Poezija Damira Nedića – Nešto si zaboravio

Filed under: Srbija,zemlja |

Poezija Damira Nedića – Nešto si zaboravio

 

(Marko Nedić, Nešto si zaboravio,

SKC, Kragujevac, 2012)

 

Prva pomisao… srpski Bukovski… Stil u građenju… Neka stvar mi nije jasna u sledećoj strofi jedne od početnih pesama ,,Strah’’:

 

                                      Sedim i pušim.

                                      Stvarno previše lutam,

                                      Imam previše bučnih noći.

                                      Previše gušim vreme.

                                                                                        

                                                                                          (str.12)

 

 

Mogao je prvi stih da se urimuje sa četvrtim. Zašto nije? Ključ Nedićeve poetike je što svom stihu ne da da se razmahne. Kao da tera kontru svom talentu. Naročito… sa svim onim… jeftinim ljubavnim konotacijama kojim obiluje prvi ciklus jednako deo knjige pesama ,,Nešto si zaboravio’’. ,,Pivnica“ je izvrsna pesma: ,,Isto mesto / uvele grane opet pljuju žito, / stolovi su novi. / Mirišem na hmelj i loš duvan, / smrdim na skup parfem. / Grebem po njenoj koži / prepunoj pomade. /Karmin sa njenih usana / balavi hemiju sumnjivu. / Sumnjam u sve što se razvlači. / Tip ispred mene drži joj grudi / na dlanu pogleda. / Otvaram oči i shvatam / da pijem sam, / u praznoj pivnici.

 

                                                                                                      (str.14)

 

Ima nečeg Ljermontovskog kod Nedića. Što je dobro. Jedino mi je nejasan onaj bunt koji se misli. Koji ustukne svaki put posle naleta – pred naletom.

 

Dobar je pesnik-Nedić kad ne ide u imitaciju života. Dobar je kad se životno i poetsko prepliću. Međutim, previše se naglašava lirsko, previše uobličava, previše nudi i nameće. Tu ulaze melodika i patetika.  Patos nedovoljno oštar, nedovoljno prljav. Obrisi jačine.

 

Pesma ,,Znam i bez toga“ (Dok je kiša ukidala kalendar / praveći figure slomljenih bara, / razgovarali smo preko telefona. / Hteo sam ti još onda reći ali nisam, / ćutao sam i slušao kako ti reći podriguju. / Nisam te video baš dugo ali po glasu znam / dušo, baš si mi poružnela. / Naše stare slike nisu više lepe, / reči u porukama ti se ujedaju, / sva si mi poružnela. / Da si bila kraj mene to ne bih primetio. / Izvini danas opet neću moći da te vidim / došli su mi baš lepi gosti, / ali znam i bez toga da si mi poružnela. str.23) – to je onaj Nedić usmeren da temu izgura do kraja, na čistac, ne umanjujući ništa, ne zaobilazeći ništa.

 

Opet podvlačim da je kod njega naglašeno jako buntovno opredeljenje – izabrani pravac kretanja. Nekad je to na mestu, nekad nije. Dokaz je pesma ,,Pismo“, čini se suviše arhaična i previše samoobožavajuća.

 

Pesma ,,Šank spasa“ upravo pokazuje suprotno – kada je kadar da bude pesnik-posmatrač a ne ličac-iskustvenik, onda to dobro zvuči i snažno deluje: Ona toči sveže bavarsko pivo. / Na levoj prkosnoj obrvi, / desnom i levom uhu, / pirsinzi bezbolni. / Korača čvrsto kao firer. / Smeje se kao pijani istok. / Štiti od žurbe i mržnje. (str.27)

 

Može se reći da bi trebalo malo da se oslobodi tog ličnog kao i pripovedanja. Da lično transformiše u neki drugi oblik, oblike. Pripoved u ispovest, inverziju ili nešto treće, stoto …

 

Pesma ,,Stižemo“ podseća na hipi pesmu. I ne samo ona. Ima još odblesaka toga manira u delovima ili opušcima drugih Nedićevih pesama.

 

Opet, negde, čini se kao da Nedićev pesnički duh lebdi između Bukovskog, Ljermontova i Prevera. U svoj svojoj originalnosti. Pokušavam izmeriti njegov pesnički temperament ne originalnost.

 

,,Most“ je jedna od najboljih pesama zbirke ,,Nešto si zaboravio“. Takođe pesma ,,Drugari“. Uopšte, treći, poslednji ciklus pesama i deo knjige, NA PLOČNICIMA, najžustriji je, najljući, najčistiji. Pesma ,,Dragi tata“ samo je prirodan odraz i nastavak čitavog ciklusa koji je, izgleda, bolje i organizovanije naštelovan, pa začuđuje činjenica da je stavljen u kraj knjige. Ali pesnici često lutaju kad pokušavaju da vrednuju sopstveno stvaralaštvo. Nije to ništa uzaludno i ništa loše. Pesme ,,Jesen“ i ,,Jesen i život bez smisla“ zaista su snažne lirske i refleksivne pesme. Jesen i život bez smisla“:

 

                                     Gledam ih,

                                     isti su kao i ja.

                                     Mrzim ih,

                                     previše liče na mene.

 

Pesma ,,Ja i ja“ neodoljivo (lirski) dokumentuje tezu koju sam izneo na samom početku o ,,ličcu“ (ličnom) i ,,lircu“ (lirskom) u poeziji Damira Nedića.

 

Miloš Ristić

Kruševac, 13.10.2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*