Politika: Ubijanje vremena u Ninovom romanu godine

Filed under: ninova nagrada,polemike |

Nikada tako kritički kao pred ovogodišnju njenu dodelu nisu problematizovane društvena funkcija i kulturni značaj Ninove nagrade za roman godine, i nikada pre njen žiri, svojim sastavom i postupanjem, nije tako eklatantno potvrdio razložnost te kritike.

Najpre je Saša Ilić objavio zahtev da njegov roman bude izuzet iz razmatranja za Ninovu nagradu, pozivajući pri tom ostale pisce da učine isto. Od sto četrdeset autora prošlogodišnjih romana, samo je Sreten Ugričić učinio ono što i Ilić, uz slično obrazloženje: U poslednje dve decenije Ninova nagrada predstavlja simbol urušavanja srpske kulture, započetog usponom miloševićevske klike – ništa drugo, dakle, do revitalizaciju nacionalizma sredstvima književnosti. Drugi kritičari ukazivali su na nekompetentnost, kompromisnost i nekritički karakter pojedinih članova žirija.

Sam žiri, pak, napravio je ozbiljan gaf već na početku svog delovanja kad u konkurenciju za roman godine, pored prihvaćenih dela iz Crne Gore i Republike Srpske, nije uvrstio knjige Muharema Bazdulja i Miljenka Jergovića, uprkos tome što su njihova prva izdanja srpska. Na kraju, predsednik žirija Vasa Pavković saopštio je da Ninova nagrada za roman godine pripada delu Gordane Ćirjanić „Ono što oduvek želiš“ (Narodna knjiga), objavljenom u ediciji čiji urednik nije niko drugi do predsednik žirija Vasa Pavković. Istina, u poslednjem krugu glasanja predsednik žirija nije glasao za roman čiji je urednik, ali, njegov glas tu više nije ni bio potreban.

Na zadnjoj korici Ninovom nagradom ovenčanog romana, urednik izdanja to jest predsednik Ninovog žirija napisao je sledeću preporuku: „Gordana Ćirjanić piše nadahnuto i provokativno, ispitujući granice i smisao književnosti. Pred čitaocima je sjajan roman, napisan rukom spisateljice čija nas svaka knjiga obraduje intelektualnom hrabrošću i nepotkupljivim stavovima.“ Pogledajmo sad o kakvom je nadahnuću reč, u kojoj meri se tu ispituju granice i smisao književnosti i, ne na poslednjem mestu, kakva nam intelektualna hrabrost i koji nepotkupljivi stavovi obećavaju radovanje!

„Linija između rezeda zida i sveže braon boje, i ona druga, linija granice s laminatom sa koga sam uklonio zaštitnu traku, bile su besprekorne. Te ravne linije, samo linije, pružile su mi rudimentirano etičko i estetičko zadovoljenje – osećao sam ponos savesnog trudbenika i radovanje, u isti mah“, pošto je krečio, zaključiće junak romana. S obzirom na to da je diplomirao književnost te da nam ga je, kao nekadašnjeg pasioniranog čitaoca dela vrhunske literature, autorka predstavila kao čoveka s nesumnjivim estetskim ukusom, u najmanju ruku je čudno da junak ne zna da su etika i estetika naučne discipline i da, recimo, postoji estetičko razmatranje, estetički uvid i sud, ali da je zadovoljstvo uvek estetsko, da i ne govorimo o rudimentiranosti etičkog zadovoljenja koje se nalazi u pogledu na ravne linije sveže okrečenog zida.

„Sredina koja nema interesovanje za seks svojih vlastodržaca, nije zdrava“, zaključuje junak na kraju romana, i to je intelektualni pečat njegovih stavova. Istina, on za sebe nigde i nikada ne tvrdi da je oličenje intelektualne hrabrosti. Naprotiv, on za svoju „sudbinu“ kaže da „ne može biti primer ni za šta, sem za prosečno slabog čoveka, koji nije direktna žrtva istorije…“ Takođe i ovo: „Odavno sam shvatio da nisam dobar čovek, ali i da ne treba zbog toga preterano da se uzbuđujem. Dobar sam koliko su dobri i drugi…“ Ovo je tipičan stav koji odbacuje sopstvenu odgovornost. Uprkos tome što nisam dobar, nisam ništa manje dobar od drugih. „Moj mali besmisao samo je ništavni deo besmisla vasione, kao što su vreme koje percipiram i celokupna moja percepcija čiste iluzije“, u istom stilu beleži glavni junak. Njegov besmisao, dakle, nije njegova briga.

Da li se „intelektualna hrabrost“ autorke, u stvari, ovde ogleda u prikazu jednog neodgovornog čoveka? Ćirjanićeva junaka svog romana ne predstavlja u kontekstu koji ga nepobitno određuje kao neodgovornog, nego u kontekstu koji njegovu neodgovornost samo evidentira kao delić sveopšte neodgovornosti, odnosno besmisla.

Stvar nije u tome što je pred nama junak ili antijunak čiji je najveći greh taj što je tri godine bio ljubavnik svoje snaje, bratove žene, ili zato što je nekada u Engleskoj i Španiji radio kao producent televizijskih rijaliti programa, žanra koji iz dna duše ne podnosi, ili stoga što danas vreme provodi gledajući televizijske serije. Stvar bi, naime, mogla da bude u načinu na koji sve ove podatke u vrtlog teksta i konteksta uvlači stvaralačka, dakle kritička, nadahnutost autorke? Stvar koja, međutim, sasvim izostaje.

„Ono što oduvek želiš“, roman je napisan u prvom licu, licu glavnog junaka, kao pismo koje on piše svom bratu. To je najjednostavnija forma romana koja je izvorno dnevnička. Ona podrazumeva sve olakšavajuće okolnosti za pisca: Junak o sebi može bilo kad da kaže šta god želi i beskrajno da objašnjava svaki svoj ili tuđi postupak. Tu nema strukture, a strukturisanje je odluka na značenje.

Junaka svog romana, koji bez ikakvih sadržinskih i formalnih ograničenja piše pismo, autorka je lišila i osnovnih briga koje imaju moć strukturisanja (pogotovo u Srbiji danas): brige o novcu i brige o porodici. Ovaj bezdetni udovac, dobrog zdravlja u svojim pedesetim godinama, uživalac je pozamašne invalidske penzije. On i po osam sati dnevno gleda televizijske emisije, a samo stoga da bi „ubijao vreme“. Prepričavajući sadržaje ovih emisija, autorka ubija vreme u romanu.

Zlatko Paković

Izvor: Politika

One Response to Politika: Ubijanje vremena u Ninovom romanu godine

  1. ZAKLJUČAK – Ono što oduvek želiš nikada nećeš dobiti!

    kralj pajaca
    22/01/2011 at 20:10
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*