem, svojim cvrčanjem, kreketanjem, radujući se životu i lepoti zelenog rodnog kraja, svetlosti i toplini zraka koje obasjava i toplinom koja nam daje nadu i radost življena.
Članovima plemena su govorili, a i činilo im se, da su i ptice iste, isto pevaju i poje, da cvrčci isto tako cvrče, kao u dalekim močvarama prapostojbine. Pokraj vatre u sutonima su razgovarali i smejali se dosetkama koje su smišljali,ili pronalazili u prirodi koja je bujala, cvetala i rasla u njihovoj blizini, baš kao u rodnom kraju koji je sada, daleko, čak vrlo daleko, milionima ljudskih koraka udaljenosti od Dunava, Save, ali i od Bosuta i Studve.
Sa obiljem hrane koja je u okolini, slovensko pleme se hvalilo kako je život bolji nego negde u nekim kraljevstvima, kako je svega u izobilju,a i trpeze su im bogate baš kao na nekim dvorovima. Nema gospodara koji bi im uzimao danak i porez, pa žive po svom, po svojim zakonima, koji su mnogo bolji nego li je igde.

Doseljenici su u noćima magli i zima, kada se reke zamrznu, uz svoje vatre, uz čajanke, pojali i pevali stare pesme koje su im stari pevali, baš kako su znali, tako da su od svojih očeva i dedova naučili pevati i radovati se muzici rodnog kraja. Osluškivali su noćne vetrove i bogove koji ih šire i pojačavaju duvanjem kako bi bili jači, kako bi pred sobom nosili snežne pahulje i nanosili brda snega, zavejavajući drumove i puteve kojima se dolazi do Gradine. Stariji stanovnici Gradine primetili su kako vetrovi ovde nisu tako snažni, nanosi snega nisu tako veliki i moćni, zima nije oštra i vetrovi nemaju snagu kao u starom slovenskom kraju severa Evrope. Primetili su doseljenici, kako usevi u ovom kraju bolje uspevaju nego u starom kraju, da je zemlja plodnija, klima povoljnija nego tamo daleko na severu, odakle svoje korene vuku.

Plemenski starešina – Sunobrat, u mnogome je doprinosio skladu života u selu koje je niklo na ostacima negdanjeg mesta starih Breuta. Vođa je pleme držao na okupu, u slozi, sporove i svađe je rešavao za dobrobit svih stanovnika plemena.
Sredina leta je dan kada se proslavljao dan boga Peruna. Za taj dan se pali oboreno deblo trljanjem štapa koji se postavlja u zasečenu rupu. Povlačenjem konopa sa obe strane, koje povlače dve grupe, brzo i što brže, tako da trenje bude veće i jače, prinošenjem slame, drvo se pali i vo se peče. Te večeri za slavu u znak boga Peruna, svi muški stavljaju maske na lice i tako postaju maskare. Obično su to glave životinja, vola, bika, ovna, jarca, vuka i drugih. Te večeri maskirani plešu i igraju oko vatre. Sve žene,takođe,stavljaju maske na lice, obično koza ili drugih životinja, pridružuju se muškarcima u igrama i ritualu koji se izvodi. Sve traje do jutarnjih sati. Nekada rituali traju i više dana. Svaka kuća ili kako bi rekli, rodovska porodica, složno je funkcionisala, a svaka porodica ima više porodica, više braće, sestara, snaja i dosta dece. Svi zajedno živeli su kao jedna porodica ili rekli bi, rodovska zajednica, slavili su svog boga i prenosili običaje sa kolena na koleno. Stariji su na mlađe prenosili znanje i običaje od starina i svaki ukućanin ih je učio i znao, znao koji bog je zaštitnik porodice i dan u godini koji mu je posvećen.
Vreme je prolazilo, a stanovnici Gradine prihvatili su stanište, kao svoje iskonsko, prisvojili, kao da su od pamtiveka na tom mestu.

