ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У…

Filed under: kritika,Presing izdavaštvo,Slobodan Todorović,Srbija |

Забележено на промоцији књиге „Предео с гробљем „ Слободана Тодоровића

Мој друг Слободан пише од када знам за њега, а то је баш дуго.Пише прозу и поезију – описну, љубавну, сатиричну, социјалну и ангажовану. Јер он је сведок и учесник, а пре свега бунтовник и борац у нашој вечито тешкој и никад досадној стварности. Стиховима жели да обелодани део свог света, али и да код читаоца отвори још неки простор духа.

Песме из збирке „Предео с гробљем (брутални соул)“ сам прво прочитала без реда, затим све од почетка до краја, а у следећим ишчитавањима су сами искакали и наметали се они стихови који су ме посебно такли, они који се дубоко урезују и остају. Предели а пре свега ликови у песмама су јединствени и непоновљиви, крајње оригинални у својој трагикомици и изузетно занимљиви.А како и не би били, када одрастање и живот у малој вароши утисне у тебе посебан осећај за људе и њихове судбине. Самом природом посла којим се бави, заинтересованошћу за људску душу и понашање, песник их све познаје, а пре свега се труди да их разуме, па му то неретко и успева. С друге стране, сва песникова путовања по белом свету (Источна и Западна Немачка, Италија, Грчка, па Праг, Варшава, Берлин, Париз, Дубровник и Мљет…), сви ти дубоко урезани трагови света, његови одласци и доласци, повратак кући- да ли коначан – утицали су на песников космополитски дух и урбани сензибилитет којим одишу његови стихови. Верни љубитељ и познавалац поп културе, филма, музике, а пре свега књижевности, некако природно је своје уточиште пронашао у писању.

Песме у овој збирци су вешто груписане у целине које се суптилно и вешто настављају једна на другу и чине круг у коме владају посебна атмосфера и расположење: А ми смо само стајали и ћутали, Са невидљивом омчом око врата, Тавни кројачи, Одвикавање од живота, Сведоци изгубљеног времена, Обрис Светлости, Драгуљ у тмини.Кроз прве стихове осећамо да је песник несрећан, љут, дубоко незадовољан и разочаран „неподношљивом лакоћом постојања“, трага за изгубљеним временом „на обалама за стајање и спуст“, осећајући кривицу и грижу савести због немоћи или немогућности да мења стварност око себе.Добро познаје прошлост и социјалну историју свог народа и срамота га је због неких збивања. Осврћући се на деведесете године и догађаје из нашег блиског окружења, каже:

„…А ми смо само стајали и ћутали, а ми смо само

стајали и ћутали, а ми смо само седели и ћутали

и лежали и ћутали, ћутали, ћутали,

само смо пили и чекали, само смо бауљали и чекали,

само смо лудели и чекали, чекали,

ћутали и умирали, умирали, умирали..“.

 

Песник се даље лагано креће кроз стихове, критичан је али и самокритичан, али пре свега  заузима и има јасан став према људима и времену у којем живимо.Кроз многе стихове провејавају  хумор и оштра сатира изражени песниковом језичком вештином, покаткад архаичним речима и употребом разноврсних песничких фигура. Пажљиво читајући схватите у једном моменту да он више није толико огорчен, већ више ироничан  и заједљив, често нас засмејава алузијама, оригиналним кованицама и стиховима-досеткама (Претпоследњи дани човечанства, КУД Патри(ј)оти, Поп је био врео и весео, Јабукоберачите…).У свакој песми  емотивни набој је велики, каткада до неиздржљивости, осећај пролазности је често присутан (Обронци времена, Тренови, тишина), а ипак некако на крају се осећаш продрмано и добијеш жељу да, упркос свему, опет кренеш да мењаш свет.Управо у томе је важност и значај поезије.

И хтео то да призна или не, Слободан је итекако ангажован у свом делу, јер пишући даје видљив допринос у борби за бољи свет, није равнодушан ни према прошлости, ни према стварности,  и никако према будућности.Својим речима осветљава пут и креће се напред, као у песми Драгуљ у тмини.Надам се да почиње да схвата да се кроз његов Предео јасно види да он не прихвата таму као једину боју своје приватне филозофије.

И на крају, добро је знати да „писац никоме ништа не дугује осим свом писању. Не дугује ништа ни читаоцу, осим доступности штампане странице“. (Чарлс Буковски)

 Ана Драгојловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*