35.8 C
Belgrade
16/07/2024

POETSKA EDICIJA PRISUSTVA

KR

Marko Matičetov – Srce u pesku Kopakabane

“Srce u pesku Kopakabane” predstavlja svojevrsno lirsko putovanje do autentičnog pesničkog izraza koji svoj puni smisao dobija na drugom kraju sveta. Ono što je u pesniku čekalo da bude izrečeno u ranijim pesmama, našlo je svoju formu u Brazilu. Druga zemlja i drugi jezik dovode do materijalizacije poezije i doživljeno/napisano je otkriće: moj svet je na drugom kraju sveta.

Danica Vukićević – Ja, Klaudija

Zbirka „Ja, Klaudija“ predstavlja svojevrsnu misteriju spasa. Poetsko nadahnuće Danice Vukićević bokori se u metafore biljnog i životinjskog sveta, šarenih i svetlucavih pojava koje nadilaze i prevazilaze ovdašnje gubitke. Iz trenutne životne situacije i sveta bez smisla, prelazi se u zatvoreni svet.

Siniša Puač – Zajutrak na E-75

U zbirci Siniše Puača pevani su trenuci takozvanog svakodnevnog života, viđenog na način ciničnog šereta i estete koji vezuje stihove rimama, ali očas posla prelazi u naraciju rušeći zadati metar. Koristi se rečnik svakodnevice, rečnik medija i komercijale, i njime se predstavlja svet bez poezije koji vapi za nečim drugim, za „obećanim“ normalnim i slobodnim životom. Balansirajući na granici između unutra i napolju, između svežih sokova života i artističke obrade, autor često koristi humor kojim nadomešta ono što nedostaje.

Nebojša Vasović – Golicač tabana

Pesnički izraz Nebojše Vasovića raznovrstan je i bogat – Golicač tabana je zbirka napisana u različitim registrima. Tu je glas pesnika usamljenika, izopštenika, (ne)dobrovoljnog prognanika koji piše i ljute epigrame i kritike, i zajedljive pošalice ali i nostalgične i nežne osvrte na prošlost. Iako su teme često u prisenku smrti, šaljiv ton, komični obrti, neobični iskazi, neočekivane polusloženice ne dozvoljavaju nam da ovu poeziju doživimo kao mračnu, naprotiv, više je to veseli potop, komični dans makabr, razigravanje jezičkih mogućnosti, poigravanje i sa sobom i sa svetom oko sebe.

Boško Tomašević – Ja Niko i Moloa

Pesme ove knjige nastavljaju se na Tomaševićevu tradiciju korespondencije sa pesnicima evropskog nasleđa. Pisane sa gotovo apostolskim žarom da se bude niko, naročito u prvom delu, u kome se na više načina utemeljuje pozicija nikoga, odnosno gde se varira tema prolaznosti, nestajanja, nepostojanja, uzaludnost.

Borivoj Vezmar – Zidovi i pismo

Ono što ovakav tip govora o poeziji čini privlačnim jeste upravo odmerenost u kritikovanju sebe i drugih i odsustvo nadmenosti. Vezmar piše o ukrštanju prostora poezije i prostora svakodnevnog života, o pisanju koje se pretvara u pisanje knjiga za po jednog čitaoca.

Jadranka Milenković – Preko kolena

Izrazita emocionalnost i visoke misaone preokupacije ukrštaju se u pesničkom liku koji se razvija iz naslova u naslov čineći ovu zbirku uzbudljivom i neizvesnom. Svaka pesma je događaj za sebe – pronalazimo i elemente vlastite duhovne istorije, konkretizovane izrazito biografskim detaljima, ali i stihove posvećene književnim srodnicima i uzorima; metafore iz prirode (poistovećivanje ili otklon) smenjuju gradski pejzaži sa aspektima urbanog izolovanja (društveni i lični angažman)

Nikola Živanović – Đulići i uveoci

Naročita lirska građevina doziva se sa Zmajevim „Đulićima“ i „Đulićima uveocima“ na više nivoa: od parodije i pastiša sve do realizacije metafore sušičave pesničke fizionomije, i od doslovnog značenja izgovorenih reči koje imaju (moguće) reference u realnosti pa sve do najtananijeg a time i najranjivijeg dela istorije ’naše civilizacije’ – nacionalnih i društvenih ideala koji egzistiraju samo na verbalnom i idejnom nivou, u prostorima književnosti.