U jednoj od slovenskih kućica rođena je devojčica, kojoj daju ime po boginji Vesni, vesniku proleća. Devojčica je svetle puti, bela lica, svojim prvim osmehom posle poroda, razveselila je ukućane. Dete je samo malo posle porođaja plakalo, a malo kasnije svim prisustnim domaćinima kod kojih je svet ugledala smešila se, ili se to tako starijima činilo, ili je postajala jaka želja da je baš tako, da se malo novorođenče smeje.
U drugoj novoskrojenoj kućici u selu, iste večeri, rodi se još jedna devojčica. Već tada je imala malu crnu kosicu i sjajne crne oči, pogleda oštrog i tamnog. Plakala je više nego što je bilo uobičajeno, više nego što novorođenče plače. Devojčica je isto veče dobila ime Morana, po boginji sa istim imenom, koje je označavalo pakost i zavist.
Obe devojčice su odrastale uz pažnju svojih najbližih, onih koji su ih rodili, koji ih vole, paze na njih i odgajaju ih u duhu slovenskih tradicija, običaja, učeći o plemenitosti osećaja slovenske duše.

Osluškujući prirodu,devojčice, su osluškivale u eteru svu tu gungulu i zvukove divljine koja ih opkoljava, koja im je rodni dom, sve izmešane sa zvukom etera i poslepodnevne idile. Izdvojio se kroz etar,nejednak po tonu,lavež pasa, lomeći idilu stalnih zvukova, a za njim se čulo kukurikanje petla,koji je mahao svojim krilima dopunjavajući ugođaj. Čula se i koka koja je tiho,dugo pevala pesmicu svom snetom jajetu, hvaleći se kako se sve to dogodilo. Sova, detlić, divlja svinja, muk jelena, šuškanje zeca, jazavca, sve se mešalo i urezivalo u dečiji um, budeći maštu, ostajući u biću sve do iskonskog vremena kada se pred stvoritelja ide i polaže račun.
Devojčice su uz reku Bosut odrastale, šetale, zajednički zapevale, kako bi i same bile u tonu sa okolinom prirode koja ih okružuje. Mlad momčić čuo je poj devojčuraka. Blaženim licem sa osmehom i belim zubima,koji su se videli između raširenih usana, mladić je pozdravio lepojke. Obe se nasmejaše i obe momčiću zapevaše jednu svoju pesmicu. Očaran deran je za obe devojke ubrao buketić poljskog cveća. Devojčurci su od cveća isplele venčiće i tako odnele kući. Mladić je zaljubljeno gledao za njima i putić kojim su prošle i svoje tragove ostavile, sve mu se učini blaženo lepim.
Sledeće nedelje, mladić je u krošnji razigranih grana drveta, čekao i njihao se na nežnom povetarcu, očekujući devojčurke koje bi trebalo da se pojave. Mlade curice su,zaista,uz pesmu i razdragano lice,ponovo došle na obalu, pod isto staro drvo, ne sluteći da je u krošnji mladić, koji iz visina, iz krošnji, veselo, zapeva pesmicu. Devojčice, prvo iznenađene, nasmejale su se kad su u krošnji drveta videle mladića, čije su usne milozvučno otvarale usta, a glas lepotana slavuja razlegao se proplankom.
Morana se zaljubila, mladić se zaljubio, Vesna je bila srećna. Morana je svoj rupčić ispustila na zemlju, a mladić joj podigao, ona je rekla da ga zadrži, a on reče, kako njegovo srce žudi za devojkom i ljubavi, ali ona nije ta. Morana je ljutito rekla mladiću da to nije lepo. Svoj rupčić bacila je u reku i plačući otrčala u naselje.
Vesna je bila zanesena, ali joj bi žao posestrice. Reče kako i ona ide, ide kući i sada će morati da teši svoju sestru. Mladić reče kako njegovo srce pripada njoj i kako je ona ta za kojom njegovo srce igra, pati, strepi, lomi se i kida.
