(Saša Zbiljić, DAH ŽIVOTA,
Udruženje pesnika Srbije-PoezijaSRB, 2013)
Saša Zbiljić je na početku pevanja. Ne treba biti veliki mudrac pa to zaključiti. Jednostavno, to je tako. I tako je lako biti na početku pevanja. Istovremeno, jako teško. Prvenac nosi sa sobom sumnje i uzdignuće. Sigurnost koja preteruje u dokazivanju svog osećanja, i, na neki način, opravdava(nja) datog pesničkog postupka. Tako je sa svim pesnicima prve knjige, ne govorim još o Zbiljiću. Zbilja, ima taj mali talenat, ima i prave poetske varnice. A ima i lutanja, naslaga nekih naših, starih a modernih, pesnika, čega se mora pod hitno osloboditi. Vrlo je važno da shvati i prihvati da su u pitanju okovi, i stega, nikako nastavljanje tradicije srpske pesničke, nastavljanje koje treba da nosi rodoljubivi ton. No, Saša je još na početku, i iskreno se nadam da će u skorijem razvitku raskrstiti s naročitom strofom (ustaljenošću katrena), poetizacijom naslova, nostalgijom nade, jezerom smisla i konačnosti. Sa utabanim stazama, i krenuti u nepoznato – u formalnom, stilskom i logičkom apstraktu. On još uvek peva o pevanju. Postoji razlika između onog kovati (reči, rimovanja, stihove) i pesnikovati. Još uvek tu ima didaktizma, poučavanja, i moralisanja, o tog moralisanja, te bolesti imanentne svima nama mlađim svežepečenim pesnicima.
Vera u život, radost postojanja, prijateljski porodični i nacionalni duh i dah su dobri – da se razumemo – nema tu ničeg lošeg – ali – ali – ali – pevati ili pesnikovati u takvom jednom maniru u vremenu i prostoru koji nagrizaju krize svih vrsta, bledilo života i sprdnja sa istim, skori nestanak države i naroda, kojem su pripadali i ti pesnici sa kraja 19. i početka 20.veka čiji se uticaji u ovoj poeziji osećaju – malo je – neću reći degutantno – ali u neskladu sa vremenom i zemljom u kojoj živimo, sa društvenim kontekstom i podtekstom. U tom smislu se ,,priča“ svodi na jednu lokalnu priču i suki lični život. Svakako da i u njemu postoji jedan društveni krug koji se smanjuje i povećava, ali mu fali širina duha, ne po svaku cenu, ali protiv svake cene.
Ja neću sada pisati o tome kako je ,,knjiga ugrožena“, i raditi ovde sve ono što rade lokalni kulturni poslenici ,,sa željom kritičari“,a to je: hvaliti, tačnije pohvaliti mladog čoveka koji piše, jelte, u ovom i ovakvom vremenu, bla bla bla, neukusa i šunda i ne znam čega, koji je uspeo da izda knjigu, koji se trudi, koji stihuje, itd. Moj utisak o knjizi je takav kakav je i nepokolebljiv. I tačka. On (Zbiljić) mora baš to vreme koje je nikakvo i loše, da da, ne da glorifikuje ili promoviše isto (Daleko bilo! Zašto da ne?) već da vidimo i čujemo i pročitamo kako to pesnik vidi ovo društvo jer i lokalna dešavanja su molekul onoga što se dešava na nivou cele zemlje, čak i Belograda. Možda to Beograd samo neće da prizna. Zbiljić, kako mu i prezime kaže, daje zbilju u svojim pesmama, to ne sporim, ali način da. Ne možemo reći da Saša Zbiljić ima loše pesme, ali pesme nisu dobre ako gube sjaj u drugom, petom, naročito desetom čitanju. Čujmo neki njegov stih:
Vera čoveka načini
onakvim kakva mu želja beše,
postoje čuda u praznini,
čekaju na tebe i samo se smeše.