Nadežda Purić Jovanović – Arhivoće

ko postoji – a postoji i nipošto se ne bi prevideti smela – paganska struja našeg pesništva, ona koja bi svečulno pevala o svim čulima ne dajući nezasluženo prednost vidu i sluhu, ona koja bi, sinestezijska u biti pošto je i sama sinkretična, sinestezije koristila kao svoje osnovne pipke za opipavanje sveta i spoljašnjeg i unutrašnjeg, ona koja bi, i primetno i vešto prikriveno, neprekidno spajala, i stapala, spoljašnje s unutrašnjim, svedočeći o neraskidivoj celini koju svojim postojanjem svako ljudsko biće oživotvoruje – u njoj bi se, nikakve sumnje nema, i to kao jedan od njenih najprisutnijih i najvrsnijih lirskih glasova i Nadežda Purić Jovanović (pro)našla.

Jelena Vukanović – Čađavi vlak u smehu

Pesnikinja, koja uporište nalazi u jeziku, doslovno i simbolički čitaocima nudi provokativnu, magičnu, haotičnu poeziju koja se čita poput egzistencijalističkog rolerkostera. Ovde nema kompromisa i šturog preispitivanja sebe i sveta, već pesme hipnotički uvode čitaoca u unutrašnjost jednog bića, u svet crnotalasne poetike iz koga nema izlaza, u područje koje se posmatra samom dušom sa svim njenim svetlim i tamnim očima.

Đorđe Matić – Drugi zvuk

Književnost je Matićevo matično mesto: možda i jedino solidno tlo pod nogama. Njoj Đorđe Matić pripada jer je pesnik prvog reda, poezije istovremeno lirske, silovite i slojevite, onakve kakvu je Crnjanski pisao, koju su mnogi tužno imitirali, a samo retki znali da od nje naprave nešto novo. Matić to zna.

Liljana Đurđević Stojković – Ljiljana, molim te

Kompozicija zbirke je neočekivana aluzija na dramske celine iz klasičnog razdoblja starogrčke književnosti ili na dirljivu nemoć bezbrojnih katarzi i preobražaja, a poetički postupak odgovara izrazito savremenim nastojanjima inverzije melanholično-bizarnih slika.

Jelica Kiso – Gledaj, vraćaju se

Autorka neretko svoje pesme iskazuje kroz doživljaje koji imaju notu realizma a koji se negde na putu ka poenti transformišu u nadrealističke, metaforične slike, dok su dokumentaristički i angažovani poetski iskoraci deo fino naštelovane sinteze koja ovu zbirku čini čitljivim i zrelim delom.

Ognjen Petrović – Noć se spušta za oktavu, niže

Pjesme u zbirci koegzistiraju u eklektičnoj mješavini pluralizma stilova, medija, odnosno multimedijalno kodiranih žanrova koji usvajaju kodove različitih oblika komunikacije (uključujući i muzičke i pozorišne).

Draško Miletić – Nasumce

 Miletićeva poezija govori o prepuštanju gradskim scenama u kojima se vide samo delovi, a valja svedočiti o ukupnom: šta je to što nas je spopalo, kakva se to sila uvlači u naše obično pranje čarapa, kako smo pomerili ravnotežu od doručka do večere, koje stepenice odabrati na putu do boce sa kiseonikom

Snježana Vračar Mihelač – Kad zatvorim oči vidim modro

Autorka je odmereno i nepretenciozno a veoma sugestivno uvukla čitaoce u svetlucavi poetski svet fine nostalgije i radosti sećanja, blage ironije mirenja sa upamćenim stvarima koje u sadašnjem trenutku ne iskrsavaju kao elementi (auto)biografije, već kao same poetske činjenice – sve ono što je ostalo, pretvoreno je u pesmu.

Jadranka Milenković – Nisam sreda

Tragajući za unutrašnjom suštinom, povezujući se sa svojim emocijama, nadanjima, snovima i snoviđenjima, Jadranka Milenković nas uzima za ruku i odvodi do onih mesta koja još deluju bukolički, pomalo naivno za naša, ironijom i cinizmom natopljena srce. Baš zbog toga, ova šetnja, kojoj nema kraja, daje pun smisao onima koji vole ovakvu formu lirskog izraza.

Nenad Obradović – 29, 99 srebrnjaka

O zbirci pesama pesnika mlađe generacije, Nenada Obradovića (1991) je nemoguće govoriti bez dve stvari: osmeha na licu i preispitivanja (pod uslovom da se pisanjem bavite). Već sam naslov, koji aludira na Judinu izdaju Hrista, govori o poziciji autora koji, praveći kompromise i jureći nebrojene nagrade za književnost (ima ih samo u Srbiji preko stotinu) doživljava otuđenje od sebe i od sopstvenog dela.

Bojan Pejaković – Mrtav ugao

Autor je svestan ubrzanja sveta, suženog manevarskog prostora između posla i površnih zadovoljstava ali opet otkriva da postoji i druga perspektiva – pre svega, sačuvati ljudskost, kritičnost u odnosu na datosti, melanholiju i eksplozivnost – čime se opstaje u surovom vremenu, svemu uprkos.