Devojče belih obraza pocrveni, njene kike,a i kosa prikriše, nadviše se nad lice koje gori, a oči plave, stidljive, u zemlju pogledaju, da se ne vide. Otrča devica kao srna, a trčala je kao da je noge nose, bežeći kao da je vuci gone, sve lomeći grančice za sobom, ispuštajući glas sreće i iznenađenja, trčeći sve brže, gledajući u naselje koje je pred njom. Mladić je pratio pogledom, sve dok srna među pletare i građevine rodnog doma ne zađe. Ostao je da se nada, da sreću priziva, da se nada u ljubav plavih očiju, lepe vesnice, proleća. Vesna je u domu pogrde od posestrice Morane zadobila, čak noktima bi ogrebana, pitajući se šta je kriva i da li je ovo zaslužila. Morana nije mogla da oćuti uvrede koje uputi na račun devojke čista srca.
Otac Drazdmir nije prisustvovao duhom i čuo sve te reči, sve te grozote koje jedna devica izusti, nije osećao duševne zebnje obe cure, mislio je o uspehu koji je našao, uspehu koji se žutio, sijao i bivao blistav. Tako otac nije mogao da se nosi ovozemaljskim dobrima, jer mu je srce zaigralo za nečim paklenim, prelepim. Drazdmir je u svom svetu šetao i koračao, sa predmetima koje je našao, koji mu preokupacija postade, pa na lepotu ovog sveta zaboravi, a sve se otimalo kontroli, sve je postajalo nešto drugo, nešto što nečastivi koristi da bi sebi ubrao. Nije otac shvatio značaj predmeta koji od drevnih naroda tu postoje beskajno dugo godina, beskrajno dugo vremena, kao večnost koja ne tamni i ne supi. Po prvi put Drazdmir seti se imena plemena Breuta, pomisli o životu naroda koji nekad ovde živeše. Razmišljao je o trenutku u noći, o snu koji se pojavi pred njim u vremenu puna Meseca, u noći kad se sve sijalo i presijavalo od sreće i bogatstva. Našao je nešto što niko ne nađe, našao je san u noći, a kopao je na javi među korenovima razgranatog starog i polu suvog drveta, našao je svačiji san. Govorio je kako je sve to bilo pod drvetom, ali nije govorio dalje. Koje drvo, kakvo drvo? Rekao bi: ono staro, ono šupljikavo, pa bi nastavio, da je gromovima izudarano, osušenih grana, debele kore i velikim razgranatim korenjem koje se izdiglo iz zemlje. Kako, šta si našao? Svetlo i blistavo…

Vreme je prolazilo, selo se širilo. Posle poplave, nastade ostrvo. Gradina na Bosutu postade ostrvo. Narod shvati da je sam bog Perun poslao gromove i oluju, da oni sebi na ostrvu sagrade nove domove. Tako će biti bezbedni od napada opasnih vukova u vremenima nestašice hrane i beline snežnih nanosa. Tako će biti bezebedniji od napada većih divljih životinja, ali i ljudi koji nisu dobronamerni, a u prolazu su kroz ove nemirne predele.
Ljubav mladog momka je vremenom rasla. Ni Vesna nije bila ravnodušna, Morana je bila sve ljubomornija, da se ljubomora pretvarala u zlo koje u čoveku kipi i rađa sa puno nečastive energije,koju sam nečastivi stvara i šalje – kivnima i ludima.
Čekajući Vesnu, mladić je uz Bosut koračao bacajući kamenčiće u vodu. Morana je susrela mladića, izjavila mu svoju ljubav, govorila kako je on, za nju, sva nada, i celo Sunce, sa neba. Mladić je Morani govorio kako njegovo srce drugu ište, kako čeka zvuke ljubljene Vesne. Morana baci maleno kuče u vir Bosuta i zavapi kako će se maleno udaviti. Zamoli momka da iz Bosuta izvadi kuče koje je cvilililo,a virovi su ga nosili. Mladić je razmišljao, govorio kako su tu najopasniji virovi koje je reka iznedrila, kako je opasno skakati u virove. Morana je preklinjala da mladić skoči u vodu i spase psića. Mladić je skočio i vir ga dohvatio. Borio se i borio, ali ga je voda nosila kao i malenog psića. Oboje su našli smrt u opasnim virovima reke.