(str.52)
Profetski stih, proročki duh je pomalo ovo. Možda je ovo moralno (životno) dobro, ali pesnički nije. Vuče u pripovedanje. Svi bi da budu Mesija. Ali to je već viđeno, i kod Hermana Hesea (Sidarta, Demijan, Zlatousti, Stepski vuk) i kod Fridriha Ničea (Tako je govorio Zaratustra) i ko zna još gde. A pesma POSTOJE ČUDA iz koje su stihovi navedeni, definitivno ima jedan takav ton i idejni okvir. Dis, Dučić, Šantić, Rakić – ima tu svačega. U svemu, čini mi se, da je Saša Zbiljić jedan Dis kakvog još nismo videli, optimistični Dis (,,Sve se može i ne može kad se voli“, str.6). Poezija koja se nekom obraća, pita, moli. Poezija koja savetuje (kako treba živeti) a najbolji dokaz je pesma u ,,ti“-formi, PUSTI DA TE ŽIVOT VODI:
Ispijaj polako svaku kap života,
udahni duboko svaki dan što dođe,
otkrij sebi da postoji lepota,
nije ni ona večna, brzo će da prođe.
(str.7)
U tom smislu, Zbiljić je blizak poetici Jovice Čičića (pogledaj moj tekst, DUHOVNI PESNIK, JOVICA ČIČIĆ, www.konkursiregiona.net) , kažem blizak, jer je Zbiljić malo više iskoračio u šarenolikost tema, i uspeo da pobegne od popovskog brbljanja u poeziji. Ono što zadivljuje kod Zbiljića je opsesija za rimovanjem. Ali je to rimovanje u katrenima uvek abab, što postaje pomalo monotono, jednolično i dosadno. Moglo je negde biti i abba, čime bi se napravio uspešan otklon i kratak odmor od abab što je pokušano neuspešno sa aabb. Čak i kad pokušava da peva pesme o društvu (npr. pesma DA LI JE) opet je premekano. Treba tu malo mladalačkog, življeg, neukrotivog.Za pesnika koji još nema ni trideset godina, malo mi se ovo čini, a i bez podatka o godinama, kroz samo čitanje, staračkom poezijom:
Jedno spava dok se drugo budi,
sve se menja kao samo seme,
pade još jedna godina na grudi,
zatvorila opet svoje oči snene.
(str.10)
Eto, pesma NAUČI je npr. dobra pesma, ali i ona je u ,,ti“-formi. Ima par kvalitetnih pesama (ODAJEM, ŽIVOT JE LEP, KAD SAMO ĆUTANJE OSTANE, VELIKI ČOVEK) ali ima i nedopustivog naslova estradnog tipa (,,… svetlo na kraju tunela“) i ima dosta starinskog, kostićevsko-zmajevskog pevanja. Na kraju, knjiga sadrži i ovaj odlomak pa pročitajte i procenite sami, svaka moja reakcija bila bi suvišna na ovakve rečenice u recenziji, ali ipak ću reći, u pitanju je jedan nacistički odnos odbacivanja, proterivanja i ,,spaljivanja“ kritike:
Kritika (ako je recenzija kritika) uvek dođe kao marketing, bilo da je pozitivna ili negativna. Pesniku i njegovoj poeziji na uzletu do srca čitalaca ne može pomoći niko do sama poezija.
Varaju se svi pesnici koji ,,debelo plaćaju“ poznate i slavne kritičare da im pišući recenziju prenesu i deo slave, jer to prosto nije realnost iz više razloga, a ja ću navesti samo dva: prvo, kritičar i kad uzme pare piše svoju istinu, a drugo, ni najbolja kritika, ako je poezija loša, ne može pesniku pomoći.
(str.82)
Ja sam, npr., napisao do sada skoro 40 što kritika što recenzija i plaćen sam za svega 4, tako da ne vidim nikakvu logiku u jednom ovakvom promišljanju recenzenta!?
ZAKLJUČAK:
je u naslovu ovog ovog kritičkog teksta.
Miloš Ristića
U Kruševcu
Jula 2013.godine
Pročitajte i:
