Kolumna Predraga Milojevića: Pozorište Nenada Todorovića

Filed under: kolumne,Predrag Milojević,region,sajam knjiga 2012 |

Jedna od tribina održanih na Sajmu knjiga u Beogradu imala je naslov Tribina za jednog gledaoca.  Predmet polemike bile su predstave koje Narodno pozorište u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici (to je pun naziv) izvodi na Kosovu, u enklavama u kojima žive Srbi. Pozorište nastupa i za samo jednog gledaoca, a često ih u najudaljenijim delovima Kosova nema više od nekoliko u publici. U tribini su učestvovali Nenad Todorović i Raško V. Jovanović, a Ana Radmilović je bila u svojstvu učesnika-voditelja. U toku same rasprave učesnike je prekinuo čovek iz publike, rečima: „Sen Žist je u doba Francuske revolucije rekao – proklet bio onaj koji nas je uterao u torove. Albanci na Kosovu su srpski narod uterali u torove.“

Neobična izjava za ambijent sale u kojoj se pre početka tribine puštao dokumentarni film o tovu prasadi na severu Kosova, ali se čovek predstavio i rekao da je penzionisani pozorišni radnik. No, odmah sebi morate postaviti pitanje da li se slažete sa ovom izjavom. Jer, kad ovaj govornik kaže Albanci, misli na združeni rad države i naroda, a kad kaže srpski narod uteran u torove, on upućuje na getoizorano stanovništvo lišeno osnovnih ljudskih prava. Istovremeno, ako ne živite na Kosovu, već se o tamošnjoj situaciji informišete gledajući televiziju, videćete da su različita tumačenja događaja vezana za status nealbanskog stanovništva. Iz Evrope i kosovskih vlasti nas ubeđuju da su postignuti standardi koji su dovoljni da se formira jedna moderna država. Međutim, svedočenja koja dolaze iz taloga i mulja kosovske svakodnevice, kažu drugačije. A šta kaže Nenad Todorović, direktor i reditelj ovog pozorišta? Citati su dati po sećanju.

„Igrali smo predstave za jednu baku u Đakovici, za četiri u Uroševcu, deset ljudi u Orahovcu, trideset u Šilovu. Mi smo subverzivno pozorište, koje gostuje gde god ima srpskog stanovništva koje nema mogućnosti da gleda uobičajene pozorišne predstave. Dešava se da mi igramo predstavu, a Albanci se skupe oko ograđenog prostora iz radoznalosti. Ja sam, s ponosom to mogu reći, jedini pozorišni reditelj koji poznaje svakog svog gledaoca. Uostalom, mi izvedemo predstavu, a onda uveče spavamo kod svoje publike. Nekad ti ljudi, koji žive izolovano, imaju problema ako mi najavimo gostovanje, pa onda dolazimo inkognito i održavamo predstave u tajnosti.“

Ako će neko imati problema što gleda Ne očajavajte nikad od Nušića, onda tu škripe svi mogući međunarodni standardi. Nema plašta ni cilja pod koji se može ovo sakriti, niti opravdati držanje ljudi u strahu i stalnoj tenziji, zvao se on nezavisnost, standardi, Velika Albanija ili Evropska Unija. U svakom slučaju, Srbi na Kosovu žive u neprijateljskom okruženju, a pozivi na povratak, integraciju i suživot su u tom smislu besprizorni i služe zamazivanju očiju javnosti. Kako mogu da žive s nekim s kim ni pozorište ne mogu da podele? Ne može ni da se ne upita – zašto Albanci ne gledaju srpsko pozorište, verujem da kvalitetom nije toliko loše? Ipak, to je pitanje za nekoga ko bolje poznaje situaciju na Kosovu.

„Nema mesta patetici. Kosovo nije mesto za one koji plaču. Ovde se vodi rat za kulturu“, rekao je još Todorović. Tačno. Najteže ubiješ onoga o čijoj kulturi i običajima znaš barem toliko da možeš da ga poštuješ. U ovom kontekstu umetnost ima i te kakav smisao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*