Morana je znala da su joj od malena govorili da tu ne ide jer je voda sa svojim ćudima najopasnija u tom delu, baš zato je nagnala mladića, koji je nju odbio, da skoči, žrtvujući i maleno kerče, kako bi se osvetila. Mladić je ostao na dnu reke, zajedno sa malom životinjicom. Moranina osveta je bila potpuna.
Celo selo je žalilo mladog momka, pitajući se šta je tražio baš na tom opasnom mestu. Morana je slegala ramenima, da ni njoj nije jasno, zašto je momak zaplivao baš na tom opasnom mestu. Vesna je sa bolom i tugom žalila mladića koji joj je pokazao i iskazao iskren naklon.
Vreme sve leči, ali Moranina ljubomora i zavist prema Vesni pretvorila je devojku u vesnika crnih snova i još crnjih misli. Njene crne oči kao da su se ogledale u samom nečastivom, u svim zlim duhovima ovih predela. Tražila je razlog da napakosti Vesni, ali devojka sa svim vrlinama, plemenita srca, nije mnogo marila za ovu zloćku.
Za rođendan je od oca Vesna dobila ukrašenu ogrlicu koja je sijala, sva se presijavajući na suncu. Mnogi su se pitali, zaista,šta je to Drazdmir pronašao kopajući oko starog stabla. Zaista,morao je da pokaže ćup pun skupocenih drangulija od zlata i srebra. Svojim najmilijima podelio je lepe primerke od zlata. Bilo je tu narukvica, oglica, zlatnog i srebrnog prstenja, po koji zlatni ilirski novčić, ali i rimskih imperatorskih kovanica.
Možda su se stanovnici Gradine, zahvaljujući baš ovom pronalasku, zapitali kakvi su ljudi živeli pre njih na ovom mestu. Kakav narod je živeo nekad, kad je imao ovakom bogatstvo. Slovenski stanovnici malenog plemena koje naseljava Gradinu, u mnogome je pričao, prosto se čudeći, razmišljajući i raspravljajući o starom narodu koji je davno, mnogo vekova pre njih živeo, na obalama reka koje presecaju ravnicu Srema. Zaista, sećaju se svojih dedova, kad su se ovde doselili, kako su nalazili raznorazne glinene predmete. Nalazili su sahralne objekte, ostatke posuda, čak i glinene figure bogova drevne civilizacije, pitajući se o svemu i svačemu. Shvatili su iz nekih pisanja da je ime ovog ilirskog plemena bilo Breuci. Zaista su nalazili i ostatke skeleta, davno sahranjenih, čije kosti su nalažene na prevojima reke koja je menjala svoj tok, menjala svoje rečno korito i tako sama nalazila stara drevna groblja.
Glineni ćup je sijao punim sjajem jedne davne civilizacije koja je naseljavala Srem i predeo Gradine oko reke Bosut. Starešina sela Sunobrat uzeo je ćup, kako bi celo pleme imalo koristi od ovoga. Nešto je ostavio porodici Drazdmira, kao i ogrlicu koju je Vesna dobila od oca. Vesela istog dana, čuvala je svoje ovce pokraj reke. Jednom jagnjetu je napravila oglicu i okačila maleno zvonce. Reče kako je ovo najlepše jagnje u čoporu i kako je to njeno omiljeno. Sve te reči je uputila Morani, ne shvatajući silnu zlobu u očima prijateljice, komšinice i posestrine.
Morana je tražila način da se osveti, način da ukloni jednom i zauvek Vesnu iz ovog sela, pa na bilo koji način. Danima je posmatrala igru Vesne i malenog jagnjeta, danima je njenu utrobu kidala mržnja i zavist. Iskoristila je priliku u jednom trenutku, smislila osvetu, uhvatila omiljeno maleno jagnje i bacila ga u isti vir u kojem se momak udavio. Vesna je potrčala da spasi svoje jagnje, ali nije skočila glasno u vodu, uhvati se za vrbake, duge šipke vrba koje su tu štrčale odkad ona zna za sebe. Držeći se rukom za šipke vrbe, devojka je zagazila u vodu da spase svoje jagnje. Morana je besno gledala šta se dešava, mrzeći sebe što kod sebe nema oštar bodež ili nož, kako bi odsekla šipke za koje se Vesna drži.
Vesna je dohvatila jagnje koje se praćakalo u vodi svo mokro i teško, još jednom je Morana videla priliku da je gurne u reku, ali nije uspela, kada je prišla da to učini, devojka se jednom rukom čvrsto držala za šipke, dok je drugom rukom držala mokro i promrzlo jagnje. Ljutita zbog ovog neuspeha, Morana je krenula uz reku, zaista ne pazeći kuda i kamo ide i tako daleko je odšetala od sela. Reka je pravila svoje uvale, imala svoje tajne i skrovite bogaze, devojka je,ne pazeći, koračala i koračala. Samu devojku među vrbacima pokraj reke, spazio je čovek sa kopljem u ruci. Neoprezna zbog osvetoljublja, Morana je završila u naručju ratnika. Div junak je zgrabio mladu devojku i odneo je daleko sa sobom. U selu su se pitali gde je Morana, a odgovora nije bilo, tragova za njom nije ostalo. Jedno vreme, tražili su je, čak su neki momci odlazili daleko u potragu, ali od Morane, ni traga, ni glasa. Kasnije je u selo stigao putnik,namernik,koji se bavio trgovinom – odlazeći od sela do sela, od plemena do plemena, razmenjujući svoju robu. Trgovac je znao za otetu devojku, jer je u jednom selu kroz koje je prolazio, u kojem je trgovao, video devojku. Rekao je da je devojka dobro, i zdravo, i da ju je oteo momak, brdovitog dela Srema, oženio se njome, i rađa potomstvo. Nikada više Morana nije došla u svoje selo. Vreme razvoja čovečanstva i civilizacije dovodilo je do surovih otmica ljudi, još više žena i dece, do pljački i razbojništava,što je u svoje vreme predstavljalo potrebu i svrhu opstanka jednog razvaja.
U selo kraj Bosuta, na Gradini, sa zapregom, došla je porodica plavih slovenskih ljudi i tu se naselila. Otac je imao stasitog i lepog sina. Isprosili su Vesnu od oca, tako da je Vesna našla svoju sreću, živeći sa svojim izabranikom do kraja života.

Zaista,nešto kasnije, u selo je došao sveštenik sa krstom u ruci. Sa njim su došli neimari koji su u ovom selu napravili prvu brvnaru, crkvu. Pagani,koji su do tada tako u ovim krajevima živeli, prepoznali su iskonsku vrednost prave vere i u hrišćanstvu prepoznali svoju veru. Svoje kipove su pobacali, a u svakoj kući su okačili sveti krst. Svaka kuća je svog boga zamenila hrišćanskim svecem,kojeg i do dan danas slave.
Nema više boga Peruna, njegove svetkovine, taj dan se proslavlja slavljenjem imena svetog Ilije, na Ilindan.

Predrag Lazarov je rođen 15.04.1962. godine u Sremskoj Mitrovici. Osnovnu i srednju školu je završio u Šidu, gde i živi, a pravni fakultet je završio u Novom Sadu.
Svoj književni rad počeo je 1999.godine.Podstaknut nedaćama srpskog naroda, shvatanjem da nam se to sve kao narodu,već desilo pre tristo godina, tako i započinje svoj roman godinom 1701. Opširno obrazlažući o teškoćama svog napaćenog naroda, moralnom snagom junaka, koji žive, čuvajući uspomenu i tradiciju svog naroda; čuvajući svoje, na zemlji pradedova, naročito očuvanje vere pravoslavne, pominjući otačestvo koje vaskrsava i po svim izgledima, sa nebeskih visina dolazi na zemaljske prostore.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*